Ветеран плагијата Живко Андријашевић

Живко Андријашевић годинама уназад своју (квази)научну каријеру и „популарност“ у црногорској јавности градио је нападима на своје колеге, оптужујући их, често без икаквог основа, за плагирање научних радова. Андријашевић је, подсјетимо, без имало моралних и академских скрупула, излагао стубу срама јавности многе угледне историчаре и колеге. Дуг је списак Живка Андријашевића који је своју (квази)научну каријеру градио на омаловажавању колега, њиховом јавном блаћењу и етикетирању, а све под кринком наводног залагања за „академску честитост“.

Овим путем, на памет падају само неки које је Андријашевић јавно блатио: академик Зоран Лакић, проф. др Чедомир Лучић, др Момчило Пејовић, проф. др Александар Стаматовић, др Раденко Шћекић, проф. др Божидар Шекуларац, проф. др Шербо Растодер, др Маријан Премовић, мр Милош Вукадиновић, др Васиљ Јововић… Методом непримјерених и неаргументованих оптужби и излагања јавној порузи колега, крчио је себи пут „угледног“ научника и историчара. Опште је познато да је он стечени „углед“ Андријашевића ишао на ногу бившем режиму, те је својевремено Андријашевић ишао од позиције савјетника премијера па и до предсједника Савјета Градске телевизије…

Поред тога, Андријашевић је наставио да оптужује своје колеге за плагијаризам, међутим, јавно доступни подаци могу довести у сумњу да је и он сам фактички плагирао свој рад. У јавно доступним подацима, да је Андријашевић плагирао свој рад је потврдила и одлука Етичког одбора Универзитет Црне Горе из септембра 2023. године – да је Андријашевић (ауто)плагирао књигу за избор у академско звање редовног професора.

Кратко ћемо се осврнути на докторску дисертацију Живка Андријашевића „Државна идеологија Црне Горе 1878-1918“, одбрањене у Београду 2003, у којој има јако много елемената плагијаризма. У документу у који је Борба имала увид, а гдје се наводи да на страни 108-110 његове докторске дисертације, када говори о „црногорству“ своје тврдње нигдје не поткрепљује чињеницама већ просто констатује – „Политички центар Црне Горе истицао је, наиме, да су Црногорци дио српског народа, али да су због своје „славне историје“ онај његов изузетни дио, који је једини очувао слободу и државни континуитет и који је својим јунаштвом учинио да буде „што бити не може“. По томе се они разликују од осталих Срба који су још увијек у ропству, или који су се тек „недавно“ ослободили. Поред ове политичко-историјске црногорске посебности, истицана је и она друга – менталитетска и духовна. Вјеровало се, наиме, да су Црногорци највећи јунаци међу Србима, људи невиђене одлучности, издржљивости и храбрости, а затим и људи код којих је национално осјећање, свијест и национална солидарност, израженија него код осталих Срба. То је, уосталом, оно што се подразумијевало као посљедица црногорства (стр. 110).

Ово је, као што се да примијетити, из периода Андријашевићеве „плаве“ интелектуалне и научне фазе, када је Црногорце (а и себе!) сматрао дијелом српског народа, што му је кључно допринијело да се „овјенча“ звањем доктора историјских наука.

За разлику од његове „црквене“ фазе, у којој је, дистанцирајући се од српства, себе преко ноћи „открио“ као правовјерног Црногорца, дрско пропагирајући свој новооткривени национални идетитет. То, наравно, није остало непримијећемо у круговима тадашње власти – која га је пригрлила и прогласила једним од идеолога модерног црногорства! Важно је напоменути и да је Андријашевић аутор књига Црногорска идеологија и Црногорска историја (за коју му је тадашњи партијски жири ДПС-а додијелио Тринаестојулску награду).

Тако нпр., говорећи о муслиманима и католицима након Берлинског конгреса на подручју Црне Горе, не наводи изворе на основу којих конструише своје закључке и тврдње (135-138). Када говори о муслиманима у никшићком крају (стр. 140) и позиву књаза Николе барском викару Јосифу Коловићу (стр. 142-143), не наводи изворе у фусноти. На стр. 145-146 говорећи о мухамеданцима у Црној Гори наводи коментар из Гласа Црногорца, али не и годиште, број и страну на којој је тај коментар, што је недопустиво и неуко, макар се радило и о семинарском раду студента прве године основних студија. Ни на стр. 153-154, 155 дисертације, на крају пасуса не наводи фусноте, док на стр. 204 не наводи извор у фусноти када је који закон у Црној Гори донесен, тврди извор Борбе упознат са проблематиком.

Говорећи о националној политици Црне Горе према заграничним земљама (стр. 218-219) не наводи изворе у фусноти који би потврдили његове ставове. На стр. 226. не наводи извор у фусноти који говори о посјети књаза Николе Београду 1896. године, доласку српског посланика на Цетиње (стр. 227), итинерару књаза Николе (стр. 230). Такође, ни на стр. 231-232 на крају пасуса се не наводе фусноте. Говорећи о мишљењу једног никшићког муслимана, не наводи у фусноти извор одакле га је преузео (стр. 234).

„На стр. 236-237 Андријашевић пише: „Државне аспирације Црне Горе према околним областима биле су утемељене на идеолошком постулату „историјског права“, а то значи да Црна Гора тражи оне земље које су јој некада припадале њој, односно, Српском Царству чији је дио била. Право Црне Горе да потражује територије Царства темељи се и на чињеници да је она, наводно од 14. вијека, једини баштиник његовог државно-правног континуитета. Према томе, Црна Гора, као историјски дио некадашњег Српског Царства и једна од најстаријих држава српског народа, жели да ослободи/припоји „српске земље“, тј. области у којима живи српски народ и области које Србима историјски припадају. У прилог томе, истицана је чињеница да је њен историјски и њен национални карактер на то обавезује и упућује. И ту почиње важна улога државне идеологије –доказивање основаности политичких циљева“. У овом пасусу аутор своје мишљење није поткријепио изворном грађом, коју је требало навести у фусноти“, цитира извор.

На стр. 266. навођи крилатицу „свијесне лажи“ (од К. Манхајма) али не наводи податак одакле ју је преузео. У оквиру истог пасуса он пише: „Констатација да су Црногорци дио српског народа није у оквиру државне идеологије потенцирана са увјерењем да се ради о неистинитом ставу који треба да послужи обмањивању и стварању лажне свијести. То је био став који је у свијести Црногораца постојао много прије него је настала ова идеологија. Према томе, став да су Црногорци Срби није производ свјесне идеолошке обмане, већ је посљедица увјерења које је имало своје јако утемељење у свијести људи“.

Било би интересантно чути што ли овај историчар мисли данас о овим својим тезама и да ли би их смио јавно поновити?

На стр. 276 за цитирану реченицу: „Тог су дана Црногорци „били у духу спојени са свим осталијем Србима на све стране“, такође не наводи у фусноти извор.

На стр. 292 говори о првом уџбенику историје штампаном на Цетињу 1868. године, али не наводи у фусноти податке о уџбенику.

Умислио је да је сам себи довољан, те да је, сходно томе, све што изговори и напише – непорециво!

Велики је број пасуса који су без фусноте, наводи добро упознат извор, а по својој садржини односе се на статистичке податке за које је неопходно навођење извора одакле су преузети. Тако нпр. на стр. 180 наводи се број домаћинстава у Црној Гори (1889 и 1900. год.), али без навођења извора одакле су ти подаци преузети. Затим на стр. 191, говорећи о финансијама наводи бројчани податак опет без навођења извора одакле је податак преузет. На стр. 194, наводећи број становника појединих градова крајем 19. вијека у Црној Гори и административно-управну подјелу, не наводи одакле је преузео те податке. Такође, на стр. 195 наводи се број основних и приватних школа у Црној Гори (1885. год.), без навођења извора одакле су преузети.

У многим фуснотама изостављени су аутори наведених текстова. На стр. 238, изостављен аутор текста „Српска порука“ Сарински (Невесиње бр. 9, 01- 07. 1898, стр. 1); стр. 238, аутор текста „Не пружај се амо – ми те не требамо! из часописа Затарац (Невесиње бр. 14, 05. 08. 1898, стр. 1-2); стр. 239, изостављено је у фусноти име аутора пјесме „Српска борба“ Радоја Рогановића Црногорца (Невесиње бр, 11, 15. 07. 1898, стр. 2); стр. 240, не наводи се аутор текста „Судбина Аустрије“ Озрински (Невесиње бр. 15, 12. 08. 1989, стр. 1-2); стр 257, не наводи се у фусноти аутор текста „Црногорски мач“ Филип М. Протић (Оногошт бр. 11, 16. 03. 1900, стр. 2-3).

На стр. 238 не наводи аутора текста „Црна Гора и Аустрија“ Стева Ивановића и да је је текст преузео часопис Невесиње (бр, 11, 15. 07. 1898, стр. 2-3; бр. 12, 22- 07. 1898, стр. 2-3) од једног руског часописа (Петроград), већ га третира као мишљење црногорског часописа.

На стр. 239, у тексту наведеном у фусноти „Три узалудна покушаја“ (Невесиње бр. 10, 08. 07. 1898, стр. 1) изостављен је аутор текста, под псеудонимом Никша. У многим фуснотама не стоји оно што је написано.

Стр. 239, у тексту наведеном у фусноти „Утисци са Острога“ (Невесиње бр. 10, 08. 07. 1898, стр. 2), не говори се о албанско-српским односима, како пише у основном тексту, већ о свечаностима у манастиру Острог.

Стр. 239-240, у тексту наведеном у фусноти „Не варајмо се“ (Невесиње бр. 11, 15. 07, 1898, стр. 1), не пише се о Хрватима у Боки Которској, већ о Босни и Херцеговини. Нема реченица „Живјела хрватска Бока“ и „Живио хрватски Котор“ које он приписује том тексту.

Са свим наведеним у вези, поставља се оправдано питање: како је овакав рад могао бити одобрен од стране његовог ментора и чланова комисије? Такође, чињеница да ставови које је Андријашевић саопштио у свом докторату, у потпуној су супротности са његовим садашњим ставовима, које често саопштава у бројним црногорским гласилима – говори не само о њему како недозрелом историчару, који се не придржава основних постулата историјске науке (писати „без мржње и пристрасности“ – Тацит), већ и као човјеку – који је у стању да своја идеолошка (и национална) убјеђења мијења и коригује у складу са тренутним личним интересима!

Извор: Портал083

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: