(VIDEO) Razgaljeno Meštrovićevo srce

U prepisci sa Blažom Jovanovićem, predsednikom Vlade Crne Gore, vajar Ivan Meštrović je istakao da njemu „pred očima ne lebdi vladika Rade, ni vladalac Crne Gore, već pjesnik Njegoš“.

Vlada Crne Gore je odlučila da spomenik bude mauzolej i da se on nađe na mestu gde se nalazila Njegoševa kapela. Razume se da je takva odluka razgalila srce Ivana Meštrovića, zbog čega je u pismu Blažu Jovanoviću, upućenom 8. juna 1952. godine, izrazio zadovoljstvo što se Vlada Crne Gore slaže „da spomenik bude u formi mauzoleja, kao što sam ga ja i prvi put zamišljao, a njegova bi figura bila centar i jedina ukras građevine iznutra“.

„Nije meni ni onda, kao ni sada, lebdio pred očima vladika Rade, ni vladalac Crne Gore, već pjesnik Njegoš, koji je svojim intelektom i pjesničkim darom sakupio i dao umjetničku formu vijencu filozofije i duhovnosti naroda Crne Gore. Ja sam ga tada zamišljao s orlom – a čini mi se da ću i sada ostati pri tome – koji se diže u visine i s visine osmatra, jer ‘Oro gnijezdo vrh timora vije…’ kako to reče njegov duhovni drug, Mažuranić na hrvatskoj strani“, objasnio je Meštrović.

U ovom pismu je, kao što vidimo, izneo u krokiju ideju o budućem mauzoleju i zatražio da kod njega dođe arhitekta Harold Bilinić, koji je poznavao njegov način rada. Bilinić je trebalo da mu donese „potrebite podatke o veličini i formi terena, o mogućnosti da li se vanjski dio građevine može izvesti od kamena koji bi se lomio na samom Lovćenu, što bi znatno smanjilo troškove, i konačno da mi donese planove moje ranije osnove (projekta mauzoleja na Lovćenu iz 1925. godine), ako bi se ti planovi našli u mojoj kući u Splitu ili u Zagrebu. (…) Samo klesanje kipa, prema mom modelu, povjerili bi kiparu Krstuloviću, koji je već za me radio“, poručio je Meštrović.

Stavio je do znanja da od honorara ne traži ništa osim „krišku sira il’ pleće od ovna“ i izneo predlog da bi za izradu Njegoševe figure u kamenu „došao u obzir ili jablanički granit ili kamen iz Segeta kod Trogira“.

Meštrović je kopiju ovog pisma poslao i jugoslovenskom ambasadoru u SAD Vladimiru Popoviću, koji mu je odgovorio tek 8. jula. Pravdajući se dužim odsustvom iz Vašingtona, Popović je izrazio uverenje da će kipareva „zamisao o Njegoševom spomeniku u najskorije vrijeme biti realizovana“. I zaista, predsednik Vlade Crne Gore Blažo Jovanović poručuje Meštroviću, u pismu od 30. avgusta, „da smo potpuno saglasni u pogledu idejne strane spomenika Njegošu“. Obavestio ga je i da je arhitekta Bilinić već obavio sve predradnje na Lovćenu, a da se „kipar Krstulović takođe primio da radi kip, prema Vašem modelu“.

Zahvaljujući tome, Meštroviću je brzo dostavljen elaborat njegovog starog projekta, pronađen u vajarevoj kući u Zagrebu. U pošiljci koju mu je doneo arhitekta Bilinić bile su i fotografije Njegoševih portreta i druge slike, kao i snimci terena Lovćena na kojima bi se nalazio mauzolej, uz propratna obaveštenja o lovćenskom kamenu koji bi bio upotrebljen za samu građevinu.

Prvobitna ideja iz 1950. godine, da spomenik Njegošu bude podignut na Cetinju, već je u proleće 1952. godine, kao što vidimo, prerasla u odluku crnogorskih vlasti da se na Lovćenu, na mestu gde je kapela, umesto nje izgradi Meštrovićev mauzolej.

Domaćoj javnosti je izgled građevine opisan 2. februara 1953. godine u partijskom listu Borba, čiji je saradnik Zdravko Pečar posetio Meštrovića u američkom gradu Sirakuzi. Pečar je bio veliki zaljubljenik u umetnosti, docnije diplomata koji će biti jugoslovenski ambasador u sedam država Afrike, uz to i izvanredno obaveštena ličnost. Pečar je prvi saopštio jugoslovenskoj javnosti gde će se nalaziti Meštrovićev rad: „Spomenik će stajati na mestu na kome se danas nalazi Njegošev grob, na vrhu Lovćena“.

