Vi idite, ja neću! (Put u NATO – put u pakao)

Piše: Luka Vukadinović

Crna Gora, zemlja čuda, zemlja luda. Zemlja bluda, zemlja straha, zemlja bruda’. Država bez vlasti, bez straha, bez ponosa i junaka. Država tužnog naroda, država odmetnika i čudaka. Država bez obraza, bez države, bez dana. Narod bez države, bez naroda, bez ljudskih vrlina, bez ponosa. Nije narod, nego masa, masa trula, masa blata, masa gliba, masa smrada. Narod bez ljudi, narod bez cilja, narod sumraka, narod bez mira. Tužno lice ima moja Gora Crna, nikad crnja, nikad gora. Sanjao sam mir a dobio pravila, dobio uput za životni korak. Dobio sam sumrak u dolini mira, dobio strah u malenoj duši. Kako je teško izdati brata i majku staru gledati dok plače, kako je bolno poginule zvat’ i kako je divno kad nas neko laže. Daleko je svijetlost od naroda moga, daleko je nada za buduće snage. Daleko. Daljina od Boga, daljina bez povratka, bez daška svijetlosti i nade za spas.

Gledajući sebe gledam i vas, gledam ocima kratkim životni put naroda moga. Nema više nazad, nazad smo mogli ranije a sad je kasno, kasno za ranije i rano za kasnije. Kako smo oprljani i kako mali. Kako tragični i kako slabi. Zar više nema junaka i ljudi, zar više nema ljudskog dogovora? Zar nema borbe i čojstva, zar nema pokretača narodnih? Zar nema bunta i ponosa? Zar je sve postalo svejedno? Zar može biti svejedno? Zar se ne stidimo, zar se ne sjetimo predaka i potomaka, zar smo samo mi važni i je li samo nama život obećan? Dje je nestao naš ponos i naša vjera? Dje se izgubila hrabrost sinova junaka i sinova mučenica, sinova boraca i sinova domovine, sinova crkve? Zar će muslimani i katolici nama pravoslavnima crtati put života? I oće li neki novi Turčin kazati da je Vladika moj i Vladika tvoj zločinac da je zlo? Zar ćeš narode moj dozvoliti da ti tudjin kroji sudbinu i da li ćeš Crnogorće silni dozvoliti da budeš sluga djedovog krvnika? Je li naša svijest skučena i ograničena je li naša vjera oslabljena je li naša patnja zaboravljena? Je li narode moj? Država bez ljudi, država bez cilja, bez daška nade. Gledam i venem, bol me jede a nemoć sprečava da kažem šta vidim i koga vidim. Narode moj narode ludi, narode silni, narode glupi! Oće li zakukati neka kukavica za nama, posle svega i oće li tragovi naši imati put? Moras narode, moso bez mozga, moraš borbu početi novu. Ako ti čitaoče ne pokrenes bunu, teška sudbina čeka dijete tvoje. Dosta je bilo ovog demokratskog ludila, dosta i previse bunila i zbunjenosti, previše čekanja i straha. Kao narod prošlosti, tako i mi danas ne za prošlost već za budućnost naše djece. Put u ambis moramo da zaustavimo! Put u sunovrat u patnju i bol u zarobljeništvo moramo da zaustavimo! Ja sam ne mogu ali mi možemo. Mi moramo! Sve za budućnost naše djece! Nemoj dozvoliti da tvoj sin bude meta Nato vojnika a tvoja ćerka nova Milica, nova Ljubica, nova Jelena… Ako dozvoliš narode moj da tvoja država bude slobodna za nova razaranja i silovanja, otimanja i pljačkanja, prebijanja i čekanja ti ajde ali kad udješ u voz Nato zemalja i osjetiš smrad Nato putnika, sjeti se Boga i moli za spas!

Da ti narode moj, narode mudri bude jasnije pročitaj šta je Nato učinio tvojoj djeci! Zaplači narode jer jedino kroz plač osjetiš bol. Bori se narode da ne završe ono što su počeli a što ti ne smiješ da zaboraviš!

Posledice se uklanjaju sporo i na neadekvatan način

Krajem 2003. (11.12.) krenulo je put Francuske 149 neoštećenih kondenzatora punjenih kancerogenim transformatorskim uljem – piralenom. U Francuskoj u postrojenju “Seše”, najvećem u Evropi za uništavanje opasnih materija, biće istopljeni kondenzatori. Ukupna količina ovog opasnog otpada, smeštenog u specijalnim kontejnerima, procenjuje se na oko 5,5 tona.

U opštini Bujanovac, na lokaciji Bratoselce, tokom 2003. izvađeno je 350 metaka sa osiromašenim uranijumom. Tokom 2004. okončano je i čišćenje Pljačkovice kraj Vranja, dje je na izuzetno nepristupačnom terenu pronađeno 48 metaka sa osiromašenim uranijumom.

Uprava za zaštitu životne sredine Ministarstva nauke i zaštite životne sredine potpisala je 19. jula 2005. godine sa Institutom za nuklearne nauke “Vinča” ugovor o realizaciji projekta sanacije kontaminiranog zemljišta osiromašenim uranijumom na lokaciji Borovac, na teritoriji opštine Bujanovac.

Prema najavama iz resornog ministarstva, tokom naredne godine u planu je sanacija lokacije Reljan u opštini Preševo, čime bi se završila sanacija svih lokacija kontaminiranih osiromašenim uranijumom na teritoriji Srbije van Kosova i Metohije.

Svi prezentirani podaci o preduzetim aktivnostima govore o ozbiljnosti s kojom Vlada Republike Srbije prilazi ovom problemu. Međutim, za kompletnu sanaciju svih kontaminiranih površina raznim otrovnim supstancama, od žive, amonijaka, piralena i još mnogo čega, treba mnogo novca, toliko koliko Srbija neće imati još dugo. Zato je i bitno da se sa posledicama bombardovanja upozna svetska, kao i nepoosredno ugrožena balkanska javnost. Samo širokom finansijskom potporom iz inostranstva i brzom akcijom na terenu može se realizovati ozbiljnija sanacija zagađenog prostora Srbije.

Međunarodne komisije umanjuju štetu

Da se na međunarodnom planu ponešto i radi, govori podatak da je Program UN za zaštitu životne sredine, inače stručna organizacija u sistemu UN, na zahtev tadašnje Savezne vlade obavila ispitivanje stanja životne sredine u tri stručne misije. Svaka misija bila je sastavljena od eksperata iz više zemalja i analizirala je desetak industrijskih lokacija: Pančevo, Novi Sad, Kragujevac, Bor, Niš, neke termoelektrane, Dunav i nekoliko lokaliteta sa stanovišta ugroženosti životne sredine kao što su Kopaonik, Fruška gora i Zlatibor. U isto vreme radili su isti posao, u istom obimu, i naši eksperti i interesantno je reći da se objavljeni rezultati UN i naši razlikuju samo u nekim nalazima, ali su te razlike u granicama prihvatljivosti.

Međutim, evidentno je da do sada niko nije započeo, a kamoli uradio, sveobuhvatni istraživački postupak sa zdravim i ugroženim kontrolnim grupama dobrovoljaca u određenom vremenskom periodu ne kraćem od pet godina. Samo serije ovakvih istraživanja na ugroženim prostorima mogu dati adekvatne i pouzdane rezultate na osnovu kojih bi se eventualno mogle preduzeti određene akcije. Za realizaciju ovog projekta potrebno je dosta sredstava koja su u zemljama u tranziciji, kao što je naša, vrlo ograničena i zato je neophodno da se na nekoj od donatorskih konferencija reši i ovaj problem.

Za program zaštite ozona u našoj zemlji Multilateralni fond za realizaciju Montrealskog protokola obezbedio je 4,5 miliona dolara. Sredstva su otišla u domaća preduzeća “Prvu iskru Barič”, “Obod”, “Prvu petoletku”, “EI”, “Jugostroj”, “Hemofarm”, “Vatrosprem” i u još deset malih firmi, kako bi se eliminisali iz upotrebe freoni i haloni koji su krivi za uništavanje ozona. Nacionalni program SCG za konačno eliminisanje supstanci koje uništavaju ozon dobio je u julu ove godine još 2,8 miliona dolara, kao i 260 000 dolara vrednu instalaciju za formiranje “banke helona”. Uz freon, haloni su najveće “ubice” zemljinog ozonskog omotača. Zbog toga su međunarodne organizacije za zaštitu životne sredine, na osnovu Montrealskog sporazuma (ratifikovalo ga je 190 zemalja), odlučile da 2010. godine na snagu stupi zabrana njihove proizvodnje i prometa.

NATO skriva istinu

Jugoslavija je te fatalne 1999. godine bila poligon za isprobavanje municije sa osiromašenim uranijumom što je, pored dioksinog rata, bio jedan od ciljeva bombarderske akcije protiv Vojske Jugoslavije zacrtanih još avgusta 1998. godine. Trebalo je utvrditi kakvu prodornu moć osiromašeni uranijum ima pri praktičnim ratnim operacijama, kakav mu je efekat na živu silu i prirodnu okolinu i da li se na taj način SAD mogu osloboditi hiljada tona osiromašenog uranijuma kao otpada koji nemaju gde da bezbedno lageruju.

Ista akcija sa pogubnim posledicama ponovljena je intervencijom Koalicionih snaga u Iraku, na koji je bačeno više hiljada tona uranijumske municije i zbog čega je intenzitet zračenja na gotovo celom prostoru iračke države 1.000 puta veći od normalnog. Program Ujedinjenih nacija za životnu okolinu (UNEP) utvrdio je pet vrućih prioriteta u ekološkom pogledu u industrijskim zonama oko Bagdada i Faludže, gde je prosuto na hiljade tona toksičnih materijala a koje treba ukloniti na bezbedno mesto.

Međutim, ponuda UNEP – a, nije naišla na odobravanje Amerikanaca i Britanaca koji ne nameravaju da u dogledno vreme izvrše dekontaminaciju zagađenog terena, pravdajući to nedostatkom pravnih međunarodnih normi i dokumenata po kojima bi oni bili obavezni da izvrše uklanjanje svog kontaminiranog zemljišta. Ovo se uklapa u ukupno ponašanje Amerike i Britanije kada su Irak i SCG (Jugoslavija) u pitanju, jer po svaku cenu sprečavaju nezavisne procene o ozračenosti i posrednoj zagađenosti životne sredine izazvane upotrebom osiromašenog uranijuma i drugih ubojnih sredstava.

Vođstvo Pentagona je čak zabranilo prikazivanje filma o štetnom uticaju osiromašenog uranijuma na američke vojnike koji su boravili u Iraku, a koji su za prikazivanje pripremili američki lekari. Međutim, prema podacima antiratne američke nevladine organizacije “Peace – no nukes” egzaktno je utvrđeno da postoji opasnost po čoveka i ostali živi svet od upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom.

Prema sve obimnijim i validnijim podacima o delovanju osiromašenog uranijuma (OU), kojima se bavi svetska stručna javnost, postalo je izvesno da su u SAD čak 697.000 vojnika, koji su učestvovali u akciji “Pustinjska oluja” u Persijskom zalivu, zaradili uranijumsku bolest. Na inicijativu Hilari Klinton, urađena su ispitivanja zdravstvenog stanja veterana iz Zalivskog rata i od 27 kontrola u 24 slučajeva pronađeni su tragovi uranijuma u organizmu, a kod 60 odsto njihovih potomaka pronađene su deformisane ćelije. Svi izneti podaci, kao i prognoze o humanitarnim i ekološkim posledicama, opravdane su jer zbog posledica upotrebe municije sa OU pate svi narodi u zemljama gde je ovo oružje bilo korišćeno, ali i oni koji su ga upotrebljavali.

Ali, tragične posledice zadesile su i one koje su agresori podržavali sprovodeći ratne operacije, kao na primer Albanci. Albanci sa Kosmeta su sa oduševljenjem podržali sve akcieje NATO snaga 1999, ali su i dobili problem zbog kog će za 20 godina biti prava retkost da neko sa ugroženih područja Kosmeta umre prirodnom smrću. Prema zvaničnim podacima NATO alijanse iz 2000. godine, OU se našao na svim mestima po kojima su delovali avioni tipa “A 10″. Najviše misija avioni “A 10″ obavili su zapadno od puta Peć – Đakovica – Prizren, u okolini Kline, kao i na prostoru oko Prizrena i severno od linije koja spaja Suvu Reku sa Uroševcem.

Dvoličnost Zapada

Dvoličnost Zapada ne poznaje granice. U aprilu ove godine Parlament EU doneo je Rezoluciju broj B6 – 0094/2005. kojom se reguliše proces regionalnih integracija na zapadnom Balkanu, tačka 12 u kojoj stoji uznemirenost zbog sadržaja radioaktivnih elemenata u kontrolisanoj vodi i tlu. Isto tako iskazuju zabrinutost zbog sporog tempa dekontaminacije u različitim rejonima BiH. Zastupnici EU sve to čine kako bi se zaboravilo da su jednoglasno 1995. podržavali bambardovanja bosanskih Srba u BiH. Dobro je ako su oni izvukli pouku ili nauk iz 1995. i 1999. pa zato nisu podržali Vašington u invaziji na Irak.

Sve analize odnosa SAD prema ostatku sveta utvrdile su da su Sjedinjene Države velikim delom izvan okvira međunarodnog prava, budući da su potpisnici samo trećine aktuelnih međunarodnih multilateralnih sporazuma.

Ukupno posmatrano, svedoci smo paradoksa da je Amerika sve angažovanija na globalnom planu, a u isto vreme su i sve izolovanija u globalnoj međunarodnoj saradnji. Neprihvatanje Kjoto protokola o klimatskim promenama, međunarodnog dokumenta koji je početkom godine stupio na snagu, ili povlačenje potpisa sa Rimskog ugovora kojim je stvoren Međunarodni krivični sud, samo su neki od primera američkog “egoističnog” ponašanja “mimo sveta” jer je sve očiglednije da se SAD zbog nepotpisivanja mnogih međunarodnih ugovora sve naglašenije izdvajaju iz međunarodne zajednice.

Kao primer američke arogancije mora se navesti slučaj sa UNEP-om. Naime, Međunarodna ekološka organizacija “Prijatelji Zemlje” marta 2004. osudila je pokušaje SAD da podriju i oslabe do nestanka UNEP (Ekološki program UN). Prema tadašnjem saopštenju “Prijatelja Zemlje” na prvom međunarodnom ministarskom sastanku “Globalni ekološki forum” koji je marta 2004. održan u Južnoj Koreji, sve prisutne zemlje, osim SAD, bile su jedinstvene u oceni da je UNEP previše institucionalno i finansijski slab i da je zbog toga neefikasan u borbi sa sve ozbiljnijim ekološkim problemima. Tom prilikom SAD su na sve načine pokušale da ospore svaki predlog za jačanjem UNEP-a. Međutim “Prijatelji Zemlje” su uspeli da izlobiraju ostale zemlje da podrže francuski predlog da se UNEP osnaži i pretvori u moćnu i efikasnu specijalizovanu agenciju UN za ekološka pitanja.

Šta je UNEP do sada uradio

Analizirajući izveštaje Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu u okviru UNEP-a, posvećen Kosmetu, jugu Srbije i rtu Arza u Crnoj Gori, dr Radomir Kovačević, načelnik sektora za radiološku zaštitu pri Institutu za medicinu rada i radiološku zaštitu “Dr Radomir Karajović” Kliničkog centra Srbije, slaže se potpuno da je na pomenutim prostorima upotrebljena municija sa osiromašenim uranijumom. Međutim, zapanjujuća je činjenica da su nakon dve i po godine od bombardovanja detektovane radioaktivne čestice i u vazduhu, koje se još uvek prenose na velike daljine, ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje stanovništva. Zbog toga je, prema zaključku UNEP-a, neophodno da se dekontaminacija zemljišta, koja je još uvek moguća, a nije izvršena, obavi što pre.

Osiromašeni uranijum

Osiromašeni uranijum se po hemijsko-toksičnom svojstvu razlikuje od prirodnog uranijuma. Postoje tri vrste uranijuma – 234, 235 i 238. Ovaj poslednji se koristi u nuklearnim reaktorima za proizvodnju nuklearne bombe. U tu svrhu ga obogaćuju s druga dva radioaktivna izotopa koja su izvučena iz minerala uranijuma, koji, pošto je lišen ove dve komponente, postaje uranijum 238 od 99,8 odsto, tj. OU. Mineral koji je dvostruko manje radioaktivan od orginalnog. U ovoj bezazlenoj ali ne i “naivnoj” formi se koristi zbog svoje čvrstine (gustine tj. velike specifične težine) jer je dvostruko teži od olova, u proizvodnji štapova za golf, kao balast za avione, za kobilice brodova, za oklopne tenkove i za povećanje probojnosti projektila.

Kada projektili od osiromašenog uranijuma eksplodiraju u dodiru sa ciljem, razvijaju temperaturu od 3.400 stepeni Celzijusa probijajući i najtvrđe oklope. Sam OU pri sagorevanju razvija temperaturu blizu 3.000 stepeni, dok sa malom primesom plutonijuma razvija još dodatnih 400 stepeni. Posle probijanja prepreke zrno se pretvara u sićušne čestice, koje sagorevaju u dodiru sa vazduhom, izazivajući kod onog ko ih udiše oštećenja kratkotrajnog ili dugotrajnog karaktera. Da li će oštećenja kod kontaminiranih osoba biti kratkotrajna ili dugotrajna, zavisi od oblika uranijumovog oksida sa kojim je osoba došla u kontakt.

Postoje dva oblika uranijum- oksida. Jedan koji je u gasnoj formi i on se može izlučiti iz tela znojenjem i mokranjem. Drugi oblik u “keramičkom stanju” se može fizički održati na nekom tkivu na duži rok, a to znači da osoba koja je došla u kontakt sa ovim oblikom uranijumovog oksida poseduje trajni izvor zračenja u sopstvenom organizmu, sa svim posledicama koje to zračenje izaziva.

Uranijum ne spada u oligoelement, nije satavni deo ljudske ćelije. OU ima alfa emisiono dejstvo i veliku prodornu moć. Njegovim dejstvom stvaraju se jonski parovi, koji cepaju sve membrane uključujući i genetski materijal koji se kasnije prenosi na potomstvo. Prouzrokuje, pored malignih, i mnoga druga oboljenja. Poseduje toksičnost koja izaziva otrovna dejstva na svim najvitalnijim čovekovim organima.
Jedan miligram OU unet u organizam dovoljan je da zaustavi rad bubrega, dok pedeset miligrama izaziva veću radijaciju od maksimalne doze dozvoljene samo za radnike koji rade u nuklearnim centralama. Tehnički rečeno, kada radijacija prodre u telo, dovoljna je samo desetina trimilionitog dela sekunde da otme jedan elektron od čoveka. Zatim elektron, pošto je negativno naelektrisan, ostavlja pozitivno naelektrisan atom vršeći takozvanu jonizaciju. Posle toga elektron i atom, pošto su postali nestabilni, proizvode lančane hemijsko-fizičke reakcije, prouzrokujući promene u molekulima i u genetskom nasleđu ćelije, koja od tog trenutka može da pospeši razvoj raka.

U iskustvu muslimana, Albanaca, Srba i Hrvata iz BiH rođen je fenomen nazvan “američka kiša”. Naime, osobe koje su došle u dodir sa OU vrlo brzo posle kontakta žale se na hronični umor, glavobolju, preterano znojenje i otežano disanje, a te tegobe, prema izjavama ozračenih građana, pojačavaju se tokom kišnih dana.

Ono što posebno brine jeste podatak da je OU opasniji od uranijuma jer oksidiše, rastvorljiv je u vodi i trebalo je da se zagađene zone odmah dekontaminiraju, pre nego što OU stigne do vodonosnih slojeva u zemlji.

Najteža stanja kod ljudi nastaju kao posledica mutagenih, teratogenih i kancerogenih dejstava OU, koja stvara radijacione grozdove na hromatinu u jedru ćelije. Porast incidence malignih oboljenja nastaje dve do pet godina posle prve interne kontaminacije hranom i vodom…

(Odlomak iz neobjavljene knjige, drugi dio.)