Vesti iz „nesfesti”

Istina je, Hadžihafizbegović nas nije bombardovao, ali samo zato što nije mogao.

A vest da je prvi dobitnik Gran prija beogradskog Festa Emir Hadžihafizbegović, glumac poznat po tome što je najznačajnijem reditelju rođenom u ovom delu sveta javno pretio smrću i po tome što je ponudio originalnu definiciju turbo-folka kao zla kojim klasičnoj muzici naklonjen bošnjački narod pokušavaju da otruju „srbijanske drolje” – svaki evropski orijentisan građanin Srbije morao je da oseti ponos.

Srbija i Srbi su, tako, po ko zna koji put, dokazali svoju širinu.

Kao što su, onomad, nakon Prvog svetskog rata, autora parole „Srbe na vrbe” imenovali banom, da bi – pošto je ta parola u Drugom svetskom ratu dobila širu i obuhvatniju primenu, a pošto su pomenuti kopirajter i glavni realizator bili opravdano odsutni (jedan u paklu, a drugi u pacovskom kanalu) – nekadašnjeg vojnika austrougarske kaznene ekspedicije prihvatili kao najvoljenijeg sina i višedecenijskog gospodara sopstvenog života i smrti – tako su i danas ostali na visini zadatka.

Naravno, skromni kao što tako širokogrudim ljudima i dolikuje, oni koji su zaslužni što je festovsko priznanje došlo u prave ruke će, dobar vam stojim, tvrditi kako ova nagrada nema veze sa Hadžihafizbegovićevim društveno korisnim angažmanom, već su presudili čisto umetnički kriteriji.

Ne verujte njihovoj lažnoj skromnosti. Bilo je u konkurenciji glumaca i glumaca, među kojima su mnogi bolji od Emira. Ali, izvesno, u mržnji prema Srbima s njim nijedan ne može da se meri.

Pokušaće skromni festovski arbitri da svoj doprinos ovom trijumfu mudrosti, dalekovidosti i morala ospore činjenicom da je žiri bio internacionalan, pa je, samim tim, srpska uloga minorna.

Ni govora! Žiri jeste bio internacionalan, ali su ga imenovali upravo Srbi, pardon, građani Srbije, pa je njihova reč, opet, bila presudna, a zasluga nesporna.

Posebnu težinu pomenutom podvigu daje činjenica da je jedan od članova žirija bio Srđan Dragojević, i sam žrtva Hadžihafizbegovićeve dobronamernosti i tolerancije.

Bošnjački glumac je, naime, ne tako davno, bio na čelu harange protiv Dragojevićevog remek-dela „Lepa sela lepo gore”, i dao nemerljiv doprinos antiumetničkom bojkotu kom je bio izložen jedan od najboljih filmova u istoriji balkanskih kinematografija.

A Srđan ko pravi pravoslavac – ko tebe kamenom, ti njega hlebom.

Pred takvom širinom, zaista, ne preostaje ništa do da se zanemi. Tako, nemi, možemo samo da razmišljamo o nekom trajnijem, zvučnijem i mrsnijem angažmanu koji bi laureatu valjalo ponuditi, pošto nije red da Toni Bler pokupi sav kajmak.

Istina je, Hadžihafizbegović nas nije bombardovao, ali samo zato što nije mogao. Da jeste, on nas verovatno ne bi zasuo samo osiromašenim uranijumom, nego bi bez suvišnog dvoumljenja sunuo atomsku bombu, pa nije red da ga neopravdano zapostavljamo samo zato što je Englez bio moćniji.

Razmišljanje o angažmanu koji zvezda „Hajde da se volimo” definitivno zaslužuje, međutim, ne sme da nas uspava, pa da, gluvo bilo, na svaki pokušaj postavljanja neumesnih pitanja u vezi sa novim trijumfom festovih mudraca ne odgovorimo što žešće i što gluplje znamo i možemo, kritizera iz mesta proglašavajući nazadnjakom, ksenofobom, fašistom, i, naravno, direktno odgovornim za Srebrenicu.

End last, bat not list, ne smemo dopustiti da nas malodušnim učini saznanje da Marko Perković Tompson nije filmski radnik, pa na sledećem Festu nećemo moći da mu damo nagradu koju je izvesno zaslužio.

Nikad se ne zna, možda Tompson u dogledno vreme sklepa muziku za neki film.

Ako ne, uvek nam ostaju muzički festivali.

Dobro, ne uvek, ali barem sve dok, mudri kakvi smo – konačno ne nestanemo…

Vladimir Kecmanović