Viktor Jerofejev: Ruski trijumf nepredvidivosti

Nova Rusija je rođena neposredno pred Novu Godinu – 26. decembra napunila 30 godina. Porođaj je formalno ličio izlasku iz Sovjetskog Saveza. U stvarnosti su se, međutim, bivše sovjetske republike otcepile od Moskve i ruskog jezgra velike imperije. Bežali su u različitim pravcima, a na mapi, rasprostrta velika i široka od okeana do okeana, Rusija ostade kao naslednica SSSR.

U međuvremenu, danas petina mladih u Rusiji ne zna ni šta je bio SSSR, ili barem nisu sigurni u značenje ovih slova. Ako se setite da je SSSR bio totalitarna supersila sa sumanutim imperijalnim ambicijama, globalna komunistička utopija sa sirotinjskom populacijom koja se ogriješila o Boga a nije imala ni slobode ni kobasice, onda možda i nije tako loše da je se zaboravi, zajedno sa njenim sa jednopartijskim sistemom i Gulagom: jednostavno jednom za svagda. Ni u Francuskoj 1950-ih omladina nije imala dobro pamćenje: „Hitler? Connais pas“. („Hitler? Nikad čuo.“)

Rusko iskušenje nakon gubitka pamćenja

Ali, kako se u ono Sovjetskom Savezu govorilo, postoje dve ogromne razlike.

Francuska se vratila demokratiji i požurila da iz svakodnevnog pamćenja izbriše bruku okupacije. U Rusiji gubitak istorijskog pamćenja preti iskušenju povratka “slavnoj prošlosti” – koja nikada nije postojala. Sve što treba da uradite je da istoriju lepo prekrečite i onda ćemo opet živeti u imaginarnoj, snažnoj supersili, opet će nas se svi plašiti i poštovati a mi Rusi se opet nećemo plašti nikoga.

Početkom 1990-ih Rusija je prvi put htela da se otrgne od svoje sovjetske prošlosti, ali se žestoka spetljala i pala gromoglasno na zemlju. Potres mozga! S jedne strane, demokratski lekari su pokušavali da je izleče prepisivajući joj svakojake evropske lekove, poput tržišne ekonomije i višepartijskog sistema. S druge strane, ubrzo su se pojavili nacional-komunistički lekari sa SSSR-nostalgijom.

Sam predsednik Jeljcin nije znao šta da radi sa slobodom koja je pala sa neba i kolebao se između ove dve grupe. To ga je koštalo zdravlja, a Rusiju rata u Čečeniji, bombardovanja prosovjetskog parlamenta 1993. godine i mnogo toga još.

Fantastične godine oslobođenja ruske kulture

Kao svedok tog vremena, mogu reći da su, i pored svega, to bile i fantastične godine oslobođenja ruske kulture, u kojima se konačno smelo čitati sve. Od Nabokovljevih dela do Solženjicinovog „Arhipelaga Gulag”. Mogli ste da vidite sve ranije zabranjene filmove. Rusija se otvorila – ostvario se san naših sunarodnika da mogu da putuju po svetu. Bar oni koji su imali novca. Do tad decenijama prazne radnje ispuniše se svakojakom robom.

Oh, bejaše to vreme nade! Ali i rajsko doba za bandite. Oslabljena država nije mogla da se nosi sa njihovim zločinačkim paralelnim svetom u Rusiji. Limenka biber-spreja je postala simbol samoodbrane bespomoćnog stanovništva od bandi huligana.

Rođenje predsednika Putina

A onda se vlada okrenula organizaciji koja zapravo nikada nije ni nestala: bez obzira na sve državne transformacije, KGB je zadržao svoju poziciju iza nove maske FSB i sada se ponudio demokratskim vladarima.

Rezultat prihvatanja ponude je bio rođenje predsednika Putina. Bolesni, bespomoćni i uplašeni Jeljcin ga je izabrao za pouzdanog naslednika koji će njega i celu njegovu porodicu spasiti od prosjačkog štapa i tamnice. Mora se priznati Putinu: vešto i čvrstom rukom preorao je Rusiju i predložio joj novi put. Tačnije: da Rusija ustane sa kolena. Jeste da ja nikako nisam mišljenja da je Rusija u svim tim previranjima devedesetih bila na kolenima ili čak puzala na sve četiri pred Zapadom. Zemlja je mogla i morala ponovo da otvori prozor ka Evropi kako bi postala punopravna demokratska država. Ali za to nije bilo ni dovoljno snage ni dovoljno razumevanje kod ruskog naroda.

Ova tvrdnja, da se Rusija diže sa kolena, nije bila ništa drugo do agitpropovski slogan. U početku je navodno htela da sustigne i prestigne životni standard Portugala – neka vrsta odjeka socijalističkog nadmetanja sa kapitalističkim ciljem. Ali to nije uspelo – i time se i završilo. Umesto toga, Rusiji su počele da se dopadaju vojne parole, pozivi da se brani otadžbina koju je Zapad prevario i pokrao joj sovjetske republike – od kojih je neke NATO stavio u svoj džep.

Autokratski model tvrđave

Nedostatak bilo kakve političke orijentacije mase, naporno pregnuće ruskih televizija u odbrani otadžbine – koje je bilo precizno prilagođeno mentalitetu stanovništva – ostvarili su sve ostalo. Rusija – koja je ustala ili nije ustala sa kolena – kretala se u pravcu njoj imanentnog autokratskog modela: tvrđave. Unutar takve tvrđave možete sakriti sve što je nepotrebno i prikazati na njenim zidovima sve što je potrebno: za uvid dušmanima.

Naravno da Zapad nije odmah shvatio kuda Rusija ide. Putin ga je prevario. Generalno, ovaj predsednik je talični tip. Sve je ispalo po njegovoj volji. Čak su mu i cene nafte i gasa na svetskom tržištu u početku išle na ruku. A kakva dostignuća Rusija ima da pokaže otkako je krenula na svoj novi put tvrđave? Oh, ne samo nekoliko! Postala je nepredvidiva. Njeni zapadni partneri su od tada potpuno u raskoraku sa istinom.

Šta drugo možemo očekivati od Rusije ? Za ime Božije, šta! Najvažniji događaj Putinove ere dogodio se 2014. godine. Rusija je zauzela Krim. Bez borbe. Na radost mnogih stanovnika Krima. Rusi su presrećni ignorisali internacionalne sporazume koje su sami bili potpisali. Pobeda! Orgazmično oduševljenje ruskog naroda. Igrali su od radosti na haubama automobila. Zapad se malčice gicnuo – ali prekasno. Pa dobro: nije se čak ni gicnuo. Sledeći korak: pretvoriti Kijev u neprijatelja i, kako se nedavno izjasnila Moskva, pustiti ga da se koprca na vešalima “mirovnog sporazuma” iz Minska, koji je potpisala i Ukrajina, da bi bar nekako obuzdala krvoproliće u Donbasu. Još jedna pobeda.

Neuračunivost – ozbiljno oružje

A inače? Ako se pogleda oko sebe, vidi se naša lepa domovina, kako baš i ne želi da ustane sa kolena. Ako se voziš dalje od Grada, svuda sirotinja, za neverovati, sve se nekako oljuštilo, zidovi, kuće, raspale ograde, rđa – ne, ne tako se ne diže se s kolena. Naravno, za sve možete kriviti koronu. Što je veoma korisna ideja, jer korona ne obećava da će nestati sutra. Naravno, naša država se neviđeno obrukala: iz nekog razloga narod nije oduševljen vakcinacijom, vlada nije našla ključ do srca svog jezgra biračkog tela. Iskreno govoreći, nije se ni trudila.

I tu se vraćamo nepredvidivosti. To je ozbiljno oružje. Zapadu drhte kolena. Jer Zapad je zaboravio da ratuje. Mi Rusi nismo. A to je najveći adut 30-godišnje Nove Rusije. Jeste da država ne želi da ratuje, ali ako se bude moralo, onda hoće. I to kako! Svim oružjem.

Autor: Viktor Jerofejev (1947), najveći živi pisac Rusije.
Prevod: Mirko Vuletić