(VIDEO) Nova dilema – Lovćen ili Cetinje

Polemike o tome da li mauzolej treba postaviti na Jezerski vrh ili na Cetinje, duže od jedne decenije dramatično su potresale domaću kulturnu i političku javnost, pa i deo svetske javnosti.

Posle dvogodišnjeg ćutanja, u novopokrenutoj beogradskoj reviji Danas, u leto 1961. godine, započeta je rasprava o Meštrovićevoj umetnosti, što je neminovno vodilo problematizovanju i produbljenoj kritici ideje o uklanjanju Njegoševe kapele sa Lovćena. Usledile su potom i u drugim glasilima ankete o tome da li mauzolej treba postaviti na Jezerski vrh ili na Cetinje, tako da su polemike na ovu temu duže od jedne decenije dramatično potresale domaću kulturnu i političku javnost (pa i deo svetske javnosti).

Među prvima se u reviji Danas oglasio Lazar Trifunović, 30. avgusta 1961. godine, objavljujući tekst pod naslovom „Mit o Meštroviću“.

Lazar Trifunović, kao istoričar umetnosti, analizuje Meštrovićevu umetnost u kontekstu vremena i podseća na to da ona pripada bečkoj secesiji, koja je, prema njegovom mišljenju, u razvoju evropske umetnosti 20. veka direktno suprotna progresivnim tokovima u vajarstvu i arhitekturi.

„Ponikao kao nastavak secesionističkih shvatanja, Meštrovićev projekat spomenika Njegošu je obnova jedne stare i konzervativne ideje, koja je potpuno protivna duhu i suštini naše umetnosti danas i koja je u punoj suprotnosti sa savremenim shvatanjem umetničkog dela. Ali, ovaj projekat nije prevaziđen samo likovno i estetski već i sadržinski i idejno.“

Ne osporavajući Meštrovićev talenat i njegove zasluge za razvoj našeg vajarstva, Trifunović podseća na to da su mnogi kritičari, pripadnici i levice i tzv. građanske inteligencije, svojevremeno negativno ocenili Meštrovićev nacionalni ciklus izložen u Parizu 1919. godine. Učinili su to Antun Gustav Matoš, Moša Pijade, Petar Dobrović, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Rade Drainac i drugi.

Kada je reč o spomeniku Njegošu, Trifunović smatra da on predstavlja čisti anahronizam (povampirenu secesiju), a sa sadržinske strane – glorifikaciju ideja koje su ovoj zemlji i ovom društvu veoma, veoma strane.

„Iako je bio gospodar Crne Gore, Njegoš je pre svega bio pesnik i filozof, humanista i čovek, i njegov grob ne bi smela da pritiska jedna mauzolejska arhitektura koja je krasila i krasi grobove tirana i diktatora. Da li treba zbog te starinske, prašnjave, monstruozne kvaziumetnosti narušiti siluetu Lovćena?! Zar nam Lovćen sa svojom kapelom nije najbolji spomenik pesniku?!“

„Na kraju bih želeo da upozorim i na ovo: javni spomenik nije određen samo ličnošću kojoj se podiže: on je u najvećoj meri i svedočanstvo o ljudima koji ga dižu, o njihovim shvatanjima i težnjama. Spomenik ide u budućnost da obeleži i prenese poruku tih ljudi. Meštrovićev projekat je i likovno i sadržinski u potpunoj suprotnosti sa svim idejama koje su u ovom društvu rođene. Neće li njegovo postavljanje predstavljati veliki falsifikat nas samih? Podići ovaj spomenik znači, za mene, izneveriti sve progresivno u našoj kulturi i umetnosti, znači izneveriti humane tekovine koje smo tako teško stekli. Značilo bi to obnovu jednog lažnog mita, kome nije mesto u životu, već u muzeju da tamo sačeka ocenu istorije“, zaključuje Trifunović.

U ovu raspravu se 8. novembra 1961. godine, kao čitalac revije Danas, uključio i istoričar književnosti Trifun Đukić, koji, kao i Trifunović, smatra da će promena siluete Lovćena biti neminovna ako se mauzolej postavi na njegovom vrhu: „I zar da se ruši grobnica kakvu je Njegoš u sebi zamislio da bi se na tom mestu postavile karijatide koje čuvaju njegovu figuru? Meni se čini da takva promena nekako remeti onaj lovćenski simbol koji je tu više od sto godina kao nacionalna svetinja.“