„Lik Njegoša koji će po Meštrovićevoj studiji (onoj koju odobri Vlada Crne Gore) izraditi u granitu jedan od njegovih đaka u Splitu težiće oko tri hiljade kilograma. Taj teret trebaće dopremiti na visinu od 1.660 metara gde će biti spomenik“, izvestio je Pečar.

Sama gradnja će morati da traje od dve do tri godine, pošto će se godišnje najviše moći raditi šest meseci, upozorio je dopisnik Borbe, koji naglašava:

„Zamisao spomenika je takva da bi to delo prkosilo svakom vremenu. Ni na jednom tako visokom i nepristupačnom vrhu Evrope ne nalazi se umetnički spomenik takvih dimenzija. Nije poznato da se ikad u istoriji Evrope nešto slično i preduzimalo.“

Istovremeno je nastavljena razmena pisama između Meštrovića i predstavnika Crne Gore, a u prepisku se uključio i Milo Jovićević, predsednik Saveta za prosvetu NR Crne Gore. Obraćajući se Meštroviću „po službenoj dužnosti“, Jovićević, inače general, obavestio je slavnog vajara 25. juna 1953. godine da se arhitekta Bilinić dva meseca ranije vratio iz Amerike i da je predstavnike Crne Gore „detaljno upoznao“ sa projektom.

„Željeli smo da sa nacrtima upoznamo neposredno jedan širi krug naših javnih radnika, ne samo iz Crne Gore, nego i iz Beograda i drugih krajeva, zato su nacrti i makete smješteni u Njegoševoj restauriranoj Biljardi i tamo ih mogu vidjeti svi gosti koji posjećuju Cetinje, a ovih, naročito za vrijeme ljeta, ima priličan broj“, javio je Jovićević, stavljajući Meštroviću do znanja:

„Mogu vam, ne samo u svoje ime, odmah reći da smo sa projektima veoma zadovoljni, kako sa osnovnom koncepcijom, tako i sa čitavom njenom obradom. Dosad je priličan broj naših ljudi vidio projekte i mogu vam bez pretjerivanja reći da je utisak kod svih bio isti kao i kod nas.“

A onda je vajaru ukazao na teškoće koje će iskrsnuti tokom ostvarenja ovog projekta:

„Sa izgradnjom spomenika na Lovćenu neće moći da ide onako brzo kao što mi želimo i kako smo to u početku zamišljali. Naši ekonomski uslovi u Crnoj Gori diktiraju nam da radove te vrste donekle usporimo. Iako je sa vaše strane učinjeno sve što je bilo moguće da materijalni izdaci za spomenik budu što manji, na čemu smo veoma zahvalni, oni su ipak za nas osjetni. No taj momenat ni kom slučaju ne dovodi u pitanje samu izgradnju spomenika. Mi sada gradimo put od Ivanovih Korita do vrha planine, u dužini od šest kilometara. To je prvo što se mora učiniti, i to će biti završeno ove godine. Ostale radove izvodićemo dalje postepeno. Želja je svih nas ovamo da se spomenik što prije podigne, a naše materijalne mogućnosti u dvije- tri naredne godine biće znatno bolje, te čvrsto vjerujemo da sve to neće trajati tako dugo.“

MEŠTROVIĆ pak u odgovoru Jovićeviću 8. avgusta izveštava da celo leto radi na Njegoševom kipu u „definitivnoj veličini“ i „da će biti gotov u sadri (gipsu – primedba autora) do kraja septembra i tako će moje obećanje u cijelosti biti izvršeno, što mi je jako na srcu ležalo“. Upozorio je da će „klesanje, s obzirom na veličinu kipa i tvrdog materijala u kome će biti izveden – trajati najmanje dvije godine, pa bi zato bilo dobro da se što prije poruči ovaj neobično velik komad kamena u Jablanici, što će po svoj prilici sa njegovim dopremanjem u Split iziskivati više mjeseci“.

Njegošev kip otplovio u domovinu

Meštrović je 12. septembra obavestio ambasadora Vladimira Popovića da se dovršena, velika figura, upravo odliva u gipsu: „želio /bih/ da je što prije zapakujem i pošaljem.“ Zato moli da mu se „skoro javi glede troškova za pakovanje i prevoz do luke u New York kao i datum kada najskorija naša lađa iz New Yorka kreće za naše luke… Ja sam mislio, kako sam i ranije pisao, da je najzgodnije da se pošiljka istovari u Splitu, gdje će se spomenik klesati u kamenu“.

„Njegoševa figura je otplovila u domovinu“, javio je Meštrović ambasadoru Popoviću 5. oktobra 1953. godine.

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

(VIDEO) Vaskrs ideje o mauzoleju