Veljko Đurić Mišina: Ko i kako (zlo)upotrebljava veliku srpsku tragediju

Duboko sam ubeđen da nema nikakvih razloga da se i dalje razjašnjava zašto je komunistička vlast uspostavljena 1945. godine posle pobede u građanskom ratu sprečavala multidisciplinarno istraživanje ratnih žrtava. Vrh Komunističke partije Jugoslavije znao je, na primer, već u leto 1942. godine za velike zločine, da su zločinci pripadnici hrvatskog naroda a najbrojnije žrtve iz srpskog naroda.  Ta saznanja, međutim, u partizanskoj propagandi dobijala su sasvim drugačija tumačenja! To je činjeno iz razloga što bi obznanjivanje istine urušilo lepu sliku o čistoti partizanske revolucije i politiku bratstva i jedinstva naroda i narodnosti.

Smrt Josipa Broza Tita 1980. godine označila je i pucanje stega komunističkog sistema. To se odrazilo i na pojavu do tada zabranjenih tema u štampi, publicistici, kasnije i na tribinama. Vredno je istaknuti da se u tom kontekstu nije javio nijedan školovani istoričar. Teško je utvrditi ko je prvi počeo da pominje ratne zločine, ali se zna da u tome posebno mesto zauzima Vladimir Dedijer sa novim prilozima za biografiju Josipa Broza. Uzgred, Dedijer je obećavao i biografiju Milovana Đilasa sa posebnim osvrtom na njegove ratne zločine. To obećanje, međutim, nije ispunio!

U narednom decenijama, do današnjih dana, o velikim stratištima na kojima je stradavao srpski narod, u prvom redu Jadovno na Velebitu i Jasenovac, bavili su se ličnosti raznoraznih profesija, najmanje je bilo istoričara. Na ovom mestu ističem kapitalno delo Jovana Mirkovića, nekadašnjeg direktora Spomen muzeja u Jasenovcu: Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, „Grafomark“ Laktaši, „Besjeda“ Banja Luka, Muzej žrtava genocida Beograd, 2000.

Objavljivanje arhivske građe je značajan korak u naučno-istraživačkoj obradi određene teme. Ističem da, kad je reč o Jasenovcu, posebno mesto u tom poslu ima četvorotomno delo pukovnika Antona Miletića, nekadašnjeg radnika Vojno-istorijskog instituta. Radi se o zbornicima originalnih, autentičnih i verodostojnih dokumenata raznih provenijencija. Daleko od toga da je ovim posao obavljen. Naprotiv, ima ga za nekoliko sledećih generacija (doduše, ako bude interesovanja).

Kad se spomene kompleks logora od Gospića, preko Velebita, do Paga, treba istaći da je do sada najpotpuniji rad napisao Đuro Zatezalo: Koncentracioni logor Jadovno, 1-2, Muzej žrtava genocida, Beograd 2006. Drugi deo sadrži spiskova stradalnika. Zatezalo je ispisao nešto više od 10.000 imena stradalnika! Naglasio je da je taj broj znatno veći (oko 40.000) ali nije naveo nikakve izvore za svoju tvrdnju.

Nije sporno da su komunisti falsifikovali određena dokumenta. Ali, komunista danas nema! Ima falsifikatora, ali veoma primitivnih. To su falsifikati o tobožnjom sporazumu komuniste Moše Pijade i ustaše Mile Budaka u kaznionici u Sremskoj Mitrovici, tobožnje naređenje Josipa Broza Tita, Milovana Đilasa i Arse Jovanovića iz februara 1942. o uništenju Vasojevića….

Ovaj mali tekst govori o jednom sličnom „dokumentu“!

Već godinama na internetu kruži „nedavno otkriveni dokument Redarstvenog ravnateljstva“ iz vremena Nezavisne Države Hrvatske u kome se tvrdi da je do avgusta 1941. godine ubijeno („rashodovano“) 191.002 pripadnika srpskog naroda. Svaki student istorije u prvoj godine slušao je predavanja iz predmeta Uvod u istorijske studije i pamtio kako se treba odnositi sa izvorima. Potom je to potvrđivao kroz istraživački rad, u pisanju diplomskog, master i doktorskog rada. Na osnovu toga lako bi mogao da na letimičan pogled na pomenuti ustaški dokumenat uoči sledeće činjenice koje navode na zaključak da se radi o veoma neveštom falsifikatu.

Elem, nudim sedam dokaza koji potvrđuju moj zaključak:

Prvo, u brojnim objavljenim dokumentima lako se uočava šablon kako je izgledalo zaglavlje – sasvim drugačije od onog u pomenutom dokumentu; drugo, tip latiničnih slova koji je vidljiv u dokumentu pojavio se tek proizvodnjom električnih pisaćih mašina (a to znači dve-tri decenije iza rata); treće, tekst je podeljen linijama koje ondašnje pisaće mašine nisu mogla da otkucaju onako precizno kao što je u dokumentu; četvrto, u tabeli je korišćen izraz „Jevreji“ a zna se da tog naziva nema u hrvatskoj jeziku – postoji izraz „Židovi“; peto, u tabeli je korišćen izraz „Romi“ a ne „Cigani“; šesto, u tabeli je korišćen izraz „Srbi“ mada se zna da su ustaše i Hrvati u zvaničnim dokumentima i komunikaciji koristili izraz „grčko-istočnjaci“ odnosno „grčko-izstočnjaci“; sedmo, u poslednjoj delu dokumenta, u ravni iza reči „Privedeno“ piše „161.000 (u NDH)“! Tekst u zagradi je napisan ćirilicom!!!

Zaključak: ne sluđujte ovim glupostima ionako sluđen narod! Za početak, ako nemate strpljenja da listate sabrana dela Josipa Broza, onda uzmite u ruke pomenute knjige Antuna Miletića i Đure Zatezala. Može i knjiga Jovana Mirkovića! Pročitaćete zrne istine!

Izvor: Stanje stvari