Vidovdan

Piše: Ilija Petrović

Vidovdan, u južnim srbskim krajevima nazivan Veligden, dan je posvećen svetome Vidu.

Sa tim u vezi, nije na odmet znati ponešto od ovoga što sledi:

– Vidovdan se u srbskom narodu praznovao 8. juna, po današnjem kalendaru – 21. juna, kao letnja dugodnevica;

– Godine 1889, 15/27. juna, u Kraljevini Srbiji, ali i u Vojvodini Srbskoj, svečano je obeležena petstota godišnjica Kosovske bitke;

– Srbska pravoslavna crkva unela je Vidovdan u svoj mesecoslov tek 1892. godine, tako što ga je sa dugodnevice pomerila, razložno ili ne, na dan Kosovske bitke.

Kad se to već desilo, i Vidovdan vezan za Kosovski kult, njegov narodski naziv Veligden napušten je i prebačen na Vaskrs, ali je ta promena omogućila najpre pesnicima, a potom i misliocima raznih opredeljenja, uključujući i duhovnike, da se razmahnu i po svojoj misaonoj snazi doprinesu oplemenjivanju Vidovdanske etike iskazane i onim narodnim dvostihom “vidjeće se na polju Kosovu, ko je vjera, ko li je nevjera”. Pa će patrijarh srbski Gavrilo (Dožić, 1881-1938-1950) s proleća 1941. godine, u neposrednoj vezi sa dvadesetsedmomartovskim zbivanjima, reći da “Vidovdan i po značenju i po sadržini… vodi Carstvu Nebeskome u odricanju života u korist otadžbine! To je bio i ostao ideal… srpskog naroda kroz vekove… zadojen kosovskom etikom i duhom Njegoševe borbe koja proklamuje krajnje ljudske mogućnosti… uslovljene gubitkom života u spasavanju otadžbine! To, bez ma kakvog dvoumljenja, za svakoga Srbina treba da bude nacionalno Jevanđelje i večni zakon”.

Patrijarhove reči o Carstvu Nebeskom i, posredno, o Srbima kao Nebeskom Narodu, mogu se objašnjavati isključivo vezanošću srbskog naroda za sopstvenu tradiciju i, sa tim u vezi, za neprestanu borbu ravnu onoj iz srbskih oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine, kada su “prvi među najboljima… svojim mačem u rukama raskinuli lance našeg ropstva i junački osvetili Kosovo, dovršivši vekovni san naših dedova u oslobođenju i ujedinjenju i položivši večne temelje naše mile otadžbine, dajući rado svoje živote na večni oltar slobode, da bi tako zauvek živeli u srcima svih Srba!”

A sve to, sve što jedan Srbin uradi za svoga zemaljskog života, tiče se ne samo njega i njegovih potomaka, već i njegovih predaka nastanjenih u Carstvu Nebeskom, odnosno u Nebeskoj Srbiji koju čine svi Srbi od početka. Nebeska Srbija kultno je mesto u kome će se, jednoga dana, po Božjoj promisli, pored onih koji se sada tamo nalaze, naći i savremeni Srbi i brojni naraštaji njihovih budućih potomaka. Samo zbog toga, zbog takvog shvatanja Carstva Nebeskog i Nebeske Srbije, patrijarh Gavrilo pominje vekovne sne i svesne žrtve naših predaka koji su rado davali “svoje živote na večni oltar slobode, da bi zauvek živeli u srcima svih Srba”, i onih u zemaljskoj, i onih u Nebeskoj Srbiji.

– Srbsko pravoslavlje u svom svetiteljskom imenoslovu ne poznaje sveca pod imenom Vid, nema ga u srbskim žitijima svetih, nije mu ikakva služba sastavljena, niti ima svoga tropara, kratke pesme, ili himne.

