Vješti zvuci divnijeh gusalah

Piše: Dragan R. Mlađenović

Malo je naroda u svetu na koje je jedna „muzikalna sprava“[1] tako duboko, temeljno i, reklo bi se, sudbinski delovala na dušu i biće, kao što su gusle kod Srba. Ovaj jednostavni srednjovekovni instrument sa jednom crevnom žicom (u nekim srpskim krajevima sa dve), i jednostavnim gudalom, bio je od najstarijih vremena pratilac junačke pesme u desetercu. Pišući o srpskim narodnim pesmama, slavni Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe, 1749–1832) je uočio da „one teku jednostavnim tonovima koje se ne mogu uhvatiti u pravilnu muziku“.[2] Fon Gete, Jakob Grim (nem. Jacob Grimm, 1785–1863) i drugi istaknuti pesnici i filolozi u srpskoj junačkoj pesmi pevanoj uz gusle prepoznali su i našli uzvišenu umetničku lepotu ravnu klasičnoj grčkoj pesničko-muzičkoj umetnosti. Srpska junačka pesma je, istina, iskazana drugačijim stihom (neklasičnim desetercem) i drugačijim literarnim sredstvima, ali je ipak zadržala sve ono što je krasilo neponovljivu starogrčku poeziju i neprevaziđenu grčku tragediju. Svaka srpska junačka pesma bi, dakle, mogla da počne prvim stihom Homerove „Ilijade“:  Srdžbu mi pevaj, boginjo, Ahileju, Peleja sinu pogubnu.

Srpske gusle i pesme koje su one pratile ušle su u evropsku književnost na velika vrata već u drugoj polovini 18. stoleća. Zahvaljujući publikacijama u kojima su objavljene „ilirske“ narodne pesme u knjigama kao što su: Razgovor ugodni naroda slovinskoga (1756) fra Andrije Kačića (1704-60), Viaggio in Dalmazia („Putovanje po Dalmaciji“, 1774) Alberta Fortisa (1741-1803)  i Stimmen der Völker („Glasovi naroda“, 1778) Johana Gotfrida fon Herdera (Johann Gotfrid von Herder, 1744–1803), gusle i pesme „ilirskog naroda“ su postale popularne širom Evrope.

Čim je kao izbeglica krajem 1813. stigao u Beč,  27-godišnji Vuk je pomenute tri knjige kao primer za ugledanje dobio od Jerneja Kopitara (1780-1844), uglednog carskog filologa naučnog ranga. Tada je Vuk shvatio da su srpske guslarske  pesme, podcenjene i prezrene od strane srpske učene gospode (Sava Tekelija je u jednoj podrugljivoj pesmi uskliknuo: „Slepačke gusle Orfeju zar/ Lira da budu!“,)[3] postale su, naprotiv, u obrazovanim evropskim krugovima veoma cenjene.  Zato se Vuk smesta bacio na posao da što više ovakvih pesama „stavi na hartiju“.

Ponajviše pod uticajem fon Herderovih „Glasova naroda“ (1778), učeni pesnik Lukijan Mušicki (1777–1837), najpre profesor Karlovačke bogoslovije, zatim šišatovački arhimandrit i na kraju vladika Gornjo-karlovački, počeo je da se zanima i za srpsko usmeno pesništvo.  Godine 1803. pisao je Isidoru Putniku da mu zabeleži šta zna o „prostom naroda našeg spevanju… ono što narod uveselenija svoga i razgovora (radi) peva i kazuje“. Isti zahtev Mušicki je ponovio  i pred svojim učenicima Karlovačke bogoslovije, među kojima je 1805. godine bio i Vuk St. Karadžić (1787–1864), pa to spada u prve podsticaje koje je daroviti Vuk još pre dodira s Kopitarom u Beču dobio u ovom pravcu. Kasnije, Mušicki je i dalje pokazivao živ interes za narodne pesme i usmenu književnost. Analizom pesama koje je Vuk objavio u tri zbirke (Lajpcig 1823. i 1824. i Beč 1833),  Teodora Petrović,  profesor književnosti u Karlovačkoj gimnaziji, utvrdila je da je više od stotinu pesama zabeležio Vukov učitelj, arhimandrit Šišatovački Lukijan Mušicki,  i svom bivšem učeniku stavio na raspolaganje kad je ovaj u dva navrata (1815. i 1816) dolazio kod njega u manastir Šišatovac ispod Fruške Gore.[4]

Kakva je, inače, muka Vuk bio za neodlučnog i tuđinskim obrazovanjem opterećenog Lukijana Mušickog, to je najbolje znao ovaj kultivisani i učeni poliglota, smerni profesor Karlovačke Bogoslovije, a zatim skrušeni protosinđel Mitropolije Karlovačke, arhimandrit Šišatovački i, najzad vladika Gornjo–Karlovački. Mušicki je bio najistaknutiji pseudo-klasični srpski pesnik, a  koliko je bio cenjen u svoje vreme, govore laskave ocene i nadimci: za Kopitara je Mušicki bio „Srpski Horacije“, za Šafarika „Knez srpskih pesnika“, za Njegoša „Genije Roda“, za Daničića „Otac novije srpske književnosti“. Iako je slavljen od najznamenitijih književnika svoga vremena, Mušicki se potajno divio svom bivšem učeniku Vuku, pa je u Šišatovcu njegovu sliku tajno držao ispod portreta mitropolita Arsenija IV Jovanovića Šakabente (1698–1748). Iako je bio u stalnom strahu od mitropolita Stefana Stratimirovića, koji mu je strogo naređivao: „Teraj Vuka iz Šišatovca, jer ću inače oterati i tebe i njega!“, arhimandrit Mušicki je, kao što je rečeno, ipak imao hrabrosti da ugosti Vuka u dva navrata – 1815. i 1816.[5]

Iako po sopstvenom priznanju nije bio dobar pevač, Vuk je umeo da prepozna i pronađe najbolje pevače i guslare. Pevača koga je najviše cenio, hajduka i ustanika Tešana Podrugovića (1783 – posle 1815), Vuk je zatekao u proleće 1815. u Sremskim Karlovcima. Vuk piše da je Tešan dobio nadimak Podrug ili Podrugović, zato što je „bio vrlo veliki, tj. po drugoga čoveka“.  Tešan je inače kao ustanik činio čuda od junaštva na Drini u vreme Karađorđevog, i na Dublju u vreme Miloševog ustanka. Kako Vuk saopštava, ovde u Sremu „Tešan je živeo u najvećem siromaštvu, gde u ritu seče trsku, i na leđima donosi u varoš, te prodaje i tako se rani“. Vuk je od Podrugovića zabeležio čak dvadeset dve prelepe junačke pesme, među kojima se lepotom ističu Nahod Simeun, Ženidba Dušanova, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Car Lazar i Carica Milica.[6] 

Slepi guslar Filip Višnjić (oko 1767 – 1834) je najpoznatiji Vukov pevač.

Bio je iz bogate porodice Vilića. Otac mu je rano umro. Preudavši se u selo Međaše, majka je četvorogodišnjeg sina odvela sa sobom. Po njenom nadimku — Višnja — Filip će dobiti prezime. U osmoj godini Filip Višnjić je preležao boginje koje su mu ostavile ožiljke na licu i oduzele mu vid. Godine 1787. Viliće je zadesila nesreća. Svrativši njihovoj kući, nekakvi Turci nasilnici udare na čast jedne žene, lepe Đurđije. Da se osvete za nanetu štetu, Vilići jednog Turčina poseku, a drugog obese pred kućom, o šljivu ularom s njegova konja. Kazna ih ubrzo stigne. Svi odrasli muškarci, tri strica i jedan stričević, bili su odvedeni u Zvornik i ubijeni. Porodici su oduzeli carsko pravo i ime Vilića se skoro zatrlo.

Na starome ognjištu više nije bilo hleba za Filipa, a ni na novome, jer mu je tih godina umrla i majka. Naučivši da svira gusle, mladić je napustio Međaše, potucajući se drumovima i pesmom proseći hleb. Putovao je godinama obišavši Bosanski pašaluk, Hercegovinu, došao do Skadra. U selima i oko manastira pevao je hrišćanskoj raji, a svraćao je i na dvorove muslimanskih prvaka koji su ga primali s poštovanjem. „Gde god je došao, ljudi su ga zbog njegovih pesama častili i darivali“.

Prekretnica u životu Filipa Višnjića bio je njegov prelazak u Srbiju 1809. godine. Neposredni dodir s ustaničkim zbivanjima bio je trenutak njegovog rađanja kao pesnika. Nekada je lutao po zemlji, pevajući pesme od starine, a sada se nalazio na mestu gde se stvarala istorija. Družio se s ustaničkim vojvodama, dobijao nagrade i priznanja. Živeo je najviše u blizini drinskog bojišta. Ponekad se nalazio u samoj vatri okršaja. Tako se našao u opsednutoj Loznici, među njenim braniocima, o čemu peva Sima Milutinović Sarajlija u svojoj „Serbijanki“ (pesma „Dika slijepaca“).