Đukić smatra da je praktičnije i korisnije da se Meštrovićev mauzolej postavi prekoputa Biljarde na Cetinju: „Da je Meštrović posetio Njegošev grob. i on bi verovatno nešto tako pomislio. Uvideo bi i on da njegova koncepcija sa karijatidama i ‘stranom simbolikom’ nije podesna i da dolazi u oprečnost sa originalnošću Njegoševog Lovćena. No, pošto on to nije video, treba da vide oni koji su preuzeli brigu oko njegova spomenika… Meštrovićeva umetnička koncepcija dakle može da naškodi vrhu Lovćena, ali će na Cetinju mnogo da doprinese.“

DVE godine docnije, Politika je 7. aprila 1963. pokrenula anketu o ovoj temi, objavljujući tekst književnika i novinara ovog lista Dušana Kostića, koji tvrdi da postojeća kapela priliči Jezerskom vrhu, a da bi Cetinju pristajao Meštrovićev mauzolej. „Cetinje ili Lovćen“ bio je naslov tog teksta, u kome Kostić piše: „Potpuno sam ubijeđen da Cetinje u tome odnosi prevagu, pa makar kako se odlučilo. Treba Njegoša, ovog, Cetinju, zbog hodočašća Njegošu – i češćih i obilatijih jer Lovćen je u visinama, do vrha se njegovog uspinje ipak tek poneki i tek pokatkad.“

Nedelju dana kasnije, 14. aprila, na stranicama Politike se oglasio i arhitekta Dimitrije Leko, koji Kostićevu sugestiju smatra dobrodošlom, pogotovo zato što je Leko čovek sa dugogodišnjim iskustvom, a ono mu govori „da podizanje novog mauzoleja na vrhu Lovćena predstavlja jedan zaista retko komplikovan i težak tehnički poduhvat“.

U Prilog tom stavu Leko je citirao neki novinski izveštaj, objavljen nekoliko meseci ranije, u kome je navedeno: „Ispod samog vrha Lovćena bio se počeo probijati tunel kroz koji bi trebalo izvući Meštrovićev spomenik Njegošu. Gradnja je međutim obustavljena zbog velike poroznosti tla, tako da je ostalo otvoreno pitanje kako na lovćensku kapu izneti golemi tovar od 28 tona.“

Nekoliko godina docnije, Matija Bećković je duhovito primetio da je ovo jedinstven slučaj da se tunel probija na vrhu a ne u podnožju planine.

Arhitekta Leko na stranicama Politike izlaže stav da je primerenije mesto za mauzolej „na onom divnom čistom prostoru kraj lepog Cetinjskog manastira“, koje bi bilo „znatno pristupačnije svima onima koji ne bi hteli da se liše jedinstvenog umetničkog doživljaja koji se stiče pri posmatranju skulpture velikog Meštrovića“.

Nasuprot takvom mišljenju, istog dana kada i tekst arhitekte Leka, 14. aprila, Politika je objavila i prilog profesora i folkloriste Vukmana Džakovića, koji se zalaže za podizanje mauzoleja na Lovćenu. Ovo je bio prvi Džakovićev argument: „Istorijska je istina da je Lovćen, ne Cetinje – simbol crnogorskog otpora i borbe za slobodu iz epohe turske vlasti na Balkanu. Planine su bile izvorišta otpora i borbe, ne gradovi i manastiri; nosilac borbe bio je narod, ne kaluđeri i vladike.“

Drugi argument je bio: „Iako je Njegoš radio u Cetinju – Lovćenom je duhovno živeo.. Treći argument je sam naslov najvećeg Njegoševog dela: „Nije slučajno što se ‘Gorski vijenac’ ne zove ‘Cetinjski vijenac’ ili ‘Crnogorski vijenac’, nego baš ‘Gorski vijenac’.“ Četvrti Džakovićev argument: „Meštrovićeva umetnička koncepcija spomenika Njegošu zamišljena je i oformljena da odgovara vrhu Lovćena, a ne središtu grada Cetinja.“

Spomenik se podiže tamo gde ljudi žive

Na stranicama Politike, 18. aprila 1963. objavljeno je i mišljenje vajara Rista Stijovića: „Još pre nekoliko godina, kao član žirija za podizanje Njegoševog spomenika, bio sam protiv da se spomenik postavi na vrhu Lovćena. Smatrao sam, i smatram i sada, da je Lovćen već istorijski spomenik i da je ušao u istoriju kao simbol slobode sa Njegoševim grobom na svome vrhu.“

„Nigde na svetu spomenik se ne podiže na nekom nenaseljenom mestu“, podseća Stijović, „nego tamo gde ljudi žive. U tome se i iskazuje pijetet prema velikanu kome se spomenik podiže.“

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

(VIDEO) Meštrović se sreće sa Titom