Viteštvo je uvek nepokolebljivo stajanje u istini; Vuk Jovanović u „Srpskom sv(ij)etu“

„Takav studij na kom se stiču obrazovanja o religiji, do nedavno kod nas nije postojao, a i u svetu je to prilično nova stvar. Do sada se religijom bavio sociolog, antropolog, istoričar, filosof, teolog i svako iz svog ugla. Ovo je jedan moderniji u smislu da je skorašnji pokušaj da se religija proučavao kao religija, ne kao dodatak na društvo i teoriju o društvu i stvarnosti, i ne kao neka škola za pobožnost, kao što su uglavnom teološki fakulteti; nego da se ponudi neki širi opseg, npr. tu imate profesora ekonomije koji vam govori o vezi ekonomije i religije i na koji se to način može pratiti, zatim je tu filosofija religije, politikologija religije, male verske zajednice, tradicionalne zajednice, islam posebno, pravoslavno hriščanstvo posebno, Biblija… Širok spektar humanističkih nauka, gde viđeniji profesori sa naših prostora dolaze i dele sa nama svoja životna i profesionalna zaista dragocena iskustva. Naše društvo zahteva jedan takav pristup“, rekao je u „Srpskom sv(ijetu“ religiolog i teolog Vuk Jovanović o relativno novom master studijskom programu na kom je mogao da sluša u sistematskom podučavanju profesore Bogoljuba Šijakovića, Darka Tanaskovića, Ljubomira Maksimovića i druge.
Na temu tradicije i savremenog svijeta je rekao: „Nisu sve drevne stvari ni smislene ni besmislene zato što su drevne, niti su sve moderne smislene ili besmislene zato što su moderne“.
Govorio je o smislu tradicije i njenom preobražavanje u crkvi, o različitosti koje nosi tradicija podneblja, o strahu od nepoštovanja tradicije, i njenoj ljepoti. Osim o opštim momentima, govorio je i o najbitnijim elementima koji treba da budu centar hrišćanskog života jednog vjernika: tajnama pričešća, ispovjesti i posebno sa osvrtom na post.
O tajnama braka i krštenja koje se sve više odlažu usled epidemioloških mjera, i bitnosti da se njima ipak pristupi rekao je:
„Ova pošast koju je donela korona je na više nivoa izazov, a jedan od njih je i kako crkva da organizuje svoj život, a da ljudi ne budu ugroženi ni zdravstveno ni duhovno. Neki moj savet bi bio da se u maksimalnoj meri ispoštuju mere, ali da ono što plaši one koji žele da pristupe toj tajni prođu kroz sami obred sa sveštenikom i vide koji su to trenuci koji opterećuju savest tih ljudi i da mogu slobodno da učestvuju u tome. Pozvao bih i da budemo strpljivi.

Možda neko ko je hrabar, njega će njegova hrabrost i dalje gurati u životu. Možda je ovo dobra paralela: u vreme progona hriščana, bilo je onih koji su stajali tu gde je teško i stradali zbog toga, a bilo je i onih koji nisu, a crkva ih nije osudila zbog toga. Ali ove prve je crkva uzdigla i njih se sećamo, a ovih drugih se seća Bog, možda ćemo i njih sresti u Carstvu Nebeskom“.
Vuk Jovanović je za Nacionalnu televiziju govorio i o nečemu što bi se moglo nazvati fleskibilnost u odnosu na post, odnosno o tome šta su opšti momenti za post, a šta su izuzeci; a zatim je govorio o osjetljivoj temi magijskog pristupa ljudi životu, pa čak i u crkvi, o izdvajanju tehnika vježbi do nivoa kulta i o praksama drugih religija. U tom kontekstu je govorio o starcu Tadeju i njegovom iskustvu koje nam je ostavio u nasledstvo.
Jedno od bitnih pitanja na koja možete da čujete interesantne odgovore je i da li su sveštenici prestali da gledaju svoje parohijane kao pojedince, kao i ljekari i učitelji.
„Crkva kao celina nije na mnoga pitanja dala odgovor. Po mom mišljenju, i bolje tako, jer neke stvari moraju da se rešavaju na individualnom planu. I kada posmatramo kako je izgrađeno učenje crkve- upravo tako. Hristos nije ponudio učenje, već su niz situacija koje su oni koji su bili sa njim zapamtili, pa je na osnovu njih i mislima o njima, uz molitvu Bogu gradili svoj odnos prema sledećim situacijama. To je tokom 2000 godina trasiralo jedan vrednosni sistem. Ipak, hrišćanin nikada ne može da bude bezbrižan. To je poseban dar, kojim može da teši one koji su u problemu, ali hrišćanin treba da je uvek na oprezu, ali je mnogo važno da budemo spremni i duhoviti.
Što se tiče ovih bioetičkih problema, problema između toga dokle je sve tehnologija stigla i da li to pretvara naše postojanje u nešto što ne bi smelo, ja bih rekao da crkva čeka i promišlja. Ono što je sigurno je da za crkvu svaka ljudska ličnost nastala činom začeća“, rekao je vjeroučitelj Jovanović o pitanjima vještačke oplodnje i novih tehnoloških dostignuća. On je je na kraju govorio i o svom iskustvu sa srednjoškolcima kao vjeroučitelj u jednoj beogradskoj gimnaziji, za koje je zaključio da je to vrlo životan odnos sa novim generacijama.

Pogledajte cijeli video na Jutjub kanalu IN4S televizije.

Milijana Eraković