Vitez od beskonačne rezignacije

U podnožju Terazijskog grebena, u maloj kafani kraj štajge, kraj železničke stanice, gde sede kamenjarke koje sa belokapićima i vojskom za dve „červene“ u mrak odlaze, sedio je Bljuzgo.

Nekad sam i ja tamo često dolazio, da se sklonim od bezubih dedinjskih pudlica, od olinjalih crnogorskih rundovčina milogoraca, od belobeogradske anacionalne demokratske inteligencije, od tatinih i maminih super jebote sinova.

U maloj kafani kraj štajge gde hijerarhije nema, gde sede propale lopine i ostarele kurve, pijem kuvanu rakiju dok Bljuzgo Dobrovoljac drži miting o svojim ratnim podvizima. Bljuzga su po tampone slale poslednje štajgerice. Bljuzgo se sa ratišta vratio! Kako alkohol više u ćelavu, kvrgavu obrijanu lobanju ulazi, tako podvizi Viteza od Beskonačne Rezignacije, Viteza Branioca Srpstva Bljuzga rastu.

Mene kao svedoka uzima.

„Ako mi ne verujete, pitajte Piskarala on je sa mnom bio“. Klimam glavom i ispijam petu rakiju.

„Ja kad vam kažem, meni je Giška na rukama izdahnuo.“

Vera Krečana ,stanična kurva sučesnički me gleda i kaže:

„Ko će Bljuzgovo junaštvo preživeti“

Slušam Bljuzgove ratne avanture, odobravam i pijem, dok rakija rastvara tugu, u crnilo, u ljigavu lepljivu masu pomešanu sa rastopljenim asvaltom velikog grada pretvara.

„Daj Bože da si ti ratišta i vidio!“ kaže Vera.

„Ja nisam ratišta vidio!? Pa, mamu ti kurvinski jebem! Vidiš ove ožiljke? To mi je od gelera“ kaže Bljuzgo i pokazuje ožiljke po ćeli.

Vera Krečana se smije i kaže: “Koliko je ja sećam ,to ti je od flaše kojom te Bajče zalimpo, jer si probao za lovu da ga zapališ“

„Jeli Piskaralo, a je l se sećaš kako sam cev nabio u trbuh Mehu Trovaču“

„Naravno da se sećam“ smejem se i potvrđujem.

U Neđarićima je bila kafana „Nema te više Alija“.

Tu su Brnetovi četnici doveli da poslužuje zarobljenog konobar Meha Trovača kojeg su našli pijanog u rovu da spava. Molio ih je da ga ne daju u razmenu jer će ga Juka Prazina opet mobilisati.

U ratnoj kafani neko je na zidu napisao: „Namerno ubijen konobar plaća se pedeset maraka“.

Tu finasijska inspekcija nikad svratila nije. Tu mi je bila pisaća mašina i hartije. Tu sam kucao tekstove i vozačke dozvole. Kad eto ti odnekud Bljuzga brata Roma sa štajge.

„Brate Srbine, evo brata Bljuzga, srpskog dobrovoljca! Sve sam prošao!

Tenja, Vukovar, Trpinjska cesta, Istočni Gospić. Nego ,brate Srbine, jel može neko piće na kredu. Dok ne uvaljam robu“

„Nismo ti mi Srbi. Ja Musliman ti Ciganin. A i u Sarajevu dok sam radio znalo se kod Meha nema krede“

Naravno da se sećam malog Bljuzga, koji je piždrio da mu dam pedeset maraka na zajam, da rokne Meha, jer Meho ne da piće na crtu. Njemu –Bljuzgu srpskom dobrovoljcu.

Opijen alkoholom Bljuzgo jaše na konju iz pobede u pobedu.

„Ih, što mi ne dade pedeset maraka“ kaže mi prekorno,“da ovim pičkama Mehove uši donesem“