(ВИДЕО) Најблиставији духовни траг

Његош је метеорски прошао овим нашим светом, као да се журио неком другом, у ком га чекају задаци вишег реда, они који стоје у домену велике тајне и исконске људске слутње и вере.

Први Његошев биограф Милорад Медаковић потврђује тврдње Љубомира П. Ненадовића, али измешта ситуацију у којој је Владика изговорио речи наведене на крају првог наставка овог фељтона. Медаковић сматра да их је Његош саопштио брату Перу и братићу Ђорђију, али не на самом Ловћену, већ на Цетињу, о чему пише у књизи „П. П. Његош, Последњи владајући владика црногорски“, коју је објавио у Новом Саду 1882. године: „Ја хоћу да ме сахраните у ону цркву на Ловћену.“ Ови му одговоре да то не могу учинити. „Ко ће да те носи на Ловћен? Него да те са’ранимо овђе у цркву и близу нас. А на Ловћену, ти знаш какви су Турци, могу послат кога, да ти главу посијеку, па куд онда наша брука и грдило?“ „Владика се промијени у лицу, па ће са жалошћу проговорити: ‘То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако урадит, како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији, и ту моју жалост стављам вам на душу.’ Онда се Владика умири…“

Владичин аманет и однос Ловћен – Његош надахњују до данас многе истраживаче. У једној беседи, примера ради, изнетој 120 година после Ненадовића, академик и директор Његошевог института Црногорске академије наука и умјетности (ЦАНУ) Ново Вуковић каже:

„Његош је метеорски прошао овим нашим свијетом, као да се журио неком другом, у ком га чекају задаци вишег реда, они који стоје у домену велике тајне и исконске људске слутње и вјере. Иза њега је остао најблиставији духовни траг, којему вријеме у распону од два и по вијека служи као фон на ком се очитује снага његових филозофских идеја. Тај човјек је видио готово све; с лакоћом, какву имају само повлашћени, кретао се у најтежим, вјечним темама живота, историје, науке, религије, демонстрирајући колосалну снагу своје имагинације и свог ума. Као да је био у комуникацији с вишим сферама. И кад је умирао, био је загледан у њих. Они око њега нијесу разумјели смисао неких његових ријечи.

„Умро је зато сам, премда окружен људима који су га вољели и које је волио. Ко зна јесу ли схватили смисао његове одлуке да буде сахрањен на Ловћену. Како би и могли схватити шта је све пјесник са ловћенског врха видио и о чему је на њему умовао? Како би и могли схватити поглед уроњен у плаветнило мора ‘гдје вјетрови и мутни облаци дријемају у морској тамници’, или поглед на чудесну игру муња које творе огњени крст на небу Црне Горе? Пјесници такве снаге као да имају тајни пакт са временом: оно полако, штедљиво, отвара дубљи смисао њихових дјела и њихових поступака. Било је тако и са Његошевом последњом вољом. Иако можда неразумљива, испуњена је без поговора. Од тог тренутка Ловћен планина, ни највиша ни најљепша у мору црногорских брда, постао је наш Олимп, развође између два свијета. Његош је са те тачке, још за земног вијека, гледао оба: један физичким, други духовним погледом. Било му је дато да види, али не и да живи.“

„На Ловђену имају два места која се зову Црквине. Једно је место Црквине на Ивановим коритима, где су по причању старих били станови Ивана Црнојевића. Одатле десет минута хода налази се пољана, где се виде остаци старих зидина. То се место зове Црквине. По предању, зидине су из времена Црнојевића. Ту је некада био Црнојевића манастир, а по некима црква коју је саградио митрополит Сава или Свети Петар Цетињски“, пише Љубомир Дурковић Јакшић у књизи „Његош и Ловћен“, коју је објавио 1971. године.

Цркву на Ловћену Његош је подигао 1845. године, мада се дуго није знало када је почео да је гради. Ширене су на ту тему разне приче, да би изворни документ о том датуму после много деценија коначно изронио из архивске грађе.

