(VIDEO) Srbija do Šangaja: Intervju sa kineskim profesorom: Da li je Sinđan kinesko ”Kosovo”?

Zbog svoje ogromne geopolitičke važnosti ključnog čvorišta starog i novog Puta svile, ali i svoje etničke izmešanosti, kineska provincija Sinđan je danas posebna meta zapadnih, a pogotovo američkih interesa koji po svaku cenu žele da zaustave dalji rast Kine i njen cilj infrastrukturnog povezivanja evroazijske kopnene mase preko projekta Pojas i put, čiji bitan krak treba da prođe i kroz Srbiju. Koje su metode zapadnih pritisaka, i kako se one podudaraju sa metodama korišćenim u višedecenijskom obračunu sa Srbima, prvenstveno preko Kosova i Metohije?

U trećem delu serijala IN4S ”Srbija do Šangaja”, srpski postdiplomac na Univerzitetu Fudan u Šangaju, Filip Filipović, razgovarao je na temu Sinđana sa svojim mentorom, profesorom Šen Jiem sa Univerziteta Fudan, Fakulteta za međunarodne odnose i javne poslove, čije oblasti specijalizacije su sajberspejs i informatička tehnologija, međunarodna bezbednost i kinesko-američki odnosi. Profesor Šen Ji ima oko tri miliona pratilaca na kineskim društvenim mrežama.

Link na video verziju intervjua, koji je obavljen na kineskom jeziku, može se naći ovom linku. 

Autori serijala: Filip Filipović i Aleksandar Pavić

Filip Filipović: Profesore, današnja tema je aktuelna situacija u Sinđanu. Znamo da se Kina ozbiljno bori protiv separatizma, ektremizma i terorizma u Sinđanu. Ali ako pogledamo verziju priče koju su izmislili na zapadu ispada da u Sinđanu ”kineska diktatorska vlast crvenog terorizma muči i etnički čisti jadne ujgurske muslimane”.
Koliko se razlikuje stvarna situacija od zapadne priče?

Profesor Šen Ji: Priča koju su oni izmislili i ono što se stvarno dešava su dva potpuno različita sveta koja nemaju veze jedan sa drugim – kao imaginacija i realnost. Verzija koju je Zapad preko medija nametnuo bazirana je na njihovoj mašti. To je kao kada je Don Kihot umislio da se bori protiv džinova pa kopljem napadao vetrenjače. Toliko je velika razlika.

Evo šta se dešava u Sinđanu – Kina je suočena sa ozbiljnim izazovom a to je talas terorizma, ektremizma i separatizma. U isto vreme dok se Kina bori protiv tih negativnih pojava, mora da razvija i ekonomiju ovog regiona, tj. mora da sačuva teritorijalni integritet i suverenitet i paralelno sa tim smanji cenu negativnih pojava. Kroz politiku održivog razvoja kineska vlast mora da reši probleme u Sinđanu. Mi mislimo da se u Sinđanu suočavamo sa problemom uprave. Zato administrativnim metodama moramo da se borimo protiv negativnih pojava i pomognemo ljudima koji su ugroženi, a cilj je, naravno, podizanje standarda lokalnog stanovništva. Za nas je ova situacija veoma komplikovana, a Zapad je prikazao samo jednu jednostavnu priču. Da bi američka priča delovala uverljivo, Zapad je na njihov način prepričao kinesku istoriju i opisao staru kinesku naciju kao kolonijalnu silu koja je napadala okolne narode, dok mi smatramo da se kineska nacije formirala mešavinom tadašnjih naroda sa šireg prostora istočne i centralne Azije. Čim uđete u zapadnu strukturu prepričavanja, brzo shvatate da to nema nikakve veze sa realnošću.

Kada govorimo o terorističkim napadima koji su se desili, a koje Zapad nigde ne spominje, da li možete da nam pojasnite koliko su ti napadi bili ozbiljni?

