(VIDEO) Meštrović ulazi u igru

Jelena Lazarević, profesorka Prve beogradske gimnazije, obaveštava mitropolita Gavrila Dožića da je čula da kralj želi da podigne spomenik Njegošu po skici vajara Ivana Meštrovića.

Dve godine pošto su navedeni tekstovi objavljeni u „Narodnoj riječi“, sedam godina po završetku Prvog svetskog rata i devet godina posle rušenja kapele u tom ratu, Njegošev prah je 1925. konačno vraćen na Jezerski vrh, a njegovi zemni ostaci po četvrti put su sahranjeni.

Vladici i njegovoj kapeli kao da je bilo suđeno da i tokom priprema za obnovu, odnosno popravku stare, ili izgradnju „nove kapele“, pa i onda kada su sva pitanja bila formalno razrešena, budu nametnute duge rasprave, administrativne procedure, svakojaka dopisivanja na razne teme, sustizanja i mimoilaženja ideja i predloga raznih komisija i odbora. Teškoće su bile najrazličitijih vrsta, od onih protokolarnih do problema saobraćajnih, uz podrazumevajuće „nepravilnosti“ iskrsle oko materijalnih pitanja, što će reći da je bilo i novčanih zloupotreba.

Inspektor i šef Građevinske sekcije na Cetinju u svom predračunu za ovaj projekat tražio je, na primer, za izgradnju crkve na Lovćenu 1.000.000 dinara, za pravljenje puta od Cetinja do Ivanovih korita, dugog trinaest kilometara, 400.000 dinara, a za novi put od Ivanovih korita do vrha Lovćena 800.000 dinara.

Suočen s takvim „stručnim“ predračunom, mitropolit Gavrilo Dožić je uzeo olovku u ruke i izračunao da je predlog prekomeran, a ako bi bio prihvaćen, da bi ukupni troškovi prenosa Njegoševog praha bili nekoliko miliona dinara, što je „u današnjim prilikama teško izdvojiti na račun državne kase“. Svoju procenu mitropolit Gavrilo Dožić je preneo vojnom inženjeru Bračancu, a ovome nije ostalo ništa drugo do da se s njom saglasi.

MOŽDA i zato – svestan različitih opasnosti i ljudskih lakomosti koje prate svaki posao, a pogotovo planove „koji nemaju cenu“ – mitropolit je zatražio da se „stara Kapela na Lovćenu razvali i materijal složi, kako se ne bi kamenje iz zidova survalo i kotrljalo niz Lovćen“. Na to mu je izvesni Karhovac odgovorio „da nema štete za materijal sadašnji na Lovćenu, jer će on za novu Kapelu da nabavi cio materijal iz Dalmacije i to iz Korčule“.

Mitropolit mu je odgovorio da je „kamenje u sadašnjoj Kapeli sve tesano i ono bi se moglo upotrebiti za zidanje nove Kapele, i to sa nekim pridodatkom izgrađenih krša na Lovćenu“, navodi Ljubomir Durković Jakšić.

U Saopštenju Ministarstva vera, objavljenom 1925. godine, takođe se pominju finansijske teškoće:

„Sama kapela trebala je da se opravi, a put do nje, koji je zbog terenskih teškoća vrlo težak, takođe se imao opraviti i provesti. U februaru 1921. godine službeno je bio obrazovan državni odbor, sa isključivim zadatkom da spremi sve što je potrebno za ovakvu svečanost. I otpočeo je rad. Ali je sve ipak zaostalo ušljed materijalnih teškoća.“

Uprkos svemu, kada je kralj Aleksandar odlučio da iz svojih sredstava finansira obnovu kapele i prenos Njegoševih zemnih ostataka, radovi su konačno započeti i za divno čudo bili su obavljeni brzo.

„Primicao se mjesec septembar (1925. godine – primedba autora) ali su i pripremni radovi bili na svršetku. Put za Lovćen bio je temeljito opravljen. Kapela bila je gotova 10. septembra i 12. osvećena. Osvećenje izvršio je NJ. Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski dr Gavrilo Dožić uz asistenciju četvorice sveštenika. Osvećenju su prisustvovali: komandant zetske divizijske oblasti đeneral Vojislav Krupežević, zastupnik velikog župana referent Milan Radmanović, prosvjetni inspektor zetske oblasti Dušan D. Vuksan i predsjednici cetinjske i njeguške opštine Tomo Milošević i Vaso Otašević“, objaviće Glavni odbor za prenos Njegoševih kostiju.

