(VIDEO) Njegoš želeo da poseti Njujork

Srpski novac najdraži mi je; Srbija ga daje od srca, za nj ništa ne traži do bratsku ljubav, a što je najglavnije nikad nas ne ponižava – govorio je vladika Rade Matiji Banu.

Svedočeći o razgovoru s Njegošem sredinom aprila 1848. godine, Matija Ban je o crnogorskom vladiki izrekao sažet, upečatljiv sud, kakav i priliči jednom Dubrovčaninu:

„Čudnovato je u razgovoru preskakao sa poezije na politiku, i obratno, a to ne bez dublje namere. Tako je u mojoj pesmi našao povod da me svojom pažnjom ujedno i odlikuje i življe mi na srce metne potrebe njegovih sokolova. Svud mi je iz njega virio oduševljen pesnik, plemenit čovek i umešan diplomat“.

Matija Ban je ostavio svedočenje i o ponovnom susretu sa Njegošem polovinom jula 1849. godine, kada je na Cetinje doneo poruke iz Srbije i pomoć od 2.000 dukata u zlatu. Iz tog zapisa izdvajamo deo o njihovom razgovoru u Biljardi koji i danas izaziva oprečne komentare.

„Pošto je pisma pročitao, uze svitke i odnese ih u obližnju sobu, pa se vrati k meni govoreći: ‘Ej moj gospodine Matija, nije li ovo žalosna sudbina da junačka Crna Gora mora živeti od milostinje!’ ‘Gospodaru’, odgovorih, ‘nije to milostinja, nego je malen poklon imućnijega brata bratu neimućnijemu, koji, sve i kad bi imao plodnih njiva kojim je priroda Srbiju obdarila, morao bi više paziti na svoju odbranu nego na njino obdelavanje.’ ‘Pa to tako i biva’, preuze on. ‘Svud oko granice Crnogorac ide na rad oružan kao za rat. Inače srpski novac najdraži mi je; čini mi se kao da ga desna ruka premeće u levu. Srbija ga daje od srca, za nj ništa ne traži do bratsku ljubav, a što je najglavnije nikad nas ne ponižava. Ja odavno želim da pohodim Srbiju, pa za tim Sjedinjene Države Severne Amerike. Zasada politički obziri preče me u izvedenju prve želje, a što se druge tiče, nemojte se začuditi ako čujete da sam se navezao na Atlanski Okean i da plovim za Njujork.’ ‘A šta biste tamo?’, upitam ga prilično začuđeno. ‘Šta bih?’, odgovori. ‘Slobodnoj Crnoj Gori priliči samo da od slobodne države, kao što je Amerika, primi pomoći, kad već ne može bez nje biti.’ ‘A zar Vam je ruska pomoć teška?’ ‘Rusiju volim, ali ne volim da mi se svakom prilikom daje osećati cena te pomoći. Ja, gospodar slobodne Crne Gore, pravi sam rob petrogradskih ćudi. To mi je već dodijalo, pa hoću da taj jaram zbacim.’…

„Tada shvatih svu domašnost njegovih prethodnih reči. To je uvređena lična ponositost ugušivala politički razum. Ja sam se na ovaj pozivao dokazujući mu da, iako imamo nekih trenutnih nepovoljstva od Rusije, ipak bismo bez nje zlo prošli, ona jedina ima interesa, pa zato i može biti sklona da podrži delo oslobođenja Srpstva, na kome evo hoćemo ozbiljno da radimo. I tada pristupismo glavnoj stvari“, svedoči Matija Ban.

Pesnik i Vladika

Pažljivo čitanje ovih redova pokazuje da je mišljenje i viđenje Njegoševog genija vladike Nikolaja bilo u oprečnosti s mišljenjem većine predstavnika vrha Srpske pravoslavne crkve, koji brane stav da Njegoš nikada ne bi bio pesnik da nije bio vladika. Ova tvrdnja je isticana u mnogim prilikama, pa i u žustrim polemikama vođenim između 1960. i 1974. godine, u šta ćemo se kasnije uveriti na osnovu poznatih i nepoznatih dokumenata, koji će biti izneti u ovom feljtonu.

Kada je 18. septembra 1925. godine „Politika“ objavila NJEGOŠEV BROJ, o vladiki Radu je na prvoj strani objavljen uvodni tekst Grigorija Božovića, kao i tekst Vuka Karadžića. U njemu je opisan početak Njegoševe vladavine, kada je ustoličen 19. oktobra 1830. godine, dan posle smrti vladike Petra I Petrovića, njegovog strica i po njegovoj želji: „Svjetovno ime bilo mu je Radoje, a u kaluđerstvu dobi ime svoga prethodnika – Petar“, piše Vuk.