– U vezi toga predlažem vam da pogledate seriju dokumentarnih filmova koju su naše ambasade prikazivale po svetu. Tu vam se nalazi i najozloglašeniji napad koji se desio 5.07.2009. godine (kada je ubijeno 197 i povređeno 1700 lica) kao i snimci ostalih terorističkih napada. Kod prikazivanja, kineska vlast je bila u dilemi. Ako prikažeš te krvave scene svom narodu, neko će iskoristiti terorizam kao povod za međuetničke sukobe. Ali, s druge strane, ako ne objaviš i ne daš kompletnu sliku, retko ko će poverovati da u Kini zaista postoji tako velika opasnost od terorizma, i da je bilo tako mnogo žrtava. Iskreno rečeno, i naša vlast je imala deo odgovornosti za pogoršanje situacije. Kad je Sinđan u pitanju, svako ima svoje mišljenje kako da reši problem. Jedno vreme, deo kineskog vrha je naivno mislio da može da reši problem blagim i pasivnim nastupom u cilju smirivanja situacije. Ali, kasnije se pokazalo da je taj korak nazad samo dao više prostora širenju ekstremnih ideja. Ekstremisti su to shvatili kao nemoć države, pa su forsirali svoje kriminalno delovanje do tačke koja više nije mogla da toleriše. Krajnji cilj ekstremista je da otcepe tu teritoriju a to je nešto što nijedna suverena država niti može niti sme da dopusti. Tek posle katastrofalnog terorističkog napada strategija državnog vrha je promenjena. Ta promena stava se sastoji od više elemenata i ovo što sada vidimo u Sinđanu je rezultat toga. Kineska vlast je počela polako da pušta informacije u javnost i te informacije treba da se čuju širom sveta. Pogotovu informacije o realnoj situaciji na terenu. Cilj je da se zaobiđu nesporazumi koji su nastali zbog rupa u informisanju. Sada imate dve kategorije mišljenja o Sinđanu. Prva kategorija ne shvata situaciju zbog rupa u informisanju. To je razumljivo zato što čovek donosi odluke na osnovu informacija koje prima. Kada čovek primi informacije koje su iskrivljene i filtrirane nije kriv onaj koji je primio informaciju, nego onaj koji je pušta. Druga kategorija ljudi su oni koji ignorišu dobijenu informaciju. Oni samo hoće da vide ono što žele… a to je već posebna priča.

Zapadne dezinformacije o Sinđanu

Kada Kina daje informacije da li postoje blokade? To vam je kao kad se u Evropi desi teroristički napad, odjednom deluje kao da su svi na planeti Evropljani, a kad se u Kini tako nešto desi – nikoga ni ne zanima.

– To jeste nešto što nas zbunjuje. Kao kineska strana, mi samo možemo da radimo na tome da pojačamo sposobnost korišćenja različitih taktika i tehnologija, i da bolje spoznamo razlike sa drugim kulturama i načine na koje oni tretiraju informacije. A onda odabrati način koji je njima blizak da prime informacije.

Međutim, problem sa kojim smo se objektivno susreli su Velika Britanija, SAD i njihovi mediji, poput BBC-a, koji igraju očiglednu ulogu neprijateljskih agencija sa selektivnim informisanjem. Prikupljaju svakojake informacije da nas opišu kao ”silu zla”. Do detalja smo izučili njihove metode rada od načina izražavanja, kolorita, snimanja, do montiranja fimskih materijala. Sve te metode mogu da prikažu iskrivljenu sliku. Onda brzo shvatiš da ih je baš briga za Sinđan. Njih ne zanima istina. Njima treba samo njihova priča.

To sam lično iskusio 2009. godine prilikom boravka u Americi. Jednog dana otišao sam u Kongres da prisustvujem jednom kongresnom svedočenju i nisam unapred znao o čemu se radi. Tek sam kasnije shvatio da je svedočila Rebija Kadir, glasogovornik ujgurskih separatističkih interesa. Tog dana sam malo ranije stigao i proćaskao sam sa novinarima. Jedan novinar mi je rekao da dva meseca pre tog svedočenja neki američki mediji nisu ni znali da napišu reč ”Ujgur”. Ali za samo par nedelja, iskonstruisali su celu strukturu priče o Sinđanu. Začudio sam se kako su uspeli da za tako kratko vreme sve to osmisle.

