(ВИДЕО) Његош на својој прослави

На дан свечаног преноса Његошевих костију, у понедељак 21. септембра 1925. године, „Политика“ је објавила тешком горчином испуњен бравурозни текст Предрага Милојевића.

Много би простора одузео подробан опис дочека краља на Цетињу, који је стигао после молепствија у манастиру Острог и путовања преко Чева и Горњег Загарча, па Бјелица, а онда Његуша, где га је поздравила „старица Крсте Батричевића која га је задојила и чувала га скоро годину дана“. Одатле је свита коначно кренула ка Цетињу, а на уласку у варош краља и краљицу је поздравио председник цетињске општине Томо Милосављевић. Пред манастиром су их дочекали патријарх Димитрије, митрополит Гаврило Дожић и „остало више и ниже свештенство православно, четири бискупа и муфтија београдски“.

„Неописиво одушевљење народа“, сажето је описао атмосферу Живко Милићевић, наводећи и ове поздравне речи председника цетињске општине Тома Милосављевића, упућене краљу: „Данас, кад се елита Југославије слегла на Цетиње да се сјутра поклони сјенима великог Његоша, пред величанственијем спомеником који му подиже најславнији потомак Карађорђев, не могу завршити овај поздрав ничим лијепшим него оним знаменитим ријечима Његошевим. Те ријечи он је био написао својом руком на слици Карађорђа коју је непрестано држао у својој соби, а те ријечи гласе: Само име Карађорђе кад / Србину на ум дође, / Запламти се крв у груди, / Јуначно се срце буди.“

Краљ Александар је у одговору рекао: „Од свег срца Краљица и Ја захваљујемо драгим Црногорцима на овако топлом дочеку, који ће нам остати у неизгладивој успомени. Рођењем сам везан за ово место, те вам је лако погодити како ми је у души, кад сам међу вама. То ће ме привлачити да се од сада чешће виђамо и надам се да ћемо наћи начина да допринесемо напретку свих нас. Црна Гора имала је владаре који су се очински старали о вама, а ви сте им се одуживали верношћу и љубављу. Од како смо Краљица и ја ступили међу вас, Црногорци су нас на свакоме кораку поздрављали толиком срдачношћу, па сам ја уверен да нико у овој земљи неће помислити да је старање о вама сада мање. Две су лозе спојене и изданак ће њихов бити један.

Овога пута довела је Карађорђевог праунука још и синовља дужност да се поклони сени песника Горског вијенца. Душе Његоша и Карађорђа биле су се среле, разумеле и припиле у овоме народноме послу. Над гробом Његошевим данас је камен са Венчаца на домаку Карађорђеве Тополе и под њиме ће лако лежати владика Раде.“

Зеленашки планови

У неколико мемоарских записа савременика свечаности приликом враћања Негошевог праха на Језерски врх спомиње да су зеленаши размишљали о атентату на Александра. Наводно је одлучено да Ћиро Станко Вуковић буде извршилац атентата, међутим, његова мајка га је заклела мајчиним млеком да то не уради. И он је после себи одузео живот.

Ове краљеве речи „Политика“ је објавила у понедељак, 21. септембра 1925. године, на дан свечаног преноса Његошевих костију, на другој страни листа, на којој почиње и бравурозни текст Предрага Милојевића „Његош на својој прослави“, а наднаслов гласи „Сутрашњи извештај“. Овај једак, тешком горчином испуњен чланак, колико нам је познато, касније никада није навођен, што је ауторе додатно оснажило у одлуци да га пренесу у целини, из разлога који ће бити јасни сваком добронамерном читаоцу.

„Обрадоваће се данас владика-песник када види како правилно „поколења суде“ и његовом бодром духу, његовом бујном песничком генију и његовом ватреном родољубљу одају хвалу која му по заслузи припада.

