(VIDEO) Hrabri i grabljivi kao sokolovi

Kad se Srpstvo ujedini, ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knjaz srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svetovna vlast nad narodom slobodnim – govorio je Njegoš.

Politička i ideološka vizija posmatranja ukupnih događanja oko podizanja Njegoševe kapele dvadesetih godina prošlog veka najbolje se vidi iz provokativnog teksta iz Istorijskog leksikona Crne Gore, koji je objavljen 2006. godine: „Nova kapela je završena za dva mjeseca, da bi, 21. septembra 1925. godine, na Lovćen bile iznijete Njegoševe kosti i položene u novi sarkofag od venčačkog mermera, težak oko 400 kilograma. Na ulazu u kapelu bio je ugraviran zlatni natpis kralja, ktitora, a iznad njega ugrađena je u niši reljefna ikona ´Sveti Đorđe ubija aždaja´.

Očito je da kapela više nije bila posvećena Svetom Petru Cetinjskom, nego Svetom Đorđiju. Ona je i arhitekturom bila potpuno drugačija od stare kapele, s novim i širim vratima, velikom kamenom gredom za ktitorov natpis, sa debljim zidovima, klupom – kolomatom oko nje, ophodnom stazom i ogradnim zidom. Imala je, takođe, veće kvadere, njih 480 iz nelovćenskog kamenoloma i 280 bijelih ploča sa ostrva Brača, za pod kapele. Drugačija od stare, našla se i na drugoj lokaciji, pošto je Kapa spuštena da bi mogla primiti trostruko veću konstrukciju od prvobitne.“

Poslednja sednica Glavnog odbora za prenos Njegoševih kostiju održana je avgusta 1925. godine. Kraljevsku vladu zastupali su ministar vera Miša Trifunović i ministar finansija Milan Stojadinović, inače narodni poslanik iz Crne Gore, kao i upravnik Dvora pukovnik Dimitrijević.

Prilog predstojećem svečanom prenošenju Njegoševih kostiju na Lovćen, u Kapelu obnovljenu sredstvima kralja Aleksandra, dala je i „Politika“, koja je 18. septembra 1925. učinila potez bez presedana u dotadašnjoj i svojoj dosadašnjoj istoriji, kada je iznad zaglavlja objavila da je tog dana štampan – NJEGOŠEV BROJ.

Velikoj svečanosti ove novine su krenule u susret nedelju dana ranije, započevši objavljivanje tekstova niza autora koji su iz različitih uglova osvetljavali životni put i kolosalni opus genijalnog pesnika, njegovo filozofsko, državničko i vladičansko delo.

Sima Sarajlija

Iste večeri, razgovor Njegošev i Banov u Biljardi protekao je uglavnom u šalama, a sutradan, za ručkom „sa malo ali veoma ukusnih jela, nakvašenih dobrim primorskim vinom, pa na završetku i šampanjskim“, pričali su o Simi Milutinoviću Sarajliji, koji je umro početkom te, 1848. godine.

U prvom tekstu, 14. septembra, objavljena su do tada nepoznata svedočenja Dubrovčanina Matije Bana, poverljivog čoveka srpske vlade, o njegova četiri susreta sa vladikom Radom na Cetinju, „oko polovine aprila“ 1848. godine: „Kad na njih (na vrata – primedba autora) stupih vidim dosta prostranu dvoranu sa biljarom u sredini i zidovima svud naokolo načičkanim svakojakim oružjem. Oko biljara stajahu na nogama senatori i mnoge crnogorske starešine u svome bogatom odelu. Pred tim veličanstvenim, živopisnim prizorom ja stadoh jedan čas kao ukopan, pa uzeh očima tražiti po onoj množini ljudi Vladiku, koga nisam poznavao, a niko me k njemu nije privodio. I upravo kad sam se hteo obratiti Milakoviću (Dimitrije, dugogodišnji vladičin sekretar) da ga zamolim za tu ljubav, opazih na gornjem uglu biljara visoka i lepa Crnogorca u narodnom odelu gde se na mene osmehnu, pa postupi napred, odvojivši se od ostalih.

„Odmah se domislim da je to Vladika; hitno mu pristupim, i poljubiv ga u ruku, izručim mu pozdrav (iz Srbije, kneza Aleksandra Karađorđevića). On odgovori na svaku tačku veoma smišljeno i rečito. Žubor ushićenja treptio je po dvorani; ali na jedan njegov znak svi se ukloniše. Ostadosmo sami“, piše Ban o prvom susretu s Njegošem.

Dok je pridošli glasnik tokom razgovora u četiri oka izlagao Njegošu kako Srbija gleda na tadašnja burna zbivanja u „uzrujanoj Evropi“, crnogorski vladika ga nijednom rečenicom nije prekinuo, „gledao je pred sobom u tle, a samo bi po gde-gde upro u mene oči“, svedoči Ban.

A onda je Njegoš izgovorio svoju reč.

„Hvala vladi srpskoj na tome za čim je pregnula, a vama na lepoj vesti i trudu. Dobro rekoste da u takvom pokretu za spasenje srpsko ne sme izostati crnogorska puška. Znate li šta sam bio naumio raditi da me niste našli? Spremah se da skupim četiri hiljade Crnogoraca, pa s njima da pregazim tursko zemljište, upadnem u Srbiju i primoram srpsku vladu na delanje. Ali evo, Bogu hvala, toga već ne treba. Ja pristajem bezuslovno na sve što mi predlažete. Držaću Primorce u zaptu da ne razviju zastavu Sv. Marka, a za dalju radnju čekaću dok mi ne javite da su sazreli događaji.“

Posle rastanka, Ban je otišao u gostionicu, naručio večeru i popeo se u sobu koju je iznajmio, da bi zabeležio tok razgovora vođenog sa vladikom. Javiše mu tada da dolazi Njegoš, a tek kada se vladika pojavio na vratima njegove sobe, Banu bi jasno da se uputio k njemu. Počeo je da mu zahvaljuje na toj časti, ali ga je Njegoš prekinuo rečima: „Ostavimo komplimente zapadnjacima, a mi ćemo kao dva čista Srbina razgovarati sa srcem na dlanu“.

Kada je vladika saznao da Ban hita nazad u Srbiju, pozvao ga je da se sretnu još iste večeri, a onda i sutradan „u podne“, na ručku. U razgovoru vođenom u sobi na spratu cetinjske gostionice, Njegoš je saopštio Banu: „Ali ja zaboravljam da vam zahvalim na pesmi koju ste mi pre dve godine otpevali. Znam je napamet“. A onda je izrecitovao ove stihove: „Gomila hridi stoji, užasna gora,/ Glavu joj grom lupa; /Nose val ljuta mora;/ Tu ko soko gnezdo/Goranin svoj dom stavi…“

Svedočenju Matije Bana pridajemo ovoliki značaj zato što stihovi iz njegove pesme, napisane 1846. godine, neodoljivo podsećaju na Lovćen i na kapelu Njegoševu. Pitanje je da li su ovi stihovi i, ako jesu, do koje mere, u genijalnom pesniku razgoreli iskru koju će Vladika oblikovati u amanet da bude sahranjen u kapelici Svetog Petra koju je podigao, na vrhu te „užasne gore“, čiju glavu „grom lupa“ i na koju „goranin svoj dom stavi“, kao „soko gnezdo“.

„Jesmo sokolovi, pa i grabljivi kao oni“, nastavio je Njegoš posle izgovorenih stihova. „Božja mi vera, ne što bismo tako hteli, nego što smo primorani. Ja zadržavam Crnogorce od grabeži na austrijskoj strani, jer su nam tamo sve sama rišćanska braća; ali na strani turskoj moramo često zaklopiti oči i dati im oduške. Još dobro kad se ograniče na Turadiju; nu sto muke kad se pokrve sa rišćanima. I to će tako trajati dokle god se ne iselimo iz ovih krševa. A da bi se mogli iseliti treba najpre da se srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knjaz srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svetovna vlast nad narodom slobodnim i usrećenim.“

O Simi je Njegoš govorio „s pravim pijetetom“, a onda i o Gorskom vijencu, za koji je tvrdio da će se „samo dopasti mojim Crnogorcima, a zato što sam u njemu izneo njihove običaje, njihov način mišljenja i govora, njihov karakter, te se vide kao u ogledalu, ali se neće dopasti obrazovanom svetu koji će mi zameriti da ono nije prava drama, da Vladika Danilo, koji je glavna osoba, uvek mudrij, a skoro ništa ne radi, pa ipak delo koje smišlja ispada mu srećno više nekim slučajem nego njegovim naporima. Ja sam opažam te mane, i ma da nerado popravljam što sam jednom napisa, naumio sam da ih ispravim pri drugom izdanju“.

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

(VIDEO) Kapela kao simbol ujedinjenja