(VIDEO) Vandalsko rušenje kapele: Gromovi su rušili crkvicu nad praznim Njegoševim grobom

Guverner Crne Gore, feldmaršal-lajtnant Viktor Veber je početkom avgusta 1916. mitropolitu Mitrofanu preneo naređenje Vrhovne komande za ekshumaciju kostiju vladike Rada i prenos na Cetinje.

Dobivši poruku od guvernera okupirane Crne Gore, feldmaršal-lajtnanta Viktora Vebera 6. jula 1916. godine, o prenosu zemnih Njegoševih ostataka s Lovćena, mitropolit Mitrofan Ban je odmah pozvao na savetovanje bivše crnogorske ministre i velikodostojnike: dr Laza Tomanovića, Marka Radulovića, Filipa Jergovića, Ljuba Bakića, Dušana Vukotića, Jovana Plamenca i druge uglednike, među njima i Živka Dragovića, čija su sećanja na taj događaj objavljena u Srpskom književnom glasniku 1925. godine.

„Ovakva iznenadna odluka neprijateljskih vlasti porazila je sve prisutne. Dugo se vijećalo o držanju koje treba zauzeti. Definitivni predlog nije niko za dugo ni mogao ni htio dati. Najposlije jedan od prisutnijeh rekao je:

„Za sve nas, vladika Rade je uvijek na Lovćenu. Lovćen i vladika Rade tako su srasli, da se razdvojiti ne mogu. Mi u njegove kosti dirati nećemo, i ne smijemo. Austrijanci neka čine što hoće. Oni danas, na žalost, imaju moć u rukama. U ovome duhu ja bih poslao poruku Austrijancima.“

Ove reči prihvaćene su od svih prisutnih i mitropolit je tako poručio Austrijancima.

„Prošao je od tada čitav mjesec. Zvanično nije se ništa preduzimalo od strane okupatora. Možda su austrijske vlasti odustale od svoje namjere? No ta je nada izgubljena kada je pred svoj savjet Mitropolit iznio, mjesec dana docnije, drugo pismo Guvernerstva, a sada je to bila konačna naredba“, svedoči Dragović.

Viktor Veber je tog 7. avgusta kategorično stavio do znanja mitropolitu Mitrofanu Banu da je austrijska Vrhovna komanda 5. avgusta naredila ekshumaciju kostiju vladike Rada i njihov prenos na Cetinje: „Ovaj prenos ima se izvršiti između 12. i 13. avgusta u prisustvu dvojice vojničkih zastupnika, kao i zastupnika koje odredi Vaše visokopreosveštenstvo, i dvojice sveštenika“.

SUOČEN s ovom naredbom, koju mu je preneo ćesarski oficir i činovnik, mitropolit je opet sazvao iste ljude na savetovanje i kad se „dvije krupne suze skotrljaše starom Mitropolitu niz sjedu bradu“, on se zakratko udalji, a kada se vratio, reče:

„Mora se narušiti vječni mir Njegoševog praha. Takva je volja jačega. Povjeriti staranju nelojalnog neprijatelja te kosti, to bi značilo izložiti tu narodnu svetinju još većem skrnavljenju i opasnosti“, navodi Živko Dragović.

Prisutni na savetovanju saglasili su se sa ovim stavom i odlučili da mitropolit Mitrofan Ban ipak ode kod Vebera, koga će umoliti da se Njegoševe kosti ne diraju.

„Uputim se Veberu i iznesem molbu građana, nagoveštavajući da je Njegoš bio ne samo Gospodar Crne Gore, već i pesnik Srpstva, i da će taj čin tužno odjeknuti u svim srpskim sredinama. Veber mi reče: „Na sve to ne mogu vam dati nikakav odgovor, dok ne upitam više vojne vlasti““, svedoči mitropolit Mitrofan.

KAKAV je odgovor „viših vlasti“ bio govori činjenica da su ekshumacija i prenos Njegoševih kostiju započeti u sumrak 12. avgusta 1916. godine, u 19.30 sati. Za svoje predstavnike mitropolit je odredio protojereja Sima M. Martinovića i protođakona Filipa Radičevića. Zapisnik o počinjenom vandalskom činu potpisali su predstavnici okupatorske vlasti, a ispod njihovih imena i zastupnici mitropolitovi. U tom dokumentu je konstatovano da su crkva i grob u potpunom redu:

„Najprije bio zid, a poslije toga kamene ploče sa grobnice podignute, i na taj način bila je otvorena. U grobnici nalazili su se smrtni ostaci blaženopočivšeg mitropolita Petra II, u jednom drvenom sanduku, omotani u arhijerejskom odjejaniju. Osim toga nađen je jedan srebrni krst i limeni ostaci od arhijerejske mitre.

NAKON što su sveštenici parastos obavili bijahu smrtni ostaci, sa pronađenim stvarima, iz groba izvađeni i u pripremljeni sanduk položeni. Komisija je sanduk od Cetinja pratila, i u 10 sati uveče bijaše isto nj. v. g. mitropolitu lično predat“, navedeno je u zapisniku.

„Grob je ostao otvoren. Oluje su bijesnile preko Jezerskoga vrha, a gromovi rušili crkvicu nad praznim Njegoševim grobom“, svedoči Živko Dragović.

Podrobniji opis ove tajne vojnopolitičke akcije bečkog dvora, izvedene pod okriljem noći, ostavio je dr Lazo Tomanović, pisac koji je knjigu o Njegošu objavio još 1896. godine:

„Tačno u podne 30. jula (po starom) 1916, na dan Sv. majke Angeline, seli smo u jedan automobil nas dvojica (on i Mihailo Popović, dvorski savetnik u penziji, u ime Dvora – primedba autora) sa popom Simom Martinovićem i đakonom Ivom Kaluđerovićem, koji će crkveni obred izvršiti. U drugom automobilu bili su baron Šternbak, civilni komesar za svu Crnu Goru, sa njegovim pomoćnikom baronom Šmitom, ma po za nama. Krenuli smo ispred Vladina doma. Za nama je odma malo docnije treći teretni automobil sa skrinjom, u kojoj će se smestiti kosti Vladikine. To se naše kretanje zbilo u najvećoj tajnosti. Kako je naredba glasila…

Za nama su išla četiri vojnika sa škrinjicama. Crkvica na Lovćenu je vazda bila zatvorena, pa se ključ čuvao u Cetinjskom manastiru, a ko je želeo grobu da se pokloni, obraćao se mitropolitu.

Grob zauzima, na desnoj strani, svu trećinu prostora ispred templa od prostih bojadisanih dasaka. Iznad grobne ploče, grob se podizao čitav metar, izidan tesanim kamenom. Ona četiri vojnika koja su nam došli, uložili su skoro dva sata, razvaljujući gvozdenim polugama kamen po kamen, dok su do grobne ploče došli. Ja se nisam od groba odmicao, i kad sam jednom bio sam, jedan od vojnika obrnu mi se s pitanjem: „Zašto se ovo čini?“ – „Ko zna ko zapovijeda!“ – bio je moj odgovor. Po čistom srpskom jeziku, video sam da je naš čovek, da i njega boli, što se radi, pa sam ga zapitao odakle je.

ODGOVORIO mi je, da je on i još jedan mu drug iz makarskog okruga, treći iz Dubrovnika, a četvrti iz Vitaljine. Kad sam čuo da su sva četvorica naši ljudi, čisto mi je lakše bilo. Da su taj rad vršili Crnogorci nisu mogli većom pažnjom, jedan od njih izađe pa odnese dva busa požnjevena viša, koji izgledahu kao dve četke, pa njima pažljivo očistiše i prašinu sa grobnog ruba, da ne bi u grob padala, kad se stane podizati ploča, koja je bila u dva komada, od koje jedan beše po sredini pukao, pa je ispod one pukotine ploče bila preprečena gvozdena poluga, koja je tu ploču pridržavala.

Kad je grob otvoren, pristupi grobu pop Simo, sa đakonom Ivom, u novim zlatotkanim odeždama i nad grobom izvršiše crkveni obred, pa je Simo sišao u grob i prvo prihvatio lobanju, dodavši je đakonu, koju je obložio pamukom, pa je platno zavio i položio u škrinjicu, takođe pamukom zastrtu. Tako je pop Simo kost po kost kupio i đakonu davao, koji ih je u onu škrinjicu slagao u pamuku.“

Ko je skrnavio grob

„Vladikino odjejanije bilo je sve istrulilo, osim stihara od rujnocrvene svile. Od mitre su se našli metalni delovi. Ručni srebrni krst nije se našao na svom mestu, nego pri samom zidu i to ne ceo, nego mu je bio jedan krak odvojen. To nismo mogli razumeti. Lobanja je stajala na svom mestu, gola. Ostale kosti pokrivene trulim odjejanijem, ispod koje je bio onaj rujnocrveni od svile stihar.

Pa još nešto nismo mogli razumeti. Od mrtvačke skrinje nije se našao zaklopac, nego samo daske pri zemlji ispod trulog odjejanija!

Crkvicu su vazda dva gromobrana branila i odbranili je nepovređenu. Jesu li mogli gromovi, koje su gromobrani sprovodili, išta u grob učiniti?“, napisao je dr Lazo Tomanović.

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

(VIDEO) Lovćen je Olimp srpski