Vladarka srpske poezije: 31 godina od smrti Desanke Maksimović

Na današnji dan 1993. godine u Beogradu, preminula je srpska pesnikinja, pripovedač, romansijer i pisac za decu Desanka Maksimović.

Ova pesnikinja povremeno se bavila prevođenjem poezije sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika, a objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, te pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.

Svoje prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu „Misao“, a njena poezija je ljubavna, rodoljubiva, mladalačka, ozbiljna i osećajna.

Neke od njenih najpopularnijih pesama su „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.

Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine, Desanka je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“, koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu, a objavljena je tek posle rata.

Pesmama koje miluju dušu, rasplamsavaju emocije, bude zaboravljene nade, podsećaju na otadžbinu i podstiču na borbu, Desanka Maksimović je ostavljala istoriju o svom i životu svog naroda.

Neobičnom jednostavnošću, razumljivošću i iskrenošću, pomerala je granice, rušila predrasude i omekšavala srca onih koje su njena dela čitali, a tako se zlatnim slovima upisala u anale srpske književnosti.

Za sobom je ostavila brojne pesme, ali malo ljudi zna za ljubav njenog života.

Na proslavu njenog 94. rođendana, godinu dana pred smrt, posetio ju je novinar NIN-a Borislav Gajić. Razgovarali su o njenim pesmama, koje su njena jedina „deca“, ali i o tome kako je 14 puta padala i lomila noge. A govorila je i o svojoj prvoj i jedinoj ljubavi – Sergeju Slastikovu Kalužaninu.

Nakon studija na Filozofskom fakultetu, na kojem studira književnost i istoriju umetnosti, dobija stipendiju francuske vlade i 1923. odlazi u Pariz. Bila je profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji, a supruga je upoznala kao već poznata pesnikinja.

– Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili. Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom – opisuje Maksimović.

Udala se 1933. godine za Sergeja. On je bio ruski emigrant. Kao mladi kadet tokom Prvog svetskog rata je zarobljen od Turaka, uspeo je da se nakon projnih putovanja dočepa Beograda.

Nakon venčanja je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog Desankine službe u Beogradu on je to odbio.

– Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta“ kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao „Kalužanin“. Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve – kaže Maksimović.

Kada se udala, mnogi su bili iznenađeni. Govorili su kako je mogla bolje da se uda. Da su je mnogi tražili i za njom uzdisali, ali ona je na to imala samo jedan odgovor.

– Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela – odgovarala je Maksimović.

Nikada nije žalila zbog toga što nije imala dece. Kao najstarija u roditeljskoj kući, odgajila je brojnu braću i sestre. Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. Tako je proživela osećaj materinstva.

– Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala – ispričala je tada Desanka Maksimović.

Sergej je preminuo 1976. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog.

Najznačajnija žena našeg doba i srpske kulture

Desanka Maksimović – najznačajnija žena našeg doba i srpske kulture, imala je onu najređu sreću pesnika: na ljubav joj je uzvraćeno ljubavlju. U svetskoj kulturi ne postoji veći pesnik sa dužim i plodnijim životom. Svuda gde je koraknula bila je primana s najvišim počastima i toplinom i ljubavlju koje pripadaju samo izuzetnim ličnostima. Na svečan način osetila je čar oduševljenja i gostoprimstva; u tuđem bolu osetila je svoj bol, u tuđoj radosti videla je svoju, u oku svom imala je zajedničku suzu i istinu.

Izabranica između svih Srpkinja, a istovremeno i najjednostavnija među njima, bila je nekrunisana vladarica srpskog jezika u onom njegovom najosetljivijem sloju koji se zove poezija, štaviše – u onoj najspiritualnijoj dubini tog sloja nazvanoj lirika.

Uz vrhunce srpskog pesništva kakvi su Njegoš, lakosani Branko, Zmaj, Đura, Ilić, Dučić, Dis, Nastasijević, Crnjanski, raste i narasta i u naše dane, pod našim pogledom, još jedan vrh, vrh nežnosti srpske pesme i reči, vrh koji se zove Desanka Maksimović.

(Iz knjige Arahnina nit, Unireks- Unireks grup, Podgorica- Beograd, 2018)

Objavljene knjige

Knjige pesama: Pesme (1924), Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932), Nove pesme(1936),Oslobođenje Cvete Andrić (1945), Pesnik i zavičaj (1946), Otadžbina u prvomajskoj povorci (1949), Otadžbino, tu sam ( 1951), Borci za zdravlje (1951), Miris zemlje (izbor, 1955, 58, 62, 64, 67), Izabrane pesme (1958, 1962,1964,1966,1969,1971); Zarobljenik snova (1959), Govori tiho (izbor1962), Sunčevi podanici (1962), Pesme (izbor, 1963, 65, 66, 71, 76), Pesme (izbor, 1963, 65,66 Tražim pomilovanje (1964, 1965, 1966),Izabrane pesme (1950), Izbor stihva (1967) Nemam više vremena (1973), Pesme iz Norveške (1967). Letopis Perunovih potomaka (1976), Ničija zemlja (1979;) Međaši sećanja, Slovo o ljubavi, Sajam reči, Miholjsko leto, Pamtiću sve, Zvezdana svetkovina, Pesme o pticama, Sabrana dela (1969), Sabrane pesme (1980).

Proza: Jovanka Orelanka (studija, 1929), Ludilo srca (propovetke, 1931), Kako oni žive (1935), Strašna igra (1954), Buntovan razred (1960, roman), Ne zaboraviti (roman, 1969), Pradevojčica (roman, 1970), Praznici (putopisi, 1978), Snimci iz Švajcarske (putopisi, 1978).

Knjige za decu: Srce lutke spavaljke (1933), Raspevane priče (1938), Puakova ljuljaška (1943), Šarena torbica (1943), Buba-mara (1946), Vetrova uspavanka (1953), Zlatni leptir (1954), Prolećni sastanak (1954), Ko je veći (1956), Čobanin pčela (1956), Bajka o kratkovečnoj (1957), Ako je verovati mojoj baki (1959), Šumska ljuljaška (1959), Mala sam bila (1960), Moji prijatlji (1960), Medvedova ženidba (1961), Čudo u polju (1961), Pisma iz šume (1961), Patuljkova tajna (1963), Ptice na česmi (1963), Bela vrana (1964), Neću ovim vozom (1965), Ose mađioničari (1965), Bajka o dobroj vili i zlom vilenjaku (1965), Izvolite na izložbu (1966), Đačko srce (1966), Bajka o labudu (1967), Hoću da se radujem (1967), Car igračaka (1968), Zlatokrili leptir (1972), Bajke za decu (1977), Dete u torbi (1977), Bajke (1978), Patuljak Kuruzović (1979).

Antologija: Petnaest sovjetskih pesnikinja (1963).

Ne, nemoj mi prići

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra’.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k’o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek’ mi ne priđu oka tvoja dva.