Posle propasti Karađorđevog ustanka 1813. Višnjić prelazi u Srem gde se nastanjuje u selu Grk kod Šida.  U ovom selu Srpski Homer je osnovao porodicu: sa ženom po imenu Nasta i nadimku Bjela imao je sina Ranka i ćerku Milicu. Udovac je postao već 1817.

Stari guslar je u Grku provodio samo zime, a leta na putovanjima širom Srema, Bačke, Banata i Slavonije. U Grku je u dugim zimskim noćima uz vatru obično guslao slušaocima svih uzrasta. Svako je od starih Sremaca graničara imao većeg ili manjeg udela u srbijanskoj buni: tu su svi krijumčarili barut i olovo (turski „džebana“), i so, noću slali poruke u Srbiju i prebacivali dobrovoljce i avanturiste preko Save, a u obrnutom smeru iz Srbije primali vesti o ustaničkim bojevima, pobedama i porazima, krijumčarili svinje i turske dukate. Preko dana, kada su stariji na radu, deca se okupljaju oko slepog guslara koga mole da im priča, po ko zna koji put, priče o bojevima, o Turcima, o srpskim hajducima, ustanicima i junacima.

Višnjić je svuda bio lepo priman. Kad je mitropolit Stefan Stratimirović čuo za njega, poželeo je da ga upozna. Sreli su se u jesen 1816. Arhimandrit Mušicki beleži da je tada guslar od mitropolita dobio „mali podarok“. A neki učitelj u bačkom selu Parage upitao je guslara da li poznaje Filipa Slepca; kada je guslar potvrdio, onda je uča stao da hvali Filipa kako je to „mudra glava“ i slično, ne znajući da je taj guslar-prolaznik sam Filip Slepac. Dobar glas o Višnjiću je, dakle, išao ispred njega širom prečanskih strana.

Lutalački život guslara Filipa Slepca prekinula je smrt u njegovoj šezdeset sedmoj godini starosti u selu Grku 1834. godine. Meštani su Srpskog Homera sahranili u porodičnom groblju njegovog rođaka Radišića, i na velikoj krstači od hrastovine urezali mu gusle.[7]  Uskoro su za njim otišli i ćerka Manda i sin Ranko. Po guslarevom zaveštanju, sahranjeni su pored oca: „Neka je kost do kosti, deco!“

„Jedno omirsko grlo prestalo je da peva; ali njegov glas, kao jeka otrgnuta od zvona, nastavio je da odzvanja zemljom opevanom.“[8]

Godine 1935. selo Grk u Sremu menja naziv i postaje Višnjićevo.

Vuk je, kao što je rečeno, u dva navrata (1815-16)  bio  gost arhimandrita Lukijana Mušickog u  manastiru  Šišatovcu  pod Fruškom Gorom. Čuvši za Višnjića, Vuk ga je dozvao u Šišatovac odmah posle Vaskrsa. Zapisao je od njega ukupno sedamnaest pesama; četiri pesme su stare koje je Višnjić preradio: Sveti Savo i Hasan-paša, Opet Sveti Savo, Smrt Marka Kraljevića, i Bajo Pivljanin i beg Ljubović; ostalih trinaest pesama su nova i originalna Višnjićeva pesnička tvorenija o istorijskim događajima čiji je svedok bio: Početak bune protiv dahija, Boj na Čokešini, Uzimanje Užica, Boj na Salašu, Knez Ivan Knežević, Boj na Mišaru, Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo, Bjelić Ignjatije, Hvala Čupićeva, Lazar Mutap i Arapin i Stanić Stanojlo.[9]

Od decembra 1814. do juna 1815. u svom prvom zamahu skupljanja srpskih narodnih pesama iz grla najboljih pevača koje je tada u Sremu mogao naći, Vuk je od arhimandrita Mušickog dobio više od sto pesama, a sam je zabeležio isto toliko lirskih („ženskih“) i nekoliko desetina junačkih pesama.

U Zemunu je početkom 1815. sreo slepu baba Živanu (preminula u januaru 1828), koja pripada redu najboljih Vukovih pevača. U Četvrtoj knjizi Narodnih srbskih pjesama (Beč, 1833) Vuk je objavio šest pesama slepe Živane: Kako se krsno ime služi, Ko krsno ime slavi, onom i pomaže, Marko Kraljević i Alil-aga, Marko Kraljević i 12 Arapa, Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija i Vučko Ljubičić. U predgovoru ove zbirke kaže o Živani kratko da je „sedela u Zemunu, a bila odnekud iz Srbije, i kao slepica išla je čak i po Bugarskoj“. Kasnije je zabeležio da je i pesma Nahod Momir takođe Živanino umotvorenije. Analizom stila i jezika Živaninih pesama i poređenjem sa pesmama Smrt vojvode Kajice, Ženidba Todora od Stalaća, Zidanje Manasije, Nevjera ljube Grujičine i Musić Stefan, čije autore Vuk nije naznačio, Svetozar Matić zaključuje da i one najverovatnije pripadaju pesničkom stvaralaštvu slepe Živane.[10]

Vuk je od starca Milije iz Kolašina zabeležio samo četiri pesme, ali kakve! Sve četiri su pravi biseri narodnog pesništva: Banović Strahinja, Sestra Leke Kapetana, Ženidba Maksima Crnojevića i Gavran harambaša i Limo. Ovog izuzetno darovitog guslara Vuk je sreo u Kragujevcu 1822. godine. Tada je o njemu zabeležio i jednu zanimljivost. Naime, Starac Milija je imao običaj da dok gusla svaki čas pripija „zlu i grdnu“ rakiju, sipajući uvek sam sebi u čuturu, ali „bez rakije nije `teo ni zapjevati“.[11] Istraživači srpskog narodnog pesništva su otkrili da je Starac Milija u svojoj najlepšoj pesmi Banović Strahinja stvaralački sažeo i epski proširio srazmerno kratku bugaršticu o Banu Strahinjiću i jednu takođe kratku i umetnički neuspešnu deseteračku pesmu na istu temu, obe iz 18. veka.[12]

U svojim predgovorima za drugu knjigu „Srbskih narodnih pjesama“ (Lajpcig, 1823), treću (Lajpcig, 1824) i četvrtu (Beč, 1833). Vuk je saopštavao imena svojih pevača-kazivača. U kasnijim zbirkama imena svojih pevača Vuk više ne pominje. Za ovih deset godina (od 1823–33), Vuk je pomenuo, dakle, šesnaest guslara-pevača; to su: Tešan Podrugović,  Filip Višnjić, Slepa Živana, Starac Milija, Stojan Hajduk, Seljak iz Rudničke nahije, Pavle Irić, Starac Raško, Slepa Jeca, Slepa iz Grgurevaca, Marko Utvić, Damljan Dulović, Jovan Mićić, Slepa Stepanija, Filip Bošković i Milovan Mušikin.[13]

Zahvaljujući prevodima na nemački, francuski, ruski, engleski i još neke jezike, moda ushićenja i oduševljavanja srpskom guslarskom pesmom se u to vreme brzo raširila Evropom. Želeći, možda, da se  naruga ovom romantičarskom prenemaganju,  24-godišnji francuski književnik Prosper Merime (fr. Prosper Mérimée, 1803-70) je u jednom uglednom pariskom književnom časopisu objavio literarnu mistifikaciju pod naslovom „La Guzla, ou Choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, La Croatie et l’Hertzegowine“ („Gusle, ili izbor ilirskog pesništva sakupljenog u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini“). Čak je i ime autora izmišljeno: on se u knjizi zvao Hijacint Maglanović (Hyacinthe Maglanovich). A onda je i slavni Aleksandar Puškin (rus. Aleksándr Sergéevič Púškin, 1799-1837) brže-   bolje preveo na ruski neke od balada zagonetnog Maglanovića, pre nego što mu je naučnik Sobolevski otkrio ime pravog autora. Prosper Merime je, zahvaljujući književnoj pošalici zvanoj „Gusle“, započeo blistavu književnu karijeru, jer su mu od tada priče i članci objavljivani u dva najuglednija pariska književna časopisa – Revue des deux Mondes i Revue de Paris.  

A evo kako je Merime opisao svog izmaštanog guslara Hijacinta:

„Stranče, šta tražiš od starog guslara? Šta hoćeš od starog Maglanovića? Zar ne vidiš njegove bele brkove? Zar ne vidiš da mu drhte osušene ruke? Kako bi mogao taj slomljeni starac da izmami zvuk iz svojih gusala starih kao on?

Nekada je Hijacint Maglanović imao crne brkove; njegova ruka umela je da uperi prema cilju težak pištolj, a mladi ljudi i žene stajali su oko njega zabezeknuti od divljenja kada je pristajao da posedi na nekom slavlju i da zagudi na zvučnim guslama.

Zar da opet pevam, pa da mladi guslari kažu smeškajući se: Hijacint Maglanović je mrtav, njegove gusle pogrešno sviraju, a ovaj starac nagvažda. Neka drugima, veštijim nego što je on, prepusti čast da očaraju noćne sate, skraćujući ih svojim pesmama.

E, pa neka se pojave mladi guslari, da čujemo njihove skladne stihove. Stari Maglanović sve ih izaziva. On je pobedio njihove očeve u muzičkim borbama; i njih će sve pobediti, jer je Hijacint Maglanović nalik onim starim zamkovima u razvalinama… Ali zar su nove kuće isto tako lepe?

            Gusle Hijacinta Maglanovića stare su kao on; ali se nikad nisu osramotile prateći neku slabu pesmu. Kada stari pesnik umre, ko će se usuditi da uzme njegove gusle i da iz njih izmamljuje zvuke? Ne, ratnik se sahranjuje sa sabljom; Maglanović će počivati pod zemljom sa guslama na grudima“.[14]

Hvalospeve guslama kao najsrpskijem muzičkom instrumentu pisali su krajem 19. veka Jovan Jovanović Zmaj (1833–1904) i Aleksa Šantić (1868–1924) u stihu, i sedamnaestogodišnja Isidora Sekulić (1877–1958) u prozi.

Evo najpre Zmajeve pesme namenjene svim uzrastima:

Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.

Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.

Dedi oko zablistalo
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.

Dete gusle poljubilo
P` onda pita živo:
„Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celiv`o?“

„Ti ne shvataš, Srpče malo,
Mi stariji znamo, –
Kad odrasteš, kad razmisliš,
Kazće ti se samo!“

Srpski kompozitor Josif Marinković (1851-1931) je Zmajevoj pesmi „Deda i unuk“ dao lepu romantičarsku melodiju sa instrumentalnom pratnjom.Ovu prelepu pohvalu srpskim guslama Zmaja i Marinkovića snimila je mecosopran Sonja Simić uz pratnju Kraljevskog orkestra u Njujorku 1916. godine.[15]

Evo i Šantićeve pesničke pohvale:

GUSLAMA  (Aleksa Šantić, 20.02.1896)

Sjajni hrame, u kom Srbin čuva
Svoje ime, svoj amanet sveti,
Oj vi gusle od javora suva,
Vašem zvuku moja duša leti!

K’o blagoslov, što sa neba bdije,
On je sila, što mi srce žari;
S tankih struna, kad se nebu vije,
Čujem usklik sokolova stari’.

Čujem glase sa kosovskog groblja,
Što ih tajno svete sjenke zbore;
Čujem jauk potištenog roblja,
Kome rane sve bivaju gore…

U njemu je sve, što Srbin želi,
Jer u želji srpskoj se i zače:
Je l’ veseo, Srbin se veseli,
A kad cvili, tad i Srbin plače.

On je duša, kojom Srbi dišu
I v’jekovi srpskih pokoljenja;
On je knjiga, u kojoj se pišu
Naši jadi, naša iskušenja…

On je slovo, što leti bratimstvom,
U kome se srpski genij budi;
On je putir, iz kog’ se jedinstvom,
Pričešćuju Srbinove grudi.

Oj, kad guslar tanano prevuče,
Koji Srbin ne osjeća žarko?!
Ta guslama sve se silno vuče,
Iz njih zbori: Lazar, Miloš, Marko…

A što glasi besmrtnika vele,
To je vjesnik, što se vjerom kune:
Da će skoro svjetlost zore b’jele
Zlatit’ alem Nemanjića krune…

Pa nek’ stiže, nek’ se pak’o diže,
Nek’ još bude i višijeh zala:
Srbin neće pokleknuti niže
Dok je Srbu srpskijeh gusala!

Biće dana, već se zračak javlja,
„Doć`će hora, koja doći mora!“
A s gusala horiće se slavlja
Uz molitvu dečanskijeh zvona!…

Godine 1894.  kao učenica čuvene Preparandije (Učiteljske škole) u Somboru, sedamnaestogodišnja Isidora Sekulić je ovako pisala o guslama:

„To oružje, ta ikona, ta svetinja naroda jesu gusle. Sedi guslar pevajući uz njih one divne narodne pesme,  koje su pune morala,  istine,  pravde i drugih vrlina, budio je u narodu zaspalu klicu hrabrosti,  pevajući mu zlatnu borbu uzoritih junaka,  bio mu je dakle vojvoda;  učio je Srpčad pobožnosti i drugim naukama, koje se iz narodnih pesama,  kao iz bistrog izvora crpeti mogu, bio im je dakle učitelj;  učio je siročad poštovati spomen umrlih,  budio je u njima čuvstvo narodnosti,  uputio ih na ono  što im je sveto,  šta treba da brane,  sa čega da peru sramotu,  ma to i svojom krvlju bilo, bio im je dobar roditelj.

Eto Srbine, vidiš li tu veliku moć koja je onda još većma uticala,  jer je Srbin i telesno i duševno pao;  kada su ga te gusle iz prašine podigle,  spasle i ostavile mu u amanet sve vrline,  koje su pre Srbina krasile,  kojima se on ponosio.  Osećaš li da gusle svojim zvukom moraju probuditi čiste i plemenite osećaje u Srbinu? …

…Pa i ko će reći, da u onim laganim zvucima leži sila, i to velika sila,  koja je uništila ropstvo, raskinula lance,  podigla slobodu – spasla narod.

Gusle su svoj sveti poziv izvršile, one su to dokazale.

Guslarima hvala,  što su gusle umeli sačuvati i dostojno poštovati,  a guslama večan spomen u narodu,  što su nam stvorile nov život – zlatnu slobodu.

Gusle ne zvuče sad tako značajno,  jer je burno i krvavo doba zaspalo,  poziv im je ispunjen,  ali ako ti je mila i sveta uspomena tvojih predaka,  a ti čuvaj gusle,  pazi tu svetinju,  ne daj da propadne najlepša slava hrabrosti Srbinove,  pa dok je njih,  biće i tebe.“[16]

[1] Da ne upotrebi latinski izraz instrumentum musicae, što znači „sredstvo za muziciranje“, znameniti srpski filolog Đorđe Popović (1825-82), poznatiji po nadimku Đuro Daničić, u svojim prevodima knjiga Starog Zaveta Svetog Pisma na srpski, za „muzički instrument“ smislio je domaći izraz „muzikalna sprava“, koji, eto, nije prihvaćen.

[2] Stana Đurić Klajn, Vuk Karadžić i srpska muzika u knjizi Muzika i muzičari, Prosveta-Beograd, 1956, str. 18, nap. 6.

[3] Meša Selimović, Za i protiv Vuka, Matica srpska – Novi Sad, 1967, str. 32.

[4] Teodora Petrović, Lukijan Mušicki i naša narodna pesma (Iz istorije književnosti, Novi Sad 1974, 155-174).

[5] Meša Selimović, Navedeno delo, str. 40-41.

[6] Vladan Nedić, Vukovi pevači, Rad-Beograd, 1990, str. 17-22.

[7] Vladan Nedić, Isto delo, str. 46.

[8] M. Panić-Surep, Filip Višnjić – život i delo, Prosveta-Beograd, 1967, str. 125-128.

[9] M. Panić-Surep, Isto delo, str. 300, nap. 17.

[10] S. Matić, Sremske pesme u Vukovoj zbirci, Prilozi proučavanju narodne poezije I, 1934, sv. 2. str. 153. i dalje; Vladan Nedić, Navedeno delo, str. 62-83.

[11] R. Medenica, Guslar i njegovi slušaoci, Prilozi, Beograd, nov. 1938,  god. peta, sv. druga, str. 174.

[12] Ivan R. Dimitrijević, Zagonetka o Strahiniću, Beograd, 1930, str. 22-26.

[13] Vladan Nedić, Vukovi pevači, Rad-Beograd, II izdanje 1990.

[14] Prosper Merime, Gusle, predgovor, prevod i komentari Mihailo Pavlović, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991, str. 130.

[15] http://www.rasen.rs/2017/04/uzo-deda-svog-unuka-muzicka-interpretacija-pesme-j-j-zmaja-snimljena-u-njujorku-1916/#.YGTUDtIzZdg

[16] Isidora Sekulić, Služba, Matica srpska, Novi Sad, 1966.