Javnost je saznala i za sećanja engleskog političara ser Henrija Lejarda i Edvarda L. Mitforda, koji su upoznali Njegoša na Cetinju u avgustu 1839. godine i bili u uverenju „da nijedan Englez nije prošao tuda pre nas“. Iza dvojice Engleza ostalo je svedočanstvo da je Njegoš srdito govorio pred dva gosta iz Engleske o tome kako je nemačka štampa izvesno vreme pre njihove posete lažno predstavila susret vladičin i saksonskog kralja Fridriha Avgusta II, prilikom njegove „botaničke ekskurzije“, tokom koje je, 31. maja 1838. godine, stigao u Crnu Goru, a onda u Njegoševoj pratnji stigao na Cetinje.

„Njegova Eminencija izgleda da oseća mnoge uvrede u člancima nekih nemačkih listova gde se opisuje put njegovog saksonskog veličanstva, jer tek što smo izmenili nekoliko reči, a on poče da govori o tome sa puno živosti i vatre. Za njega su pisali, on kaže, kako se bacio ničice pred kraljeve noge kad ga je dočekao na granici. To on poriče s najvećim prezrenjem, dodajući da niti bi mu njegova religija niti njegov položaj kao vladara jedne nezavisne zemlje mogli da dopuste da to učini. Isto tako, veli on, kako je kralj poručio da se jedno jagnje zakolje i ispeče, ali kako nije mogao jesti, jer on nije mogao naći nož, dok jedan nemački oficir nije rešio stvar, isekavši jagnje svojom sabljom. Kako bi to bila istina, pita Njegova Ekselencija, kad svaki Crnogorac uvek nož nosi! Šta više, to je uvreda njegovom gostoprimstvu i njegovom vaspitanju i on to ne može da podnese.

Ali što je najviše ogorčavalo Vladiku, to je pohvala nemačkih listova za smelost saksonskog kralja da stupi na crnogorsko zemljište, kad se zna da tamo živi jedan varvarski narod, krvoločan i veroloman, koji prezire strance, i zaključak da je kralj ostao živ blagodareći svome visokom položaju. Vladika reče da je poslao ‘Frankfurtskim Novinama’ ispravku tih netačnih vesti, sa novcem koliko košta njeno štampanje; ali, ili je austrijska vlast uhvatila pismo, ili urednik ‘Frankfurtskih Novina’ nije hteo da ga odštampa. Prema tome, on je ostao pod tim potvornim glasovima koje će ceo strani svet držati za istinite, što će vrlo dobro poslužiti njegovim neprijateljima koji žele da Evropa gleda na njega i na njegovu zemlju kao na nešto van civilizacije. On se žalio kako je sa svih strana opkoljen Austrijom i Turskom, i da je u interesu ovih dveju država da takvi glasovi ostanu neopovrgnuti, pa zato one obraćaju veliku brigu da kakvo pismo, ili drugi način opovrgavanja, ne pređe preko njihovog zemljišta“, napisali su Lejard i Mitford.

Njegoš je srdačno i otvorena srca primio goste iz Engleske, ali je očito hteo da im stavi do znanja da, ukoliko budu izveštavali o njihovom susretu i razgovorima, onda očekuje da iznesu na svetlo istinu, a ne laži kakve je saopštila nemačka štampa.

Iz dela „Religija Njegoševa“, koje je vladika Nikolaj Velimirović objavio 1921. godine, objavljen je odeljak u kome se dokazuje tvrdnja da je „Njegoš vrlo sličan velikom persijskom veroosnivaču Zaratustri“, ali da „ima jedna bitna razlika između ova dva stalno verujuća čoveka“.

„Njegoš je, na ime, umetnik i njegovo je gledište na prirodu i na njenog Tvorca poglavito estetičko, dok je Zaratustra moralist, sa svojim etičkim posmatranjem života. Njegošev entuzijazam odnosi se više na lepotu njegovog Boga. Zaratustri više na dobrotu Ormuzdovu.

No i Njegoš je bio sposoban da etički posmatra život, inače ne bi on mogao reprezentovati ni potpuna čoveka ni potpunog hrišćanskog episkopa; Zaratustra, s druge strane, mora biti da je imao i velikog umetničkog smisla, inače ne bi mogao i posle tri hiljade godina onako moćno umetnički nadahnuti jednog čuvenog modernog umetnika, kao što je Niče“, tvrdi vladika Nikolaj.

„Njegoš kao pesnik pre svega nije postao, nego je rođen kao što je bor nikao. I kao što ponikli bor ne postaje pod spoljašnjim uticajem ni lipa ni jela, no ostaje bor, tako je duh Njegošev pesnički od rođenja, pa razvijao se on pod okolnostima Crne Gore ili Bretanje, bio on pod monaškom rizom ili vojvodskom dolamom“, zaključuje vladika Nikolaj.

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

(VIDEO) Hrabri i grabljivi kao sokolovi