Vlada u predizbornoj kampanji ili leptiriću šareniću

Piše: Simonida Kordić

Poziv preko tvitera, prilika za slikanje koja treba da prikaže Vladu kao konstruktivnu i dobronamernu, blagonaklonu prema narodu i njegovoj crkvi, na kraju „ponuda koja se ne može odbiti“ – tako je Vlada otvorila predizbornu kampanju DPS-a, kratkim sastankom sa predstavnicima SPC, zakazanim po hitnom postupku s nedelje na ponedeljak, posle tri meseca odugovlačenja.

Vlada je tako htela da popravi imidž DPS-a kod sopstvenih birača, koji u znatnom broju ne podržavaju nasrtaje na Srpsku pravoslavnu crkvu. Naravno, osnovna namera je bila zamazivanja očiju, a nikako istinski pokušaj da se reši najdublja kriza odnosa crkve i države. Da je takva namera ikada postojala, do ove krize nikada ne bi ni došlo. Svi dosadašnji potezi dosledno su pokazivali arogantnu i upornu nameru da se istera volja vladajuće garniture ili njenog čelnog čoveka.

Ista ova Vlada je u martu jednostrano izjavila da obustavlja razgovore sa Crkvom zbog borbe sa koronom. U maju je, takođe jednostrano, objavila da je pobedila koronu ali da nema kad da odgovori na poziv Mitropolije crnogorsko-primorske za nastavak razgovora o rešavanju problema nastalih zbog nelegitimnog usvajanja protivustavnog Zakona o verskim slobodama.

U junu su hapsili episkope i sveštenike i privodili Mitropolita, a narod okupljen na litijama, koje je ta ista Vlada, uzgred rečeno, već bila zabranila, optuživali za širenje zaraze. Da bi mesec dana pred izbore istovremeno izjavljivali da su “antifašizam i svetosavlje jedno drugom suprotstavljeni” i pozivali tu istu svetosavsku Crkvu na “konstruktivne” pregovore.

Taktikom kao iz pesmice Čika Jove Zmaja “Leptiriću šareniću”, jednom rukom vabe na pregovore sa prividnim pretekstom “da se dogovorimo” ( u pesmici “leptiriću šareniću dođi meni amo, evo imam lepu ružu pomiriši samo … samo hoću da izbrojim kolko imaš noga”) a u drugoj drže ”iglu” – u Vladinoj interpretaciji ovlaš preskakanje ključnog člana 62. spornog zakona, u kojem se navodi da je sva imovina crkve državna i postavljanje jednog “malog” uslova – da se SPC upiše u državni registar. Taj “skromni” uslov specijalno je kreiran za SPC.

Vlada nije tražila Vatikanu da se upiše u državne registre Crne Gore niti islamskoj verskoj zajednici. I barska i kotorska nadbiskupija, mešihat islamske zajednice, jevrejska zajednica i oko dvadeset drugih biće upisni u evidenciju već postojećih verskih zajednica, dok iz nekog razloga SPC treba da se nanovo registruje. Šta je razlog, lako je vidljivo i jasno izrečeno u političkim nastupima čelnih ljudi režima. Poziv Broja jedan za osnivanje državne crkve, poslat sa prošlogodišnjeg partijskog kongresa trasirao je put svim potonjim potezima vlasti usmerenim ka promeni identiteta najbrojnije verske zajednice u Crnoj Gori i brisanju njenog istorijskog i pravnog statusa.

Cilj je dvojak:
1. Iizuzimanje verskog utemeljenja većine građana iz okrilja SPC i njegovo premeštanje u verske i identitetske okvire koje određuje i kontroliše režim.
2. u tom procesu duhovnog razvlašćivanja SPC, ostvaruje se i njeno materijalno ruiniranje, a istovremeno bogaćenje režima novim posedima koji su ranije pripadali Crkvi. Sličnu akciju je Evropa poslednji put videla u XVI veku, kada je Henri VIII, da bi se razveo od Katarine od Aragona i sklopio drugi brak s Anom Bolen, otcepio crkvu od Rima, proglasio sebe poglavarom i konfiskovao crkvenu imovinu.