Nećeš mi verovati ko stoji iza toga. Novinar mi je rekao da to guraju izraelske lobi grupe. Zapitao sam kakve veze imaju Jevreji sa tim. Šta je pozadina toga? U to vreme su (američki profesori) Stiven Volt i Džon Miršajmer napisali seriju tekstova u kojima su kritikovali izraelske lobi grupe i način na koji su kidnapovale američku spoljnu politiku. Zbog toga je Amerika izgubila moralnu poziciju na Bliskom istoku. Države na Bliskom istoku su počele da mrze Ameriku.

I onda su Amerikanci rekli NE – moramo da dokažemo da nemamo ništa protiv muslimana. Pogledajte, postoji jedno mesto, zove se Sinđan. Tamo muče muslimane. A mi im pomažemo. I tako, odjednom, posle uplitanja lobističkih grupa došlo je do dve posledice. Prvo, Sinđan se odjednom pretvorio u modernu i popularnu reč. I drugo, Amerikanci su počeli da opisuju Sinđan na osnovu njihovog stereotipnog viđenja islamskih zemalja. Tu ćeš videti razliku između onoga što je u fokusu kamere. Kinezi opisuju Ujgure koji na svoj način veruju u islam ali nisu zadrti muslimani. Njihov pristup islamu je potpuno drugačiji od islama na Bliskom istoku, počevši od narodne nošnje pa sve do načina života.

Fotografije o Sinđanu treba da budu šarenolike ali ako pogledate CNN i BBC videćete samo crno-bele tonove. Amerikanci misle da Sinđanci treba da budu predstavljeni baš tako i to ne kao obični muslimani već kao fundamentalisti koji poštuju šerijatsko pravo. To je za Kineze koji poznaju Sinđan budalaština. Američko objašnjenje je kao kad bi sada još uvek pričali da se Sunce okreće oko Zemlje. Sa takvim njihovim pristupom, uopšte ne možemo sa njima da razgovaramo pošto nam je početna tačka potpuno različita. To o čemu oni pričaju se u istoriji Sinđana nikada nije desilo. Čak i u dugoj kineskoj istoriji kad su se na tom području odvijale bitke, nije postojao religijski ekstremizam. Uopše ne znam odakle im je došla ta ideja. A posle su počeli da koriste umišljeni model priče o ”genocidu”. Kada Kinezi to vide….Izvinjavam se za psovku, ali stvarno ne znam šta drugo da kažem. To već nije ni u domenu nerazumevanja nego je zlonamerna imaginacija bazirana na neprijateljstvu. I šta nas najviše ljuti? Oni izmišljaju i šire tu priču da bi zadovoljili svoju potrebu za moralisanjem sa pozicije visine. A šta je srž njihovog takozvanog morala? To je nešto što sada ne smeju ni da izuste – to je rasizam. Srž njihove moralne superiornosti je rasizam, ma koliko to pokušavali da prikriju.

Takođe je zanimljivo to što kroz problem Sinđana možemo da vidimo da Zapad još uvek boluje od simptoma vinovnika. Oni kada pričaju o Kini često kažu da Kinezi imaju osećaj žrtve i da reagujemo na dešavanja koja se tiču naše bliske istorije. Ali kada je Sinđan u pitanju, videli smo kroz događaje vezane za pamuk (tj. zapadnu kampanju za bojkot pamuka proizvedenog u Sinđanu, pod firmom brige da ga proizvodi ”robovska radna snaga” – prim. aut.), možemo da osetimo taj njihov greh vinovnika. Koncept priče je istinit, ali se on desio kod njih a ne kod nas. To je kada su prisiljavali nezapadne manjine da rade kao robovi. A u toj priči pamuk je simboličan. Da li se sećaš jednog video klipa sa interneta? U video klipu, jedan crnac je opisao srednjoškolsku ekskurziju sa plantaže pamuka. Posle sakupljanja pamuka, od dece je uzet sav pamuk ali je ovaj dečak odneo smotuljak pamuka kući. Kad je majka to videla bila je besna na školu. Priča o pamuku i prisiljavanje radne snage ima jaku emotivnu konotaciju na Zapadu zato što su to u prošlosti zaista radili. Ali kad kažeš Kinezu reč pamuk, on na to nema emotivnu reakciju. Najviše što zapadnjaci mogu da saznaju na tu temu je da u Kini postoje radnici za branje pamuka ali zapravo, taj posao rade sezonski radnici koji dolaze ih drugih provincija. Jeste težak posao ali zato dobro zarađuju. Danas većinu tog posla obavljaju mašine, i to mašine koje smo uvezli iz Amerike, što je ironija. Američke fabrike za poljoprivredne mašine najbolje znaju šta se u Sinđanu dešava. Amerikanci su započeli tu priču navodno zbog političke korektnosti a u senci toga se nalazi njihov greh prošlosti. Zašto to rade? To je kao kada neko misli da kroz čitanje verskih knjiga može da opere svoj greh. Oni hoće kroz napad na izmišljenu pojavu koja je kod njih zaista postojala da očiste ili ublaže osećaj krivice, krivice koja se nalazi u njihovom kolektivnom sećanju. A to je neozbiljno, jer sa takvim rezonom neminovno se pojavljuje kontraefekat. Oni misle da sankcijama sprečavaju lokalnu prisilu radne snage i kažnjavaju kinesku vlast. Ali rezultat tih sankcija je veliki gubitak zaposlenja upravo sinđanskog naroda.

U viziji Zapada je čudna scena – Zapad hoće da ljudi u Sinđanu žive na način kako diktira Zapad i da uvek budu u tom statusu. To je kao kada neki turista prilikom obilaska interesantne primitivne zajednice poželi da ona večno ostane primitivna i siromašna. Zapad kaže da hoće da sačuva slobode i prava lokalnog stanovništva a zapravo zbog ličnog interesa iscrpljuje mogućnosti za razvoj te regije. To je kao kada su nekada misionari iz takozvanog civilizovanog sveta hteli da diktiraju put slabije razvijenih zemalja. Izvinjavam se ali mi ne prihvatamo tako nešto. Imamo naš način razvoja i ne zanima nas šta Zapad kaže.

Američka zloupotreba ljudskih prava

Prethodno ste spomenuli zapadni osećaj morala sa visine. Setio sam se naše situacije sa Kosovom kada je Zapad propagandno širio priču kako mi etnički čistimo Šiptare. Ako pogledate propagandu koju sada Zapad plasira o Kini, naći ćemo taj isti model. Iz te njihove moralne strukture, izgradili su ceo sistem teorija kao npr. ljudska prava su iznad državnog suvereniteta, teorija odgovornosti za zaštitu, itd. i od toga je nastala zloupotreba međunarodnog prava. Pre par dana Kina je sankcionisala jednu grupu Britanaca u kojoj se nalazi Džefri Najs koji zastupa samozvani Ujgurski tribunal. Takođe, on je bio glavni tužilac u procesu protiv Slobodana Miloševića. Da li možete da kažete gde su dodirne tačke u zapadnom nastupu kada je reč o Jugoslaviji, Čečeniji i Bliskom istoku.

– To je mnogo dobro pitanje. Amerika je 70-ih godina započela sa diplomatijom ljudskih prava. Za vreme Regana 80-ih godina kroz metode te vrste diplomatije došli su do jednog rezultata a to je raspad SSSR-a. Tako su došli do dva zaključka – prvi je da Zapad drži apsolutni monopol nad konceptom ljudskih prava. Drugi zaključak je da kroz instrumentalizaciju i politizaciju tog koncepta mogu da ostvare masovnu prednost i to koriste kao oružje.

Posle Hladnog rata, produbili su tu teoriju i napravili selektivni multistandardni stav prema ljudskim pravima. Šta to znači? Kad si uz mene – bezbedan si, kada si protiv mene – napadam te sa ljudskim pravima. To je kao ona poznata izreka – on jeste pasji sin, ali je naš pasji sin. Ima mnogo primera, ali da sad ne navodim gde su se desila kršenja ljudskih prava a Amerika se pravila da to ne vidi. Druga ključna stvar selektivnosti je da priča o ljudskim pravima ne može da bude primenjena na Ameriku. Ako pogledaš standard ljudskih prava koji Amerika forsira, videćeš da nigde nije primenjiv u praksi, čak ni u Americi. Da bi se osiguralo da ljudska prava funkcionišu kao alat spoljne politike, oni su dali apsolutnu definiciju ljudskih prava koja sužava manevarski prostor u praksi. Jedina ispravna ljudska prava su samo ona koje Amerika priznaje. Jednostavnije rečeno, ono što Amerika radi su ljudska prava, ono što Amerika ne radi nisu. Sa druge strane su napravili ogradu kako ne bi bili ugroženi sopstvenim merilima o ljudskim pravima. Još za vreme Buša mlađeg, Amerika je gurala priču o međunardnom krivičnom sudu, ali je izbegla potpisivanje kako bi bila izuzeta od tog istog suda. Administracija Buša mlađeg donela je rezoluciju da američki predsednik ima ovlašćenje čak i na silu da izvuče čoveka koji je uhapšen i predat međunarodnom sudu. To znači da Amerika može vojno, znači vojno, da vadi svoje ljude iz tribunala. To znači da Amerikanci vrlo dobro znaju da su se tokom mnogobrojnih vojnih intervencija ogrešili iako su im izgovori za invazije uglavnom bili zaštita ljudskih prava. Imamo primer kada je časopis Roling Stoun prikazao kako su američki vojnici ubijali decu u Avganistanu. Prema standardu međunarodnog tribunala da li su za hapšenje? Naravno da jesu. Pa zamislite još američke saveznike poput Australijanaca koji su u Avganistanu mahali nacističkim zastavama i pili pivo iz nožnih proteza ubijenih Talibana. To je sve dovelo do zloupotrebe pojma ljudskih prava.

U toj situaciji mislim da svet treba da uradi dve stvari – prvo, definitivno moramo da bojkotujemo ljudska prava kao instrument spoljne politike. Pod dva, kao što su kineski i ruski MIP rekli – mi moramo da definišemo šta su ljudska prava. Ne možemo zato što su Amerikanci upropastili pojam ljudskih prava sada da odustanemo od zaštite ljudskih prava. Cilj je da vratimo ljudska prava na ispravan put. A kakav je to put? To je spoj ljudskih prava sa razvojem ekonomije i socijalnog društva. Samo posle razvoja, jedna politička zajednica će moći prema svojim karakteristikama da odluči o toku svoje sudbine i sačuva osnovna prava unutar zajednice. I u tom kontekstu pričamo o kolektivnim ljudskim pravima a ne samo individualnim. Tako ćemo doći do nove ispravne definicije ljudskih prava. A zašto je ispravna? Zato što ide u prilog većini građana, može da se realizuje i ima jasan standard. Ali ponovo moram da pojasnim – ne smemo zbog zloupotreba ljudskih prava da odbacimo tu ideju. To bi bila greška. Ako to odbacimo, doći ćemo u situaciju da u borbi protiv Amerike budemo u pasivnoj poziciji jer će propagandno ispasti da priznajemo da smo primitivci. Moramo da preuzmemo vodeću ulogu od Zapada kad je definicija standarda i prakse ljudskih prava u pitanju i da se pretvori u sistem koji može da obezbedi ljudska prava širom sveta na ravnopravan i pravedan način. Mislim da je to ozbiljno pitanje o kome moramo dublje i duže da razmišljamo.

Znači, možemo reći da je ekonomski napredak najbolje rešenje za očuvanje ljudskih prava u državama u razvoju.

– Da. I to zavisi iz kog ugla gledaš ljudska prava – iz individualnog ili kolektivnog. Kad pričamo o praksi, svaki pojedinac živi u državi i malopre si spomenuo vrlo bitnu reč – države u razvoju. To su države koje su relativno kasno počele sa modernizacijom. One ne mogu kao države zapadne Evrope da završe proces modernizacije korak po korak, tj. prvo ekonomski razvoj pa politička podela u moći, pa na kraju mulitikulturalna demokratija. Za države u razvoju te tri stvari su spojene. Slabije države vide kako izgledaju razvijene države i kažu i mi hoćemo baš tako. I to hoćemo sve. To je kao kada detetu daš da izabere igračku a dete kaže – hoću sve. Ali, resursi uvek imaju limit i ne mogu uvek da zadovolje sve. I u toj situaciji shvatićeš da pravo jednog pojedinca dosta zavisi od države u celini. Ako sprečavaš razvoj jedne države sankcijama zato što ta država ne može da zadovolji sva individualna prava shvatićeš da će cela situacija da krene suprotnim pravcem. Zapad uvek kaže da oni hoće da sačuvaju ljudska prava. Sada, nije bitno da li je to istina ili ne, po rezultatu vidimo da su kroz priču očuvanja ljudskih prava još više upropastili prava širih masa i da su usput upropastili sam koncept. I zato mislim da je ideološka politika ljudskih prava loša stvar.

Sličnosti između Kosova i Metohije i Sinđana

Da se vratimo na Sinđan. Uvek kada pričamo o Kosovu kažemo da je Kosovo bitno geostrateško područje, kao srce Balkana. Kada pričamo o borbi protiv siromaštva i inicijativi Jedan pojas, jedan put, da li Sinđan ima neku slučnu ulogu?

– Definitivno Sinđan kao pogranična regija na zapadu Kine ima veliki geostrateški značaj. Da nije bitno područje Amerikanci ne bi tamo pravili problem. Ako pogledaš trasu kopnenog Puta svile koji kreće iz Sijana i preko centralne Azije stiže do Evrope, Sinđan je na toj karti bitna strateška tačka. Stabilnost Sinđana ima odlučujuću ulogu za stabilnost Puta svile, čak i stabilnost centralne Azije. Ako se desi haos u Sinđanu – Sinđan, cela Kina, čak i centalna Azija će biti ugroženi separatizmom, ekstremizmom i terorizmom. Ni jedna država nema koristi od te situacije sem država koje su van regiona, kao što je Amerika. Amerika tu ima jednostavnu strategiju – kad već ne mogu da ti sprečim razvoj, onda ću u toj regiji da ti napravim rak ranu, i onda ćeš ti, kroz rešavanje tog problema, da gubiš energiju. Zato možemo reći da je stabilnost Sinđana bitna ne samo za regiju, već i za zdrav razvoj celog sveta.

Da li sinđanski teroristi imaju veze sa teroristima na Bliskom istoku, kao npr. što je bilo u slučaju rata u Bosni, i na Kosovu, gde su se pojavljivali mudžahedini sa Bliskog istoka?

– U američkom zatvoru Gvantanamo ima 21 Ujgur. Kako su ti ljudi stigli tamo? To je zanimljiva priča. Jedna grupa američkih plaćenika je upala u talibansku bazu u Avganistanu, ali su ocenili da nisu dovoljno ljudi uhvatili pa su počeli da rade širi pretres terena. Našli su jedno selo koje ima vezu sa teroristima i tamo zarobili zatečene ljude. Posle saslušanja saznali su da su to ujgurski dobrovoljci “Istočkog Turkistana”. Tada je Amerika još bila normalna i priznala je da je reč o terorističkoj organizaciji. To je razlog zašto su oni završili u Gvantanamu. Kasnije su Amerikanci našli neke države gde su ih prebacili i oslobodili. Ali, nikako nisu hteli da ih ostave na američkoj teritoriji pošto su ti Ujguri teroristi, pravi teroristi, teroristi koji su imali obuku kod Talibana. Kasnije su prošli i kroz američki proces identifikacije koji je dodatno potvrdio da su zaista teroristi. Očigledno su hteli da isprobaju onu taktiku iz vremena Hladnog rata, tj. da je terorista u tvojim očima, borac za slobodu u mojim očima. Ali, takva strategija je kao da sečeš granu na kojoj sediš. Oni to znaju i zato ih nisu ostavili na svojoj teritoriji, već su im dali pare i oterali ih.

Kroz američko ponašanje i njihovu politiku objektivno vidimo da je Amerika počela da pada. Kvalitet njihove politike je sve lošiji i lošiji. Sada više ne mogu ni da iznesu politiku koja nije kontradiktorna. Zato moramo ozbiljno da razmislimo da li svetu treba jedna vodeća država kojoj pada inteligencija. Svet sa takvim vođom je veoma opasan i moramo da nađemo rešenje za to.

Kineski pogled na američku demokratiju

Sada kada je američka mačka izašla iz džaka, da li su kineski građani shvatili mane u američkom ponašanju i sistemu? Da li drugačije misle o toj ideološkoj demokratiji? I da li više veruju u svoj sistem?

