Više nema opravdanja za izgradnju raketnog štita

Posle postizanja okvirnog sporazuma o iranskom nuklearnom programu u Lozani, padaju razlozi za dalju izgradnju antiraketnog štita NATO-a u Evropi. Tek sada će pokazati se da je glavni cilj tog projekta Rusija, tvrde za Sputnjik vojni analitičari.

Amerika je kao glavno opravdanje za projekat godinama navodila iransku pretnju, dok su iz Moskve upozoravali da je to samo paravan, a da je pravi cilj — Rusija.

Novinar i vojni analitičar Miroslav Lazanski za Sputnjik kaže da je od prvog dana raspoređivanja raketnog štita na području Evrope, u Poljskoj i Rumuniji, upozoravao da štit nema nikakve veze sa iranskim nuklearnim programom, niti sa eventualnim raketama koje poseduju Iran ili Severna Koreja.

On je postavljen radi neutralisanja ruskog nuklearnog potencijala, tvrdi Lazanski.

„Taj štit je apsolutno usmeren protiv Rusije. Sadašnji pregovori sa Iranom o ograničavanju njihovog nuklearnog programa su najbolji test da se vidi šta sada zaista Zapad misli. Pošto su se očito dogovorili da se iranski nuklearni program, po pitanju vojnog razvoja, na neki način ograničava i zaustavlja, sada nemate ni formalni razlog da postavljate taj štit“, tvrdi Lazanski.

Lazanski podseća da je ruska strana u više navrata nudila da se uključi u izgradnju štita, ali da Vašington i Brisel nisu pristajali niti na zajedničku izgradnju, niti na zajedničke inspekcije, kao ni na bilo kakav pisani dokument koji bi garantovao da to nije usmereno protiv Rusije. U svetlu postizanja sporazuma o iranskom nuklearnom programu, biće zanimljivo kako će političari i mediji objasniti nastavak izgradnje štita“, kaže Lazanski za Sputnjik.

„To je politika opkoljavanja Rusije, politika izlaska NATO efektive na granice Rusije“, ističe Lazanski.

Proces izgradnje štita će biti nastavljen, smatra analitičar, i dodaje da Zapad dovodi i tešku tehniku na granice Rusije jer su, kako navodi, Rumuni pristali da prime velike količine teške borbene tehnike.

„Sada su sve maske pale, sve je ogoljeno i sve je jasno“, tvrdi Lazanski.

Vojni analtičar Aleksandar Radić za Sputnjik kaže da iza dugotrajne priče o raketnom štitu stoje oni koji su želeli da promovišu svoje finansijske interese, a to su povezali sa pokušajem suzbijanja potencijalnog razvoja ruske moći.

„To je bila poruka Moskvi da povede računa o tome da Zapad pažljivo prati zbivanja na istoku, ali sa vrlo pragmatičnom podlogom o kompanijama koje su morale da promovišu svoje visokotehnološke proizvode, čak onda kada je bilo sporno da li taj protivraketni štit može da ispuni svoju funkciju“, ocenjuje Radić.

On objašnjava da se na poligonu pokazalo da nije baš moguće, s obzirom na ostvarenu efikasnost u eliminisanju potencijalnih bojevih glava, uzdati se da će taj štit nekoga spasiti.

Radić smatra da je priča o protivraketnom štitu u mnogo čemu bila medijska propaganda, koja je korišćena u diplomatske svrhe, a da je on najmanje bio verodostojno sredstvo za zaštitu teritorija u uskovojnom smislu reči.

„Jedina prava garancija zaštite od nuklearnog programa bilo koje zemlje su međunarodni sporazumi“, poručuje Radić.

Miroslav Lazanski međutim smatra da protivraketni štit nema samo defanzivnu ulogu, kako to tvrde zagovornici ovog projekta.

„Amerikanci navode da će štit sadržati oko stotinu projektila koji su namenjeni uništavanju balističkih projektila druge strane. Ti projektili su kontejnerskog tipa i u roku od 10 minuta možete ih zameniti ofanzivnim nuklearnim raketama, koje onda lete do Moskve za manje od pet minuta“, upozorava Lazanski.

Ovo je, kada su rakete u pitanju, na neki način ponavljanje geostrateške situacije iz 1962. godine i velike kubanske raketne krize, objašnjava Lazanski.

„Jedno su priče da je on defanzivan, a drugo su mogućnosti tog štita“, kaže analitičar i ističe da u politici ne treba verovati pričama, već potencijalima.

„Upravo su potencijali raketnog štita ono što zabrinjava ruske vojne stratege, i nastavak njegove izgradnje neminovno će dovesti do ruske kontraakcije“, ocenjuje Miroslav Lazanski.

Emad Abšenas, urednik iranskog lista „Iran pres“ kaže da sporazum iz Lozane nije principijelno promenio iransko-američke odnose.

„Rukovodstvo Irana i SAD i dalje osećaju međusobnu netrpeljivost. Negativne note na račun Islamske Republike juče su se čule u istupanju Baraka Obame. Nekoliko dana u svojim govorima ajatolah Hamenei je ponovo upotrebio uobičajenu formulaciju ’Smrt Americi!‘. Tako da se bilateralni odnosi nisu promenili. I američku PRO u Istočnoj Evropi niko ne namerava da povuče, ona je, kao i ranije, usmerena i protiv Irana i protiv Rusije“, smatra on.

Politikolog, član redakcijskog kolegijuma Iranskog naučno-istraživačkog centra za probleme Evroazije Reza Hodžat-Šamami, kaže pak da je Vašington zainteresovan za zbližavanje sa Iranom i razvoj bilateralnih odnosa, ne samo u okviru dijaloga o nuklearnom programu.

„Ipak, čitav sloj istorijskih protivrečnosti koje su postale još očiglednije od 1979. godine, ne dozvoljava zemljama da smatraju jedna drugu prijateljem. Zato je Obama juče nazvao ’istorijskim‘ samo politički dogovor ’šestorke‘ sa Iranom, a ne i nešto više“, napominje on i dodaje:

„Verovatno bi mnogi hteli da čuju od američkog predsednika da su Vašington i Teheran sada prijatelji, ali… Prijatelji ne prete jedni drugima, a američka PRO u Istočnoj Evropi je i dalje okrenuta protiv Irana i Rusije. Znači, geopolitički protivnici SAD su isti kao što su i bili do večeri 2. aprila“, zaključuje Hodžat-Šamami.

Šanse za sprečavanje rasprostiranja američkih raketnih baza u Evropi ravne su nuli, smatra američki geopolitički analitičar i savetnik za strateška pitanja Vilijam Engdal.

On podseća da je takva vojna strategija začeta u vreme administracije Džordža Buša 2007. godine, kada je objavljeno da će SAD razmestiti protivraketni sistem u Poljskoj i Češkoj kako bi branile svoje pozicije od „neprijateljskih država kao što su Iran ili Severna Koreja“.

Engdal takođe podseća da je ruski predsednik Vladimir Putin u februaru ove godine na Međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu upozorio na to da razmeštanje NATO trupa duž granice s Rusijom nema veze s modernizacijom Alijanse, bezbednošću Evrope ili pretnjom od Irana, nego da je usmereno na nuklearne instalacije Ruske Federacije.

„Sad je jasnije nego ikad da su CIA i Stejt department organizovali državni udar u ukrajinskoj prestonici Kijevu prošlog februara kako bi kroz kvazivladu, koja je dobila mandat da ne radi ništa drugo osim da kreira teror i ubistva, provocirali Rusiju da pokrene vojnu intervenciju. Tako bi NATO mogao da kaže da ‘ima opravdanje za raketnu odbranu, jer treba da štiti Evropu od opasnosti koja joj preti od Rusije’. To nikada nije imalo veze s Iranom, to ima veze s nuklearnim prvim napadom“, smatra Engdal.

„Ja verujem da je Evropa na ivici da istupi iz NATO-a sledeće godine, pre svega Nemačka i Francuska“.

Engdal smatra da su SAD pod kontrolom brojnih američkih oligarha koji su na stranputici i nemaju ideju kako da očuvaju svoju moć. Jedino što umeju jeste da čine ono što su činili i u prošlosti, a to „ne funkcioniše“.

„Bio sam u Rusiji prošle sedmice i ljudi nisu deprimirani, oni su ponosni i jaki. Nisam zapazio nikakav defetizam“, kaže Engdal.

Prema njegovim rečima, američki oligarsi imaju ludi san, još od propasti Sovjetskog Saveza, da izgrade supersilu i „svetsku vladu“, kako ju je Dejvid Rokfeler zvao u svojim memoarima.

Vilijam Engdal je nagrađivani geopolitički analitičar i savetnik za strategiju, čije su knjige prevedene na 13 jezika.