A dok se to nije dogodilo, dok kapela nije obnovljena (izgrađena), sve je bilo opterećeno još jednim problemom, nesumnjivo važnijim od pitanja finansija, naime, idejom kralja Aleksandra da na mestu nekadašnje kapele Njegošu bude podignut mauzolej koji bi uradio znameniti vajar Ivan Meštrović.

Dok su tražena rešenja za mnoge probleme, mitropolit Gavrilo Dožić je dobio obaveštenje od Jelene Lazarević, profesorke Prve beogradske gimnazije, člana Glavnog odbora, „da je čula da Kralj želi da podigne spomenik Njegošu po skici i izradi vajara Ivana Meštrovića, za koga sam znala da je poreklom Srbin, čiji je ded prešao u katoličku veru, ali da se uvek oseća Srbinom“.

Danas je teško rekonstruisati kada su kralj Aleksandar i Meštrović prvi put razgovarali o ovoj temi, ali se posredno može zaključiti da to najverovatnije nije bilo pre kraja 1923. godine, kada je bilo jasno kakve prepreke, pre svega one materijalne prirode, ali i druge vrste, stoje pred nastojanjem da Njegoševe kosti ponovo budu vraćene na Lovćen.

Izgleda da je prvu vest o poslu koji je kralj poverio Meštroviću doneo cetinjski list „Crna Gora“, 18. aprila 1924. godine:

„Ministarstvo građevina poslaće specijalnu stručnu komisiju na Lovćen, koja će pregledati teren i planirati osnov za Spomenik Vladici Radu, čiju je izgradnju njeg. veličanstvo kralj poverio Ivanu Meštroviću. G. Meštrović će vjerovatno uzeti učešća u pregledu zajedno sa komisijom.“

Biće da se tada nije znalo da Meštrović neće moći da dođe na Lovćen sa stručnom komisijom, pošto je pripremao izložbe dogovorene za jesen te godine u Americi, uz svesrdnu pomoć svog prijatelja Milana Ćurčina, glavnog urednika zagrebačkog časopisa „Nova Evropa“. Zahvaljujući tom prijateljstvu, Ćurčin je u svom časopisu, u broju od 1. jula 1924. godine, objavio i ove redove: „Sada radi Meštrović na skici Njegoševe grobnice na Lovćenu, po želji kraljevoj. Ova porudžbina nije još definitivna; bude li se skica kralju dopala, pristupiće se pripremnim radovima za vreme Meštrovićevog boravka u Americi, a dogotoviće se spomenik po njegovu povratku.

„Reprodukcija crteža, i opis celog spomenika, doneće ‘Nova Evropa’ uz broj posvećen Njegošu, u toku ove godine.“

Očigledno podstaknuti tom informacijom, a neobavešteni o onome što je Meštrović do tada uradio, iz Ministarstva vera su 15. jula od njega tražili „hitan iscrpan izveštaj“ da li je „preduzeo rad na izradi Kapele na Lovćenu“ i „kada ta izrada ima biti gotova, da bi se prema tome izvodili drugi potrebni poslovi“.

Tri dana kasnije cetinjski list „Crna Gora“ izvestio je da je „Vlada odobrila kredit, da se na Lovćenu podigne mramorna kapela i izradi grob Vladike Rada“, a krajem tog meseca Meštrović i Ćurčin doputovali su u Beograd. Meštrović se susreo sa predsednikom vlade Ljubom Davidovićem i bio je kod kralja Aleksandra na ručku.

Meštrović prećutkuje Mauzolej

U memoarima Ivana Meštrovića, bar ne u njihovoj verziji objavljenoj u Zagrebu 1969. godine, nema traga o tome da su jugoslovenski monarh i on razgovarali o Njegoševom mauzoleju na Lovćenu. Uostalom, u ovoj knjizi Meštrović ni na jednom mestu ne pominje taj projekat, a razlozi zbog kojih je tako postupio do danas nisu razjašnjeni. Da li je Meštrović kralju Aleksandru već tada pokazao prve skice mauzoleja, ostaje i dalje otvoreno pitanje. U svakom slučaju, on ih je sačinio pre nego što je krenuo na izložbenu turneju po Americi.

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

(VIDEO) Kralj prihvata da obnovi kapelu: I oko rekonstrukcije razlike između Cetinja i Beograda