(ВИДЕО) Како су Хрвати добили Вуковар и Барању, Предраг Ј. Марковић у „Српском свијету“
1 min read
„Српски и црногорски комунисти су били потпуно равнодушни према својим националним интересима. Они су били Југословени. После усташа и Немаца, највише Срба су побили Ракновић и Крцун. Српски и црногорски комунисти су били потпуно раводушни и према границама. Незаинтересовани. Црногорци су уживали велики престиж међу комунистима и могли су да узму целу Зетску бановину: Пећ, Ђаковицу, Јадран до Дубровника. Нису. Моша Пијаде је сматрао да Далмација треба да буде покрајина, Ранковић се успротивио. Хрватска је тражила излаз на Дунав и добила Барању и Вуковар“, рекао је у „Српском свијету“ историчар др Предраг Марковић, директор Института за савремену историју.
Коментаришући ко је и шта добио распадом бивше нам државе, нагласио је:
„На жалост, као у вицу – Мујо и Хасо. Највише су страдали управо муслимани. Алија Изезбеговић је муслимански фундаменталиста, глуп и неодговоран, који је гурнуо у рат своје сународнике, не хајући колико ће их погинути, али ни што је тај рат био осуђен на пропаст, а заратио је против два једина суседа, браће, Срба и Хрвата. Такав грађански рат наговештавао је крв до колена, али Изетбеговића то није интересовало јер је његов главни циљ, записан у његовој „Исламској декларацији“ – ислам. Словенцима је добро, само им смета што им језик мешају са словачким. Хрвати само кукају, имају традицију кукњаве. Кукали су због Срба, Сада су Србе протерали, па опет им сметају у кукају“, каже др Марковић и истиче пример Северне Македоније јер су све учинили што је ЕУ тражила од њих, а ништа нису добили. Наш гост анализира и регион по повратку глобализма променом администрације у Белој кући.
„Америка је на слазној путањи. Урушава се. Шта год да хоће, нема капацитет да то оствари, као деведесетих“, а на питање хоће ли нас притискати због Косова и Републике Српске, наш гост каже:
„Шта нам могу? У либералном друштву држава није тако јака, као што је, рецимо, кинеска. Ево, послали су нам милион вакцина. Без проблема. Може ли америчка држава да нареди некој својој корпорацији да уради тако нешто? Не може. Нама је Кина сада највећа узданица. Они хоће да реализују „Пут свике“, који иде преко Србије на север и штитиће своје инвестиције. Како? Не знам. И није моја да знам“, децидан је др Марковић.
Саговорник „Српског свијета“ је дотако мноштво тема о којима има занимљиве тезе.
Др Марковић сматра да је за нас, али и светску историју, важнија Маричка од Косовске битке јер су ту два царства изгубила независност: Бугарско и Византија. Објаснио је зашто је Марко Краљевић, јунак у песмама, а издајник у стварности, те зашто је Деспот Стефан Лазаревић наш најбољи средњевековни владар. Занимљиво је да Срби никога нису посрбили, једино су се малобројни Цинцари асимиловали. Питао се и каква би историја овде била да су Анте Старчевић и Мирослав Крлежа постали Срби када је ствар престижа била бити Србин, као што је то учинио Јосиф Панчић, а касније и Иво Андрић. Вели како је Дубровник мањи од Палате Србија и објашњава зашто је Пашић веровао да би независна држава Хрватска била „Бугарска на западу“? С поносом каже да је „Србија дом за све људе“ и срећан је зато што је Србија намултикултуралнија држава у Европи, у којој је настао ромски језик. Чуло се да Србија има већу продукцију књига од целог региона заједно, а са милион одредница на Википедија, више од региона, Чешке и Бугарске приде. Не иде му у главу зашто су фине и културне баке највернији гледаоци зла званог ријалити. Нећемо вам рећи шта је рекао о свом деда стрицу Добрици Ћосићу, о погубности друштвених мрежа, споменику Стефану Немањи, коју вакцину ће примити, као ни чиме се бави све Институт за савремему историју. О свему томе, и још којечему у „Српском свијету“ са др Предрагом Ј. Марковићем.
Гордана Јанићијевић, аутор и водитељ
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ИЗВЕСНЕ ОДЛУКЕ ДРЕЗДЕНСКОГ КОНГРЕСА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД 1928. ГОДИНЕ
„Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то у сваком погледу. И у погледу растурања Југославије и стварања самосталних држава појединих народа, и у погледу систематске подршке косовским Албанцима у сепаратистичким активностима и напорима да створе ‘велику Албанију’, и у обесправљивању српског народа. Све изузев обећања војвођанским Мађарима је остварено.“ – Борисав Јовић
Знао је великохрватски фирер-манијак, Павелићев агент од утицаја, буржоаски најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ да опстанак прекодринских Срба онемогућава успостављање Независне Државе Хрватске, зато их је обесправио,осакатио, прогонио, уништавао, мрзео и тлачио, као и његов газда Анте Павелић, који је намеравао да Србе истреби под окриљем немачких и италијанских окупатора.
Полазећи од чињенице да су и пре IV конгреса КПЈ који је одржан у Дрездену 1928. године тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти гушили и умртвљавали националну свест српског народа и да су после Првог светског рата, који је за нас Србе био рат за национално ослобођење и уједињење, нападали нову државу да је „тамница народа“ и да је настала као резултат великих ратова у Европи, коју треба разбити.
Taкође, имајући у виду, да су тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти организовани одмах после 1918. године у Комунистичку партију Југославије, имали изразито непријатељски однос према новој држави, која је никла из крви и жртава најбољих синова нашег српског народа. Њихово главно комунистичко уточиште био је београдски Универзитет, где су се међу студентима врбовали, усавршавали и припремали „велики кадрови“ Комунистичке партије Југославије (Види: Редакциони Одбор, Три деценије револуционарних збивања у Београду 1920-1950, Београд, 1979; Миломир Марић, Деца комунизма, Београд, 1989; Милица Дамјановић, Напредни покрет студената Београдског универзитета од 1919-1929, књ. I-II, Београд, 1966/1974; Редакциони Одбор, Црвени Универзитет 1919 – 1941 – Зборник радова, Београд, 1966, Даница Баста, Револуционарни покрет у Београду 1918-1921 године, Београд, 1969; Уређивачки Одбор, Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940, Београд, 1940).
Њихов вођа проф. Сима Марковић, назвао је нову државу једном од оних држава „које су су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма централних сила после светског рата“. За њега је „национализам класна идеологија буржоазије“. У једној дебати у уставотворној Скупштини 18. априла 1921. године Марковић је рекао: „Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, у ствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти имеријализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери“.
Марковић је свесно говорио неистуну, јер је хтео да своје мишљење о фабијанско-бундистичко-бољшевичкој „буржоаско-демократској“ револуцији у Русији наметне српској јавности, истичући њене заслуге, којих није било за наше национално ослобођење и уједињење.
Нападајући само биће нове државе, Марковић је подредио националне интересе интересима фабијанско-будистичко бољшевичке револуције у Русији. „Интерес револуцији, каже Марковић, увек је изван интереса сваке поједине нације. И када моментални интерес једне нације дође у сукоб са интересом револуције, онда се онај први мора увек жртвовати“.
Чињеница је да су тзв. „српски“ аустромарксисти, комунисти-интернационалисти деловали као туђинска авангарда великих сила и Коминтерне и да су се удружили са осталим државним непријатељима, да су заоштравали несугласице између појединих покрајина у новој држави, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрпских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ и завојевачког НАТО пакта несрпски народи и албанска национална мањина на штету нашег обесправљеног потлаченог, осакаћеног, пониженог и окупираног несрећног српског народа.
У вези националног питања и става Коминтерне и резолуције IV Конгреса КПЈ који је одржан 6 новембра 1928 у Дрездену у Немачкој, цитирали бисмо Мошу Пијаду, Брозовог саветника и првог утавотворца, који је објавио дело под насловом „Историски архив Комунистичке партије Југославије“, где између осталог стоји:
“IV КОНГРЕС КПЈ (ДРЕЗДЕН – ОКТОБАР 1928)
в) Борба за водећу улогу у покретима угњетених нација
1. Партија треба да концентрише борбу радничке класе, сељаштва и угњетених нација пре свега против главног непријатеља, хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије.
2. У борби против њеног режима националног угњетавања у првом реду треба да стоји наша Партија у самој Србији, где је база хегемонистичког режима, признајући отворено право на отцепљење и право на оружани устанак против националног угњетавања, и проповедајући и сама указујући систематску помоћ покретима угњетених нација…
3. Будући да масе народа теже ка отцепљењу, добила је парола самоопредељења до отцепљења у последње време нарочито актуелни значај, и конкретизовање ове наше пароле значи најпуније помагање свију акција маса које воде ка образовању независне Хрватске…
За независност Хрватске бори се наша Партија без икаквог услова или резерве. Зато Партија не сме ограничити право на самоопредељење само на претставнике радничких и сељачких маса, нити смемо нашу општу агитациону паролу радничко-сељачке власти и Балканске федерације радничко-сељачких република постављати као услов за наше учешће у борби маса за независност Хрватске, него ћемо ми у току борбе за независност Хрватске масама објашњавати да се коначно ослобођење, како хрватског, тако и осталих угњетених народа на Балкану, може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.
4. Партија ће најпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе, притом безобзирно демаскирајући директне експоненте хегемонистичког режима и колебљивост буржоаског воћства Црногорске федералистичке странке и објашњавајући масама да се коначно ослобођење црногорског народа може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.
5. Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с македонских национално-револуционарним покретом, препорођеним у лицу ВМРО (об) Унутрашње македонске револуционарне организације (уједињене) и позива радничку класу да свестрано помажу борбу за независну и уједињену Македонију.
6. Парија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с албанским национално-револуционалним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.
7. Признајући мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење и борећи се против свију врста националног угњетавања над војвођанским Мађарима и Немцима, Партија истиче да мађарски радници и сељаци немају очекивати своје ослобођење од енглеских империјалиста и Хортијевог режима, већ само од заједничке борбе с радницима и сељацима осталих угњетених нација Југославије, ау првом реду са српским радницима и сељацима против владајућег режима националног и класног угњетавања, као и против савезника тога режима, мађарске и немачке буржоазије у Војводини.
8. Тежња за независношћу Словеније дубоко је усађена у масама и истичући, насупрот издајничкој и лакејској политици словеначких клерикалаца, као и насупрот неопредељеном и колебљивом ставу СДК у Словенији, паролу независне Словеније, Паритија ће правилно одговорити тежњама широких маса словеначког народа…“ (Види: Моша Пијаде, Историјсхи архив Комунистичке Партије Југославије – Том II, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949, стр. 162-163; Гордана Влајчић, Југословенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985; Перо Морача, Катарина Рашић-Михајловић и Милован Босић, „Пролетер“, Орган Централног комитета КПЈ 1929-1942, Београд, 1968; Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Извори за историју СКЈ, „Класна Борба“, маркистички часопис, Орган КПЈ – Секција Комунистичке интернационале, Књ. 1, 1926-1929, Београд, 1984, стр. 541; Уређивачки одбор, Нацонално ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, јануар 1941; Др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972).
Na ovim prostorima samo su SRBI bili komunisti i samo su SRBI voljeli Jospa. Ostali narodi su bili dobri glumci. SRBI su ga voljeli jer nas je rasturio kao bugarsku skupstinu.Mi volimo ljude i narode koji nam nsanose zlo. Koliko su samo srecni kad odu na ljetovanje u Krvatsku .Kad bi nam neko ponovo ponudio jugoslovenstvo, potrcali bi tako da nas niko ni na karlicu ne bi uhvatio.
… Inertni sarkazam, da i ja tebe podsjetim! Inače, kako tog hrvatskog jezika nikada nije bilo, leksičko naslijeđe od koga su štokavci u međuvremenu odustali, i ono je izvorno srpsko, da te i na to podsjetim, branitelju tekovina … Što je vama vaša borba dala protiv Srba i srpstva!
Odnosi se na ovu seku dolje, drugaricu!
Поштована редакцијо.Зашто сте избрисали мој коментар.Ви не дозвољавате да неко има другачији мишљење од вашег .Овај ваш чин упућује да само онај ко се слаже са вама може да даје коментаре.То није слободно новинарство.Овим сте изгубили моје поштовање.
Чедомир Антић је са Весном Пешић пуштао розе балоне на Калемегдану у славу тога што је Милошевић убијен у Хагу.
Класичан четнички НАТО Отпораш који би сада да постане народни историчар.
Овај наводни историчар, приктивени Брозовић и наследник идеологије српских комунистичких сатрапа је опасан муљатор и присталица предсједника САНУ.
Ваљда и он очекује да га приме у ту антисрпску институцију.
Zdrav bio brate BG!
Више пута сам слушао излагања проф Марковића и могу слободно рећи да сем меморисаног знања које га је прославило као победника“Квиска“ где енциклопедијским знањем не може издићи у виши ранг слободноумних историчара! Његова запажања,закључци, начин излагања оставља утисак човека,скромних интелектуалних могућности бледог и лично несигурног човека! Питам се да ли има још неки квалитет сем политички обојене наивности(југословенства) који га држи на то место? Поред оваквих Југословена тешко ћемо се изборити!У позвати и Чедомира Антића да му одржи предавање.Водитељка очајна, тако да је доминирао.Са мало бољим познаваоцем историје нема никакве шансе!Смешан лик!
… Sve je naizglwd tačno, pogrešnog konteksta!
Komunisti su samo ona grka i najgora samo pošljedica srpskog mazohizma glede južnoslovenstva koje se nije nikad i niđe primilo, veću u manite Srbe, kao što nije ni slovenstvo u Slovene! … Imali su se međusob počupat na onome zadnjem kongresu u Pragu, Sloveni!
Elem, južnoslovenstvo kao srpska utopija, paradigma beogradske nesrpske špekulantske čaršije, čak će i onaj zagriženi crnogorski velji Srbin, potonji ustaša, to da prepozna i bijesan ispiše jednu istinitu, a nevještu političku paškvilu na tu temu. Tačnu.
… Dočim, Kraljevina SHS!
Mračionica srpskoga uma, posmrtni je kovčeg drzavotvornom srpstvu, svesrpskom državotvornom konceptu !!!
Sve poslije toga je samo (ne)očekivani rekvijem rasrbljenom srpskom svijetu!
Komunisti, oni su samo šlag na tortu zamješanu u pobrkanim srpskim glavama na tijestu masonske zavjere čiji eksponent, modus operandi nakaradne monstrum Kraljevine , gle čuda, potomak nikoga do samoga Karađorđa!
Aco Crnogorac …
Tako su Srbi, srpski nesrbi, još i bjelosvjetka masonerija bili spremili glogov kolac Srbima!?? Nagaznu minu sa odložnim dejstvom! … Sve su valjano pripremili da upokoje srpski svijet, raku su mu ambis duboku iskopali da otud nikad ne iziđe, a onda su, slučajem istorije, onda su došli komunosatanisti, na gotovo došli, koliko da zabiju zadnji čavao u kovčeg i isprate nas na vječni počinak!
Samo mali, a opaki epizodisti, komunci …
Kako su se svi jednako zajebali!
Nijesu znali, a mogli su … Znali nijesu da nama, nama SRBIMA SMRTI NEMA, potomcima imortalnih Tračana!!! … Božja je volja, Njegova!
… Da uprkos svemu smrti nema nama Srbima!
Ne znam nijesu li to shvatili i razumjeli i onih “ sedamnaest jahača Apokalipse“ koji su uranijuma prašili Srbe, ne znam.
Ako i nijesu, hoće. Prije ili kasnije hoće i to na tezi onaj način.
Kome se tome vrijeme primiče, prikrada …
Kako mi ne treba da briigamo, već da se ovoga puta, pamet u glavu, pričuvamo od sebe, isto takvih nekih Srba izdajnika, kakvih je oduvijek među nama, od prvih naših kraljeva, od kada znamo za sebe! Do dana danjeg.
Mi Srbi drugoga nekog neprijatelja koji bi nam moga stati nogom za vrat nemamo, niti smo ga ikada imali! Već ovo jada nevjerničkog, izdajničkog koji nam se u njedrima gnjezdi i vazde vreba priliku!
Da tako nije, da tako bilo nije, svijet bi danas izgledao drukčije. Bio bi bolji, srpskiji!
Ali kako nama Srbima svakao smrti nema, nije rečeno da toga boljega svijetajednom biti neće!
Kad sa obzorja srpskog svijeta smaknemo sve Markoviće zlatouste koji jedno pričaju, vazde drugo rade, zavode za Gole planinu, koji su oni najopasniji.
I ovaj bivši, sadašnji i budući komunac, pa on bajagi pronosira kritički stav o komunistima i komunostatanističkoj Jugoslaviji, božem bratskijeh naroda koji su svi redom bivši Srbi, rasrbi!?
Komunista, elem socijalista … Pa će on da nam objasni.
Nama koji znam da Srbinu ljuta guja u njedrima spava. Spremna ona …
Pa je došlo zadnje ono vrijeme da ne spijemo Srbi, budni na stražu …
Jer, samo što nije!
Da se ravnjaju jednom za uvijek stari, bome prave i neki novi računi.
Tamo s Istoka, otud namiče.
… Viđu ti njega što se izbrezobrazilo, pa nam, ne jednom, prodaje maglu, Markan.
Kakva samo komentarčina
ona što knjiga, naša nasušna,
Može biti.
Đikane, svaka čast.
Ђикане, „glede“ твог антикомунистичког србовања, само да се подсетим да се то на српском каже: у погледу.