– Znamo li za narodnu izreku “prema svecu i tropar”, biće nam jasno i njeno značenje: svako dobija ono što je i zaslužio. A šta je sveti Vid zaslužio, ili nije zaslužio, može se videti i iz onoga što se na raznim stranama praktikuje tokom vidovdanskih svečanosti. Ovde je dovoljno reći da su uoči Vidovdana paljene vatre pred kućom, a na sam praznik pale se lile, osušene kore trešnje ili višnje. To je dan za vračanje, gatanje i branje lekovite trave “vidovače” ili “vidovčice” koja se rano, pre no Sunce izađe, baca u izvor, da bi se oni koji su se tu našli – tom vodom umili. Lekovito za oči deluje i vidovdanska rosa. “Stariji svet na ovaj dan ne igra i ne peva, niti to odobrava mlađima. Svuda se oživljavaju priče o Kosovskoj bitki, caru Lazaru (1329-1389) i ostalim srpskim ratnicima. Starci tvrde da se vode u ponoć promene, pa iz bistre pređu u crvene, jer je mnogo srpskih junaka iskrvavilo od Kosova do danas. Po crkvama se daju parastosi kosovskim junacima, a ponegde i svim izginulim ratnicima. Narod kaže da i kukavica na ovaj dan prestane da kuka za izginulima na Kosovu polju”.

Vidovdan, mimo svetiteljstva

Vidovdan jeste upisan u srbski crkveni kalendar, ali ne kao svetiteljev dan. Razlog što svetoga Vida nema među hrišćanskim svetiteljima valja potražiti u činjenici da starosrbska divonija (skup svih bogova, panteon u grčkoj mitologiji) poznaje više božanstava, s “ograničenim nadležnostima” – rečeno žargonski. Među njima nalazi se i Svetovid (starosrbski: Vsetovid, oličenje letnje dugodnevice), u slobodnom prevodu “Beli Vid” jer koren “svet” znači sjajan. On je bog sve četiri strane sveta, bog sva četiri godišnja doba.

U Velesovoj (Vlesovoj) knjizi nazvanoj po Velesu, starosrbskom bogu polja, pašnjaka i šuma, ali i useva, stoke i životinja, Svetovid sa Suncem nosi Zemlju i svet ukrepljuje. “Bogu Svetovidu slavu uznosimo, jer on je bog Prava i Java (sveta bogova i ljudi – IP) i njemu pojemo jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas čuva od Nava (donjeg sveta, mrtvih duša, ali i Krivde – IP) i stoga mu hvalu pojemo. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo”.

Spoljni izraz te zahvalnosti bio je i veliki kip Svetovidov na ostrvu Rujan (u srbskom jeziku: crven), u Baltičkom moru nekada zvanom Srbsko more kojim su gospodarili Rujani; neki istoričari pominju ih i kao Brige (Brežane, Brđane, po Herodotovu pisanju: najstariji narod na zemlji, najbrojnije pleme helmskih Meda), Dance (do 8. veka Danska je nazivana Srbija), Hune (Tolomej ubraja Hune u stanovnike evropske Sarmatije), Saksonce (Saksonija se nekada zvala Srbija, a Saksonci su izvorno srbsko pleme)… Obredi u čast Svetovidovu obavljani su tamo, u hramu Arkona posvećenom kultu svih srbskih božanstava, sve do 1168. godine, kada ga je srušio danski kralj Valdemar.

Velesova knjiga, prikaz drevne istorije na evroazijskim prostranstvima u vremenu od 7. veka pre Hrista, pa sve do 9. veka naše ere, najstariji je dokumenat o srbskome svetu, pisan srbskim jezikom i pismom. To su, zapravo, četrdeset dve brezove daščice koje su, obostranim urezivanjem, ispisane takozvanom “velesovicom”, pismom srodnim današnjoj ćirilici, ili srbici. Zna se da se u nekoj davnoj starini pisalo na drvetu, ali ovo su prve daščice za koje je saznala naša istorija.

To je, dakle, vedsko-arijevsko svedočanstvo o srbskoj prošlosti i civilizaciji.

Antički pisci koristili su za Mede naziv “ariji”, odnosno “poštovani, uvaženi”; grčki istoričar Herodot smešta ih u Panoniju, Livije i Apendini u Rašku, a engleski istoričar Gordon Čajld u Podunavlje. Da ne bi bilo zabune, svi ti Medi, i jedni, i drugi, i treći, sebe su zvali – Srbi.

A vede, to je znanje, obrazovanje. Treće slovo u srbskoj azbuci izgovaralo se vjede, ili znanje. Knjige veda (Rg vede) predstavljaju starosrbski opis Prirode, a smatra se da su njihovi prvobitni bili “nebeski mudraci”, ili polubožantva. Starost im se procenjuje na oko 12.000 godina, a to je, po istraživanjima Anatolija Kljosova, američkog genetičara ruskog porekla, i srbska starina.

Proučavanje Velesove knjige ne predstavlja samo razmatranje srbske pismenosti, već i problematiku vezanu za nastanak, postojanje i kretanje čitavog slovenskog naroda, ono što zvanična istorijska nauka stavlja u šesti i sedmi vek, od navodnog doseljavanja na Balkan, niotkud.

Velesova knjiga nije letopis u klasičnom smislu, niti hronološko nabrajanje događaja, već jedan uopšten zbornik religiozno-poučnog karaktera, u koji su, istovremeno sa slavljenjem slovenskih najstarijih bogova i opisima verskih običaja, uključeni i krupni odlomci posvećeni istoriji. Tako na stranicama Velesove knjige nalazimo opise nekih običaja naših drevnih predaka, ustrojstvo svakodnevnog života, “popis” svih već zaboravljenih slovenskih bogova.

Kult svetoga kneza Lazara

U srbski crkveni kalendar, u 28. jun upisani su prorok Amos, otac proroka Isaije (obojica iz 5. veka pre Hrista), i sveti knez Lazar, car Lazar iz narodne pesme, onaj koji je 1389. godine, 15. juna (po današnjem računanju: 28), poginuo na Polju Kosovu. Proroci Isaija i Amos nisu interesantni za ovu priču, ali zato jeste knez Lazar, čiji se kult hrišćanskog mučenika počeo razvijati nedugo po Kosovskoj bitki. Uporedo s onim što se dešavalo u crkvenim krugovima, njegov kult kao mučenika i junaka Kosovske bitke razvijao se i u narodnoj tradiciji.

Lazarevi zemni ostaci, odnosno mošti pošto je kanonizovan za svetitelja, počivali su u njegovoj zadužbini Ravanici, kod Ćuprije. Krajem 17. veka, u vreme onoga masovnog pokreta poznatog kao Seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem, njegove mošti prenesene su iz Ravanice, stigle su do Sent Andreje u Ugarskoj, a nešto kasnije pohranjene su u Ravanici Vrdničkoj, u Fruškoj gori; tu su ostale sve do aprila 1942. godine, kada su prenesene u Sabornu crkvu u Beogradu.

Godine 1954, Sveti arhijerejski sabor Srbske pravoslavne crkve odlučio je da se mošti svetoga kneza Lazara, posle skoro trovekovnog izbivanja, vrate u Ravanicu. Ta je odluka sprovedena o šeststotoj godišnjici Kosovske bitke, tako što je njegov ćivot, od Vidova dne 1988. do avgusta 1989. godine, iz beogradske Saborne crkve, preko manastira Vrdnika, Ozrena, Tronoše i Ćelija, preko Šapca, Valjeva i Kragujevca, pa manastira Žiče, Ljubostinje i Pavlice (severno od Raške) prenesen do Kosova polja. Na Gazimestanu, mestu Kosovske bitke, održan je pomen, da bi se posle boravka u manastiru Gračanica i svečanih vidovdanskih bogosluženja, ćivot s Lazarevim moštima preko Niša, Kruševca i manastira Manasije vratio u Ravanicu.

Pročitajte JOŠ:

Albanci traže da se iz Đakovice otera Srpkinja povratnica