Veterani vrućeg asfalta

Piše: Mišo Vujović

Verujem Bogu, a ne čoveku, verujem savesti a ne struci, verujem kodeksu ne pravilu, pravdi ne pravu, ličnosti ne tituli, integritetu ne autoritetu, umu ne zvanju, duši ne telu, delu ne odelu….
I da ne nabrajam sve ono što masovno obožavamo uz kolektivno klanjanje moći margine.
Ideal savršenosti koji očekujemo kod drugih sa mnogo manjim kriterijumima prema sebi često zamagljuje realnu procenu.
Na jednoj svečanosti moj dragi prijatelj Vele, žestok momak u mladosti, čovek čeličnog integriteta – neustrašiv ali mekane duše vidljive u duboko sakrivenom plamičku toplih zenica, sreo je zajedničkog prijatelja Miloša uzviknuvši :
“ Šta ćeš ti ovde?”
“ Ja sam sa mladine strane!”, odgovorio je uz smešak Mikeli.
Zvanice pristojne sa obe strane. Sve otmeno do perfekcije. Nema eksplicitnog kiča i pornografske raskomoćenosti svojstvene našim svadbama.
Sa mnogo više ukusa i mere nego na prosečnom glamuroznom veselju. Nisam ljubitelj velikih skupova, buke, parade “oskudnih” toaleta, pomešanih mirisa raznih kozmetičkih brendova a naročito lepljivih karmina i šljokica.
Srpske svadbe su skup svega toga, ali imaju posebnu draž. Mladenci lepi i zaljubljeni.
Bend odličan počinje repertoarom osamdesetih.
Za stolom sedim sa našim jeromonahom iz Južne Amerike. Pokriva nekoliko zemalja. Znamo se još sa njegovih doktorskih studija iz Soluna. Bezmalo četvrt veka se nismo videli. Hvatamo zalet. Penušavac i bordo obojena šljiva. Pokazuje mi velelepnu kopiju Gračanice u izgradnji u Dominikanskoj Republici. Neki dobri ljudi su našoj crkvi poklonili plantažu kafe i fabriku za proizvodnju duvana. Moj prijatelj pokazuje fotografije tompusa sa likom Nikole Tesle. Još nisu izmislili elektronske tompuse. Korona je pospešila konzumaciju čistog duvana. Viđoh na nekom snimku da naša ambasadorka u Zagrebu tamani tompuse – verovatno preventivno ili iz navike.
Preko puta je hrvatski moćni bankar i proizvođač oružja sa dosta mlađom suprugom – energičnom damom koja ne posustaje za nama u konzumiranju odličnog italijanskog Pinot Griđa sa kojim smo nastavili nakon par zalogaja izvrsnog pečenja. Prvi put mi se dešava da kelner sa snebivanjem drugi put uzima napojnicu, zaslužio je prisustvom u svakom trenutku pored nas. I ta vrsta skromnosti se odavno iselila iz naših kafana.
“Znaš da sam malo pre sreo Vela”,sedajući za sto sa smeškom dobacuje Miloš.
“Rekao sam mu da si tu sada će doći”.
Prilazi Vele u teget sakou na za nijansu bleđu majicu. Ja slično uniformisan, malo tamniji. Sa crnim sakoom na crnoj majici. Ne podnosim kravate, intelektualnu protezu što reče jedan moj prijatelj.
Naš brat Vele, vedar i nasmejan. Ja već pod dozom za punu radnu temperaturu. Jezik malo zadebljao, misli se nerazumljivo kotrljaju utapajući svoju tupost u glasnost muzike.
Ne smem da pijem, ali ponekad treba drmnuti neki tečni anksiolitik. Bolje se držati kafane nego doma zdravlja. U kafani se suočavaš sa raznim aspektima sopstvene ličnosti u bolnici samo sa jednim. Naš domaćin Krle blista kao svaki srećni otac – zadovoljan kćerkinim izborom!
Vele, se smeje dečački. Radosno, sa onim neukrotivim pogledom detinjstva.
Opasan čovek , kažu. Beskompromisan. Prek. Sa bitangama verovatno.
Sa ljudima ljudina. To se oseća, nema tu ništa sporno. Čovek sa vertikalom i Bogom u sebi. Vera prosvetljuje i humanizuje čoveka. Bog voli hrabrost, posebnost i pokajanje. Ko sebe postavi na Božji tas za njega ima nade.
Gospodsveno odmeren u stavovima, diplomatski ubedljiv.
Čovek ogromne energije i duhovne snage. Prijateljima je sigurno uporište i utočište. Tih nenametljivo blagorodan.
O njemu se ispredaju priče. O ljudima sa integritetom najviše govore predrasude. One su poput korova. A korov nije lako iskoreniti. Korov, je otporan na sve kao loš čovek na savest.
Vele je zvanica sa mladoženjine strane. Grlimo se bratski!
“Tu su Pajo, Majo i još neki dragi ljudi”, govori tiho Vele. Odlazimo do dela kafane gde sedi njegovo društvo, jedva prepoznaj Paja heroja našeg detinjstva o čijim su se podvizima širom Evrope, ispredale legende sredinom sedamdesetih i osamdesetih.
Markantan, naočit, srdačan, Robin Hud našeg detinjstva izgleda dvadesetak godina mlađi. Pozdravljam Maja, posedeo. Smiren, srdačan.
“Čitam tvoje tekstove kaže Pajo”, glimajući glavom. Pozdravljam Jocu, prilazi sa srdačnim osmehom i gospodsvenom finoćom. Domaćin Jusa vedar i opušten, čovek sa specifičnim darom za humor.
Holivud na naš način. Stara garda lavova sa kodeksim i obrazom. Neuporedivo sa novim mentalno nabildovanim momcima, okuraženim opijatima, istetoviranog karaktera, transparentne bahatosti.
Ljudi koje pomenuh uvek su imali kodeks jači od institucija, reč tvrđu od čelika. U tim krugovima sve je bilo definisano do najmanjeg detalja. I taj milje je imao svoju marginu, izopštenu i predodređenu za sitno jajarenje.
Ali i poštovanje prema starijem, poštenom i nemoćnom.
Osećao sam se ispunjenim i srećnim zbog susreta sa tim dragim ljudima. Nedostajao je samo Bajone, arhitekta velikih poduhvata čiji život će uskoro biti filmski ekranizovan u SAD.