(VIDEO) Kralj dolazi u svoj rodni kraj

Posle posete manastiru Ostrog, gde je celivao mošti Svetog Vasilija Čudotvorca, kralj Aleksandar je kroz trijumfalnu kapiju prvi put ušao u Nikšić, „prestonicu crnogorske Hercegovine“.

Nastavljajući odavanje počasti Njegošu, beogradska Politika je 20. septembra objavila i njegov testament koji je pohranio na čuvanje u ruski konzulat u Dubrovniku „na veliku sigurnost i točnost“ 20. maja 1850. godine. Njegoš je testament napisao u četiri tačke, a pre nego što ih je precizirao, u obraćanju Gospodu, mada Lovćen konkretno ne pominje, jasno se razume da je vrh ove planine izabrao za svoj večni počinak: „Čovjek je smrtan i mora umrijeti. Ja sa nadeždom stupam tvojemu svetilištu božanstvenom, kojega sam svijetlu sjenku nazrio jošte s brijega, kojega su moji smrtni koraci mjerili.“

Kralj Aleksandar I Karađorđević je 12. septembra noćnim vozom otputovao iz Beograda, a „pošto obiđe neka mesta u Južnoj Srbiji Kralj će otići na Cetinje“, prenela je štampa, a Politika se nije libila da u te svečarske dane iznese i detalje o katastrofalnom stanju u kome se nalaze groblja srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, rasuta po Albaniji.

„Svuda obalom albanskog mora vuku se kosti naših vojnika. Vuku se u bukvalnom smislu te reči na sram nas sviju i na čuđenje starosedelaca kako zaboravismo svoje“, javio je 16. septembra iz Kavaje u Albaniji dopisnik Milosav Jelić.

Jelić izveštava da se „računa“ kako samo u okolini Skadra ima na 10.000 grobova, a u građanskom groblju u Tirani preko 500 grobova. U Draču, „114 grobova iz balkanskog rata“, a „poznaje se samo jedan: Radoslava Đorđevića Ganeta kapetana. Na dva i po kilometra severno od Drača bilo je 700 humki, pa je sopstvenik preorao njivu. Isto je tako preorano i 240 grobova kod manastira Sv. Vlaha 6 km od Drača.“

„Ne zna se tačno koliko je hiljada naših grobova u Kavaji, Elbasanu, na Vojuši, u Valoni i Narti. Kosti vojnika sahranjivanih u pesku valonskog pristaništa stali su da izbacuju more i vetrovi. Njih su pokupili Italijani, smestili ih u blehani sanduk, po tom ovaj metnuli u drveni, pa spustili u betonsku grobnicu. Povrh nje su položili belu mermernu ploču, a više nje isti takav krst“, piše Milisav Jelić, i navodi tekst koji su Italijani uklesali u mermernu ploču:

„Junačkim Srbima, koji posle epske borbe sa nadmoćnim neprijateljem prinuđeni na dugo mučno povlačenje, iznemogli podlegoše žudeći za dalekom Otadžbinom, njihova ratna braća Italijani pokupivši njihove kosti, otkrivene vetrovima i morem, podigoše ovaj spomenik u ime večitog mira. 1916-1917.“

Srpska „groblja u Korči, Beratu, pa čak i u Krumi zarasla su u korov i trnje. Nigde nije ni prstom pomaknuto da se što popravi. Jedino što će poslanstvo u Tirani za koji dan urediti kosturnicu i spomenik“, izveštava Jelić, da bi potom ispisao potresne redove o srpskim grobovima u Kavaji, gde smo „naše kolonije“ podizali „za razliku od drugih naroda pod zemljom“. A „već posle deset godina istraživači ne bi znali čije su da nije živih svedoka našega bola i knjiga napisanih o našem ponosu“.

„Sahranjivano ih je“, piše Jelić. „po petnaest u jedan grob petnaeste i šesnaeste godine, kad smo mi otišli, a oni ostali u bolnici. Humke se ne poznaju. Ledina. Jedan jarak deli naše groblje od austrijskog, koje tako isto nema krstova, ali gde je svaki vojnik ukopan zasebno.“

Tako počivaju srpski vojnici „zaboravljeni u tuđini, prsloga srca od bola, satrveni u jednom strašnom nacionalnom zamahu“.

Njegovo pisanje očigledno nije bilo usmereno protiv svečanog povratka Njegoševih kostiju na Lovćen, nego su meta kritike bili vlast i država koji ne brinu o onima čije su kosti bukvalno položene u temelje države.

Ne treba sumnjati da kralju Aleksandru nije bilo baš prijatno dok je 16. septembra čitao ove redove tokom boravka u Dečanima, da bi u popodnevnim satima obišao i Pećku patrijaršiju. Dan ranije patrijarh Dimitrije krenuo je iz Peći i sutradan stigao u Podgoricu, na putu za Cetinje.

Svita predvođena kraljem Aleksandrom uputila se 17. septembra novim putem Peć – Andrijevica ka svom cilju, da bi bila dočekana na Čakoru, onda u Andrijevici, pa u Beranama. Kao i na dotadašnjem putovanju, kralja su pratile oduševljene ovacije meštana, „Srba i muslimana, u svečanim nacionalnim odelima i na divno okićenim konjima“, izveštavao je Dobrica Kuzmić. Onda je svita krenula put Kolašina, gde je „za ručkom Kralj podario sirotinji 10.000 dinara, za dovršenje sudske zgrade 5.000, zatim trezvenoj mladeži nagradu za dva najbolja đaka u ovoj školskoj godini“, a „Kralj je obećao da će nastojati da se izradi i put Berane – Belo Polje“.

Posle posete manastiru Ostrog, gde je celivao mošti Svetog Vasilija Čudotvorca, kralj je kroz trijumfalnu kapiju ušao u Nikšić, „prestonicu crnogorske Hercegovine“, uz topovske salve i zvuke crkvenih zvona, da bi, kao i na dotadašnjem putu, rado prihvatio razgovor s ljudima iz naroda.

Otišao je kralj Aleksandar u Šavnik, vratio se u Nikšić, a tog 19. septembra na Cetinje su preko Kotora već stigli mnogi ministri za „koje se nije znalo tačno vreme kada će stići, to im Cetinje nije moglo prirediti naročiti doček“, javio je Živko Milićević, još jedan urednik Politike, uglednik novinarskog poziva, koga je redakcija poslala na Cetinje da pomno prati tamošnja zbivanja pre dolaska kralja Aleksandra i njegove svite, o čijem je putovanju izveštavao Kuzmić.

Iz niza detalja o kojima piše Milićević izdvajamo jedan:

„Na četvrt sata od Cetinja nalazi se opština donjokrajska. Donjokrajci nisu hteli da učestvuju u dočeku na Cetinju. Oni hoće da Kralja dočekaju kod svojih kuća i podigli su trijumfalnu kapiju, kakvu Cetinje nije moglo podići. Rečeno im je: Kralj se kod vas neće zaustaviti. To nije sadržano u programu.

Mi ćemo ga čekati pokraj puta, odgovorili su oni, pa ako hoće da prođe, neka prođe.“

O atmosferi koja je zahvatila Crnu Goru svedoči i ono što se dogodilo na Rijeci Crnojevića, gde su „hteli da spreme trpezu i kad se Kralj kod njih zaustavi, oni da ga ponude sa onim što im je Bog dao a oni spremili“. Ali je veliki župan sa Cetinja zbog obimnog kraljevog programa „naredio da to nipošto ne čine, inače će im on doći u posetu sa žandarmima“.

„Božja ti vjera, na nas su udarale skadarske paše sa po dvadeset hiljada Turaka, pa sad možeš i ti s tvojim džandarima. Nećemo se bojati“, stigao je odgovor Riječana cetinjskom županu, a kralju njihova hitna depeša „u kojoj ga mole za dozvolu da mu prirede ručak“, na šta im je kralj odgovorio „da će ručati kod njih“.

Raskoš narodnog raspoloženja

U svečanom izdanju, nikšićka „Slobodna misao“ je pozdravila dolazak kralja i kraljice sledećim rečima: „Narod Crne Gore i Brda i Hercegovine danas oduševljeno pozdravlja sa dobrodošlicom svoga narodnog seljačkog Kralja koji prvi put kao vladar dolazi u svoj rodni kraj, u svoju junačku kolijevku Crnu Goru. Naši uzvišeni gosti, Kralj Aleksandar i Kraljica Marija neće u ovim surim krševima biti dočekani u palatama, raskoši i bogatstvu, ali će biti dočekani u raskoši najveće iskrenosti narodnog raspoloženja i oduševljenja.“

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

(VIDEO) Njegoš želeo da poseti Njujork