U Crnoj Gori su motivi malo drugačiji, ali je princip isti.

Posle katastrofalne privatizacije preduzeća i fabrika, krčmljenja državne imovine, na red je došla crkvena imovina i reforma pravoslavlja. Da bi se to realizovalo bitno je ustanoviti da SPC u Crnoj Gori ne postoji 800 godina već da je to neka novoformirana zajednica koja ne može biti pravni naslednik nekadašnje SPC, ni u duhovnom ni u imovinskom smislu. Zbog toga je bitan za Vladu, a neprihvatljiv za Crkvu “registracioni uslov”, i zbog toga je on namenjen samo SPC i ni jednoj drugoj verskoj zajednici u Crnoj Gori.

To potvrđuje i sam premijer koji, dan nakon “benevolentnih” razgovora sa predstavnicima Crkve, izjavljuje da SPC u Crnoj Gori postoji tek stotinak godina, pozivajući se na jedan državni ukaz iz 1920., a ignorišući sve prethodne vekove. To je jasan znak čemu služi, tj. čemu bi služila registracija SPC koju vlada zahteva. Za koju godinu bi neki novi (ili isti) premijer punih usta tvrdio da istorija SPC počinje od 2020, baš kao što su nekada “godine počinjale januarom”.

Ovim poslednjim događanjima, nažalost je do kraja obesmišljen i poziv predsednika Vlade za “pravoslavnopomirenje”, koji je zvučao kao zračak nade u postojanje zrna zdravog razuma u vladajućim strukturama. Zapravo, bio je to pretekst za reformaciju SPC i njeno preobraženje u “pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori”, čime bi otpočeo proces verske metamorfoze, najavljen u pomenutom govoru na kongresu DPS-a.

Danas premijer, koji iz nekog razloga nastupa kao glasnogovornik neo-krstaške politike vladajuće partije, opovrgava iskazanu bojazan naroda da je na delu početak procesa unijaćenja Crne Gore. Ako bi se ovdašnjim građanima i nekim opozicionim političarima i mogla pripisati pristrasnost ili neopravdana sumnjičavost prema Vladi, to svakako ne može biti slučaj sa stranim analitičarima koji su upravo ukazali na trend politike unijaćenja koji se vidi na crnogorskoj političkoj sceni.

Tako IFIMES naziva Zakon o verskim slobodama „pilot projektom“ koji je sada aktuelan u Crnoj Gori i kojim se sprovodi „unijaćenje Crnogoske pravoslavne crkve, a prema kojem bi pravoslavni vernici CPC u Crnoj Gori zadržali istočni obred, a vrhovni poglavarbi im postao rimski Papa. Time bi se rešilo kanonsko priznanje kanonski nepriznate CPC. Taj model, ukoliko bi uspeo u Crnoj Gori, Hrvatska bi primenila kod sebe nad preostalim, inače desetkovanim pravoslavnim življem“, kaže se u izveštaju IFIMES-a.

To bi svakako bila još jedna u nizu nepopularnih mera koje režim preduzima protivno volji i sopstvenih birača. Zato je performans u vidu pregovora sa SPC bio potreban DPS-u da na brzinu, pred izbore prevari svoje preostale birače, kao onda kada im je pred referendum o otcepljenju obećao med i mleko, da će posle razdvajanja Crne Gore i Srbije sve drugo ostati isto. Problem je nastao kada je postalo očigledno da med i mleko tanko cure i to samo ponekome, i da više ništa nije bilo isto.

Za vladajući režim ova izborna godina najgora je od svih do sada. Započela je litijama i protestima, nastavila se prilično nemuštim upravljanjem epidemiološkom krizom političkim sredstvima, zatim opštim narodnim nezadovoljstvom koje je režim rešavao suzavcem i hapšenjima, a svi su izgledi da nakon svega sledi ozbiljna ekonomska kriza. Dakle, što se režima tiče – zlo i gore. Narod kaže „kad uđeš u pogrešan voz svaka stanica na kojoj izađeš je pogrešna“. Tako je sve izglednije da vladajuća partija nema više dobar potez, jer narod očekuje ne samo smenu režima, već smenu sistema vrednosti.