„Окружни котарски поглавар је 21. јуна 1845. поднео губеријалном председнику у Задар извештај у коме је јављао да је Његош 16. јуна 1845. отпочео да подиже Цркву на Ловћену. По његовом тврђењу, Његош је под утицајем ‘ноћних визија’ изабрао за Цркву планинско место, које је неприступачно за становање.“

„Поглавар ни до тада није знао коме ће Његош Цркву посветити, и изгледало му је да ће се видети из велике даљине, да би се ‘боље увјерили у његова религиозна осјећања’. Црква је имала да служи путницима као ‘водич из велике даљине’, јер они су могли помоћу ње ‘да сазнају за разни положај Црне Горе’. Том приликом поглавар је био обавештен да ће Црква бити велика по дужини ‘око 12 лаката’ и да ће имати пропорционалну ширину. Губеријално председништво у Задру је 27. јуна 1845. пренело ове вести у Беч председнику Дворске канцеларије и грофу Фон Седлинском, па је нагласило да се, у ствари, не може посигурно знати што се жели са овом грађевином“, пише Љубомир Дурковић Јакшић.

Његош је умро 19/31. октобра 1851. године (на исти дан као и његов претходник, Свети Петар Цетињски, 1830. године).

НА ЦЕТИЊУ је владало велико невреме, а и страх да у глувој јесени Турци не оскрнаве Владичино тело, па су његови најближи, његова браћа са главарима, одлучили да га привремено сахране у Цетињском манастиру. О овом догађају рисански прота Вук Поповић пише из Котора у новембру 1851. године свом имењаку Вуку Караџићу у Беч:

„У недељу вечер, трећи дан по смрти, укопали су га на Цетиње у цркви, у гроб Св. Петра, у оној лијепој одежди. Тако је хтио Перо и Ђорђије. На погребу било је преко 100 свештеника и до четири хиљаде душа. Свакоме су попу дали по цекин, простом човјеку по цванцик за ручак и вечеру; главарима по двије, а Приморцу по три. Главаре из сваког племена приуставе да чују тестамент, и пошто се прочита, први је Ђорђе пољубио Пера у руку, честитајући му ново господарство, а за њим остали сви редом. („)

Што нијесу га сахранили на Ловћен, као што је поручио, свјесно су промислили: да не би почем тамо у пустињи, по наговору крвника, главу му когођ посијекао и понио, али ко од чобана наших или њихови с њега оно одијело свукао; али су уговорили: да посље треће године кости му пренесу тамо, и кућу ограде да у њој стоје људи.

– Дакле, сва је прилика да ћемо и на Ловћену имати до неколико година и манастир и свеца! Наши тешко што измисле, ма пошто измисле лако створе. Што нијесу Зека, нареченог Данила, сина Станка Петровића сви понешени да им буде владика и у овоме имају неки разлог, јер они не гледају толико да им буде господар научен колико добар и виђен. Ови је Зеко доста паметан, али је мален и папрен, и нико не би рекао да је Црногорац. („)

Но… они су досад мирни и сложни, и по правцу што је Сенат узео сад да влада народом својијем можемо се надати да ће и у напријед сачувати славно име и своју слободу у пуној сили и слави.

Чујем да је остало од владике у рукопису неколико у комадиће умотворни дјела. Доста је сиромах трудио, и са свом љубави подносио јада и чемера, а на своје здравље слабо је пазио, и зато може се рећи да је прије реда и времена скончао своју лијепу младост! Лака му земљица била и вјечна памет!“

Враг је србин

На Ловћен-капи замагли се храм,

облачак над њим, црни један прам,

сијевну муња на том прамену,

ка’ да су слова у том пламену,

лијепо читам што ми пише плам:

„Док на ту земљу ови стоји кам

најцрњи враг је Србин себи сам!“

(Лаза Костић, у Сомбору, јануара 1902)

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Барометар наших нарави

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: