(VIDEO) Meštrović se sreće sa Titom

Njegošev spomenik je isklesan iz granitnog bloka teškog 40 tona, dopremljenog iz Jablanice specijalnom kompozicijom do Dubrovnika, odakle je plovnom dizalicom prevezen do Splita.

Usledila je duga pauza u razmeni pisama, a onda je Milo Jovićević 18. februara 1955. godine obavestio Meštrovića: „Ovih dana konačno nam je uspjelo da blok iz Jablanice prebacimo u Split – naravno s dosta muke. Ali, ‘bez muke se pjesma ne ispoja’.“

Usledila su pisma o pakovanju i prevozu Njegoševog „kipa u definitivnoj veličini“, koji je Meštrović odlio u gipsu, i o prevoženju kipa u Jugoslaviju, do Splita, u majstorovu staru radionicu. U njoj će kip u granitu klesati Andrija Krstulović, možda Meštrovićev ponajbolji đak, a pomenuti su i finansijski troškovi i mnogi drugi detalji koji se tiču ovog poduhvata.

Priča o projektu je u međuvremenu utihnula u javnosti, a onda su je obnovile beogradske Večernje novosti, 7. jula 1957. godine, objavljujući sledeću vest:

„Ispred Meštrovićeve galerije, gotovo na samoj obali mora, stoji skroman paviljon splitskog vajara [Andrije] Krstulovića. Skoro celi prostor paviljona zauzele su dve grandiozne figure Petra Petrovića Njegoša. Jedna je gipsani model Meštrovićev, dok je druga, isklesana u sivom hercegovačkom granitu, kopija gipsanog modela – rad splitskog vajara Krstulovića. Meštrović je u snažnoj i složenoj figuri Njegoša dao duboko misaoni lik, koga, sa jedne strane, muče brige crnogorskog naroda, a, sa druge, razdire unutrašnja borba. Iznad pesnikove glave stoji orao kao simbol slobode i neustrašivosti.

„Spomenik je isklesan iz granitnog bloka teškog 40 tona, dopremljenog iz Jablanice specijalnom kompozicijom do Dubrovnika, odakle je plovnom dizalicom prevezen do Splita. Koliko je rad bio obiman i zamašan, vidi se po tome što je Krstulović sa svoja tri saradnika radio na njemu punih 28 meseci. Spomenik je gotov i uskoro će se preneti na Lovćen, gde će biti postavljen na vrh Njegošev mauzolej.“

Titogradska Pobjeda je 1. septembra 1957. godine donela ovu vest:

„Poslije dvodnevnog putovanja od Splita… Njegoševa statua, koja treba da bude postavljena u budućem mauzoleju na Lovćenu, najzad je prispjela u Cetinje.

„Statua je putovala morem na dizalici koju je vukao remorker ‘Proleter’. Od Budve, gdje je brod pristao, skulptura je do Cetinja prenesena na velikoj prikolici kamiona marke ‘faun’. Put je bio naporan. Kamion sa teretom od 28.000 kilograma, koliko je statua teška, veoma se oprezno kretao. Iako je na putu bilo prilično oštrih okuka, a mjestimice i nesigurnog puta, kamion je uspješno, poslije šest časova putovanja, stigao u Cetinje. Zapakovana statua smještena je u dvorište Državnog muzeja…“

Posle dvogodišnjeg zatišja, Borba 5. juna 1959. obaveštava da će uskoro iz Splita na Cetinje biti prenete gigantske karijatide za Njegošev mauzolej, „gde će se pridružiti velikoj Njegoševoj figuri“.

„Jedan od najgrandioznijih umetničkih poduhvata našega vremena“ – piše u Borbi Joža Vlahović, „podizanje mauzoleja velikom jugoslovenskom pesniku na strmom Jezerskom Vrhu Lovćena, gotovo 1.800 metara nad morem, uspešno se ostvaruje… Na Ivanovim Koritima pod vrhom Lovćena uz cestu već leže velike u živom jablaničkom granitu isklesane stene za gradnju mauzoleja. To su celoviti klesanici: dugi dva, tri i četiri metra, teški do četrnaest tona… Pod samim Jezerskim Vrhom, čije se strane strmo spuštaju u dubinu, započet je rad na tunelu kroz stene, dugom 120 metara…“, pisala je Borba, najavljujući za to leto Meštrovićev „neodložni dolazak u domovinu“.

„Ivan Meštrović doputovao u Zagreb“, javio je taj list u broju od 4 do 5. jula 1959. godine. Posle mesec dana stigao je Meštrović i na ostrvo Veliki Lošinj, gde je s njim razgovarao dopisnik Politike iz Zagreba Stevo Ostojić.

„Prvi dodir s novom Jugoslavijom ispunio ga je radošću. On ne krije reči zadovoljstva što je taj susret potvrdio njegovu nadu da naša stvarnost nije onakva kakvu je ponegde prikazuju“, prenela je Politika.

„U poslednje vreme izradio je više javnih monumenata za Jugoslaviju. Najznačajniji je, nesumnjivo, mauzolej na Lovćenu.

„Ako budem živ nastojaću da dođem na njegovo otvaranje iduće godine… Obradovao se kada sam mu pokazao reportažu u Politici o vraćanju makete ‘Kosovskog hrama’, izgubljene posle svetske izložbe u Filadelfiji 1926. godine. I zažalio što ne može prisustvovati njenom prenošenju u Narodni muzej u Beogradu. Dan odlaska iz Jugoslavije, 16. avgust, približio se…

„Najznačajniji utisak za vreme njegovog dosadašnjeg boravka u Jugoslaviji Meštrović je poneo sa Briona. Viđenje i razgovori sa predsednikom Titom otvorili su mu nove vidike. Ličnost Tita impresionirala ga je duboko.

„To je najveći čovek koga su u čitavoj svojoj istoriji imali Srbi i Hrvati i ostali naši narodi – zajedno!“, pisao je Ostojić.

Posle desetak dana, 20. avgusta, Politika je obavestila da su sa Meštrovićem razgovarali i članovi Saveta za kulturu i umetnost NR Crne Gore, a 21. avgusta objavljena je vest da je čuveni vajar otputovao iz Splita i da će se preko Pariza vratiti u Ameriku.

Dva meseca docnije, 22. oktobra 1959. godine u 19 sati, Dnevni informativni bilten agencije Tanjug, interno glasilo namenjeno uskom krugu korisnika iz partijskih i državnih vrhova, preneo je vest emitovanu iz Beča. U toj vesti preneti su delovi Meštrovićevog intervjua sa urednicima lista hrvatskih političkih emigranata Nova Hrvatska.

U tom razgovoru Meštrović je izneo veoma negativne utiske posle posete Jugoslaviji, saopštavajući da se sreo sa kardinalom Stepincem i predsednikom Titom. Meštrović je izrazio nezadovoljstvo što mu nije priređen svečani doček i što „na kolodvor nisu došli ni Krleža ni Augustinčič“. Za vreme boravka u domovini nije ga posetio nijedan Srbin iz Hrvatske, a u Splitu su mu došli na „podvorenja“ „samo“ dvojica članova SANU. Primetio je i da se na vodećim položajima nalazi veliki broj Srba.

Bilten Tanjuga opsežno navodi Meštrovićevu ocenu političke situacije u Jugoslaviji, saopštenu Novoj Hrvatskoj:

„Iznoseći svoj sud o političkim problemima u Hrvatskoj“, podvlači list, „prof. Meštrović je oštro naglasio da je osnovni problem isti kao i ranije – tj. odnosi Srba i Hrvata. On tvrdi da je antagonizam u tim odnosima neverovatno veliki i da čak u komunističkoj partiji dominiraju sukobi nacionalnog karaktera. U vezi s tim, prof. Meštrović je opširno pričao o infiltraciji Srba u Hrvatskoj, za koju on misli da nije možda toliko deo svesne politike, koliko deo ukorenjene tradicije. On je rekao da se južna Hrvatska drži mnogo bolje nego severna. Tu je prof. Meštrović uporedio Zagreb i Split i izjavio da su Zagrepčani previše neodlučni i mekani. „U Splitu nema Srba na vodećim položajima, a u Rijeci ih je sve manje. Donedavno je u riječkom NO bilo oko 50 Srba, a sada ih je tek oko 20.“

Primetno je, bar ako se sudi na osnovu teksta objavljenog u Biltenu Tanjuga, da Meštrović u razgovoru za Novu Hrvatsku uopšte nije pomenuo Njegošev mauzolej.

Srbi su „Pod kožom“ četnici

„U Razgovoru s visokim hrvatskim komunistima“, piše Nova Hrvatska, „prof. Meštrović je čuo da su Srbi komunisti ‘pod kožom’ gotovo svi četnici. Oni znaju samo da su ustaše klale Srbe, a to što su Srbi klali Hrvate smatra se dozvoljenim zbog odbrane države.

„Prof. Meštrović zaključio je ovo zanimljivo izlaganje“, dodaje Nova Hrvatska, „uveravanjem da Hrvati i Srbi nikada neće moći da žive zajedno. ‘To su dva svijeta ili, kako Njegoš veli, dvije čorbe se nikada ne miješaju’.“

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

(VIDEO) Razgaljeno Meštrovićevo srce