– Mogu ovako da ti kažem, objektivno rečeno, moram da priznam da je američka ideologija liberalizma i demokratije imala veoma jak uticaj na kineske građane. Razlog tog uticaja je jedna veoma jednostavna formula – mi možemo da pričamo građanima da Amerika nije dobra, ali narod će samo da te pita gde ti je dokaz. Za demokratiju Amerika je uvek bila taj dokaz. Ali, ideologija i logika te demokratije nije besprekorna. Oni uvek koriste vrlo jednostavan način da dokažu da su dobri. Nedavno sam pričao sa još jednim politikologom koji predaje teoriju zapadnih sistema na Fudanu. Rekao mi je da zapadnjaci nikada ne pričaju o istoriji njihovog razvoja, samo ti kažu – sve države koje imaju BDP po glavi stanovnika preko 20.000 dolara su demokratija. To znači, ako hoćeš dobar život, ima da budeš demokratija. Priča im je toliko jednostavna.

Neće nikome reći da su pljačkali po svetu 300 godina?

– Neće ništa spomenuti o kolonijalnoj istoriji, samo će da ti kažu da je osnov njihovog uspeha – demokratija. Ali, da li od demokratije nastaje razvoj ekonomije, to niko ne može da ti dokaže. To jeste dobro pitanje za izučavanje, ali propagandno to nikome ništa ne znači. Svaki novčić ima dve strane. Baš zato što im je logika jednostavna, kada je model počeo da puca, i ta teorija je počela da puca.

Kina nije zainteresovana da izvozi svoj sistem

Da li će Kina nasilno da izvozi svoj sistem?

– To nas ne zanima. Zašto nas ne zanima? Ljudi koji izučavaju istoriju često kažu da pod kapom nebeskom nema novih pojava. Kina je država koja ima dugu istoriju. Sad da ne pričamo o istoriji od pre više hiljada godina, samo tokom bliske istorije sve do danas već smo se dosta toga nagledali. Za vreme Hladnog rata, onako jaki SSSR je širio svoj sistem. I šta su dobili od toga? Ništa. Kroz našu istoriju došli smo do jednostavnih i mudrih zaključaka. Samo čovek koji učestvuje u nekom procesu zna da li mu taj proces odgovara. Ono što odgovara meni, ne znači da će odgovarati i tebi. I zato nas uopšte ne zanima da širimo naš model.

Šta nas zanima? Pod jedan – izgradnja ljudske zajednice sa zajedničkom sudbinom, i pod dva – ako nekoga zanima naše iskustvo i kako smo ostvarili razvoj mi možemo sa tim ljudima da podelimo naše iskustvo. Ali na kakav način ćeš to da učiš i dokle ćeš da stigneš, kakav će biti efekat – to nas ne zanima. Ako ti treba pomoć, možemo da sednemo da razgovaramo i potrudićemo se da svaka država nađe svoj put. Razlog za takvu pomoć su jednostavne emocije zbog naše istorije. Mi znamo koliko je teško za jednu državu da nađe svoj put. A i takođe znamo da nametanje sistema sigurno neće da uspe. A i nije dobro za nas. Pogledaj države koje su u istoriji bile najjače, kao na primer SSSR i SAD tokom vrhunca Hladnog rata. U relativno jednostavnijim okolnostima imali su apsolutno mnogo resursa. Ni one nisu uspele da se nametnu. A zamisli sada – otkud mi možemo da uspemo?

Šta možemo da radimo? Kroz razgovore da rešimo konkretna pitanja i ciljeve. Ako nekome treba pomoć, pomoći ćemo koliko možemo. To je najveća razlika između Kine, SAD, i SSSR. I to je naše posebno iskustvo. A i naši lideri su više puta obećali da neće da šire sistem. U istoriji već imamo dovoljno dokaza te vrste maltretiranja. Ne treba praviti iste greške a u isto vreme verovati da nećeš da ih ponoviš. To ponašanje je psihološki nenormalno.

Hvala Vam profesore.

Fotografski zapisi iz Sinđana. Zahvaljujemo Sun Juksin, koja nam je ustupila svoje originalne fotografije.