И биће му мило када на врху Ловћена око својих костију види сакупљене најугледније, најчувеније главе државе, биране све по положајима и по титулама. Али ће се зачудити кад у томе мору глава у цилиндерима не буде могао да спази ниједног пучанина над чијим је патњама толико јадиковао. И тужно ће прозборити родољубиви владика:

– Хвала вама, угледнима и богатима што ме мртвог обрадовасте и ову ми пошту учинисте. Али зар се нико од простога пука не сети да посети песника својих безмерних страдања и свога уздања у свест народа нашег васколиког?

Цилиндери ће му на то иронично одговорити злоупотребљавајући његове стихове:

– Пучина је стока једна грдна.

А од мора, од Котора града, допреће до песникових ушију гласови ожалошћеног пука:

– Ту смо Владико, сви смо ту, само су нас жандарми опколили и не дају нам да ти приђемо, јер немамо ни звучне титуле ни сјајне цилиндре.

И биће тешко честитом Владици.

Па ће он опет погледати по скупљеним великодостојницима и рећи ће им:

– Под тим капама необичним не види се ни ко ли сте ни одакле ли сте? Издвојите се од осталих ви који сте Хрвати и Словенци да вас владика Раде добро погледа и обрадује се што сте у слободи, као што је туговао за вама кад сте робовали.

Нико се не издваја.

А неко ће рећи песнику: – Ћути, море Владико, не збори тако мучно. Нико се од њих не сети да дође и да ти се захвали. Дођоше само двојица, и то пре што су министри него што су теби захвални.

Ућутаће Владика и утонуће у суморне мисли, али ће се сетити оних који су му најдражи, сетиће се својих другова по музи, и рећи ће присутнима:

– Кад ви не умедосте да ме обрадујете причањем о слози и љубави у нашем народу, нека ми приђу свеколики песници наши да се с њима поздравим, јер овај дан је најпре и највише њихов дан.

Ако се нађе међу присутнима неко увиђаван, биће му мучно због Владичиних речи и узвикнуће у себи:

– Их, ми сасвим заборавили да и њих позовемо на свечаност!

Али се остали неће збунити. Из првих редова наићи ће неколико најдостојанственијих и поклониће се Владици.

И почеће представљање.

– Ја сам Божа Максимовић, писац „Обзнане“, највећег дела модерне државотворне поезије наше – рећи ће први. – Као што си ти, Владико, у „Горском вијенцу“ опевао истребљење потурица, тако сам и ја у „Обзнани“ опевао истребљење дефетиста и режиму „непоћудних“ елемената.

– Моје име је Милан Сршкић, а моја поема се зове „Закон о штампи“ – почеће други. – Нема дела, Владико, које ће нашим писцима уливати више респекта од тога што ја написах. И ти сам, да си нешто жив, дувао би због својих слободоумних стихова у пожаревачком затвору, једином нашем заводу за потпомагање писаца, јер се ниси држао упутстава из мога дидактичког спева.

– Ја сам Крста Милетић, писац „Земљорадничког кредита“ – јавиће се трећи. – Ако желиш, Владико, што поближе да знаш о томе делу, обрати се за обавештење моме шефу кабинета, јер је он у то боље упућен од мене.

– И ја сам написао нешто – поче да се снебива четврти. – Иначе се зовем Марко Ђуричић. Народ из дубоког поштовања према мојој личности назва то „Марковим протоколима“. Шта је све у тим мојим делима написано, извини, Владико, али не смем да ти кажем док се мој шеф не врати из бање, јер могу грдно да страдам.

А онда се издвоји пети и рећи ће:

– Фаљен Исус и Марија. Част ми се представити: ја сам Павле Радић. Допустите ми, Пресвијетли, да вам најпонизније прикажем у име миротворне хрватске сељачке странке своје дјело: „Употреба Сингерових шиваћих машина и њихов културни значај за Р. Р. споразум“. Жалим што наш господин предсједник Стјепан Радић, заузет великим државничким пословима код Друштва народа у Женеви, није овдје, да као богомдани пјесник и химнопјевац и ваш колега испод Медведграда спијева у вашу част уз звуке тамбурице једну пригодну пјесму. Клањам се, слуга сам покорни. А Његошу ће, Боже, бити мило, мило… – саркастично пише на крају Предраг Милојевић.

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Краљ долази у свој родни крај

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: