Vladika Grigorije u svojoj novoj knjizi: “Ko sam ja?! Kuda idem?! Gde je moj umrli otac?!”

Ko sam ja? Kuda idem? Kako je nastao svet? Hoće li sve što postoji proći i nestati? Gde je moj umrli otac? Zašto osećam prisustvo onih kojih nema tu pored mene? Ovo su pitanja koja su u ranom dečaštvu i mladosti zaokupljala pažnju Grigorija Durića, sadašnjeg Episkopa diseldorfsko-nemačkog. Traganje za odgovorima na ova pitanja postala su koren svega onoga što je ovaj veliki pastir naše Crkve uradio tokom svoje službe Bogu, Crkvi i narodu. Između ostalog, ta pitanja bila su i koren nastanka njegove nove knjige – “Biti sa drugim”.

Vladika Grigorije ističe da je njegova knjiga “Biti sa drugim” nastala kao plod dugogodišnjeg razmišljanja i bavljenja temama koje su, direktno ili indirektno, zaokupljale njegovu pažnju gotovo čitav deo njegovog života. Sam proces nastanka ove knjge mu je, kako ističe, pomogao da spozna i sagleda složenost odnosa i veza na kojima počiva ovaj svet, koji je, prema Vladikinim rečima, jednovremeno rajska dolina i dolina plača.

“Da bih svoje uvide i zapažanja što jasnije i uverljivije preneo na papir, bilo je pre svega potrebno da proniknem u smisao i značaj zamašnog i osetljivog posla pisanja, koji zahteva naročitu otvorenost uma i duha. Naime, kada jednom uzmete pero u ruke, u trenu raskrilite i otvorite svoju dušu drugome, pa čak i onda kada je posredi naučni diskurs, kao što je to u ovom slučaju. Stoga je pisanje možda najsličnije molitvi – to je neprestani odnos i okrenutost ka drugome, jer sve ono što napišemo podrazumijeva postojanje čitaoca” – ističe Vladika Grigorije.

Vladika smatra da je pisanje pođednako ushićenje i muka duha i uma – ushićenje jer u onome koji piše tinja neizreciva potreba da sa drugim bićem podeli ono o čemu razmišlja ili što oseća, a muka je pak jer je uvek prisutna bojazan da nećemo valjano umeti da misao uobličimo i izrazimo rečju.

“Nastojeći da uspostavim ravnotežu između te dve oprečene sile koje umnogome određuju sam čin pisanja, upustio sam se u proučavanje i pojašnjavanje Zizjulasove relacione ontologije, proučavanje koje nije toliko bilo podstaknuto potrebom da se otisnem u naučne vode, koliko da pre svega samom sebi, a potom i drugima, pružim odgovore na pitanja sa kojima sam se susretao još od trenutka kada sam sam postao svestan sebe i sveta koji me okružuje” – kaže Vladika Grigorije dodavši da je iz iz toga proisteklo njegovo zanimanje za izučavanje upravo Zizjulasovog shvatanja ontologije odnosa koji vladaju između ličnosti.

“Da bih na ovo pitanje pružio tačan odgovor, prisetiću se ranog dečaštva i mladosti, vremena u kojem su me intenzivno zaokupljala pitanja:

Ko sam ja? Kuda idem? Kako je nastao svet? Hoće li sve što postoji proći i nestati? Gde je moj umrli otac? Zašto osećam prisustvo onih kojih nema tu pored mene?

Još u vreme kada se počela javljati zapitanost o svetu koji me okružuje, počeo sam razmišljati o večnosti. To razmišljanje će me – nekad svesno, nekad podsvesno – pratiti kroz celi život.

Budući da sam oca izgubio kao četvorogodišnjak, za mene je taj gubitak bio od životnog značaja.

Vladika Grigorije smatra da je pomenutom misaonom ozračju dobrim delom doprinela je i začuđenost pred tajnama prirode i lica koja su ga tada okruživala.

“Jednovremeno postajao sam svestan i činjenice o važnosti drugih ljudi za moje postojanje. Da bližnji osmišljava i upotpunjava moje postojanje, naučio sam još u porodičnom okrilju – iz odnosa sa majkom, bratom, dedom (pa čak i sa umrlim ocem), iz njihove ljubavi koja je usmeravala svaki moj (po)dvig i postupak. Mnogo kasnije, kao učenik bogoslovije, shvatio sam da odnos sa drugim bićem, iz koga crpimo svoj identitet, bio to bratski, prijateljski, roditeljski, ljubavni ili kakav god drugi, biva tek u svojoj punoći ostvaren kada je oposredovan, upotpunjen Bogom i njegovim prisustvom. To me je učvrstilo u spoznaji da uspostavljajući međuljudske odnose zapravo neprestano težimo da uspostavimo onaj krucijalni odnos – odnos sa Bogom.”

Vladika Grigorije ističe da se preko ovih pitanja i saznanja do kojih su ga ona dovodila polako uputio stazom bogotražiteljstva koja su ga vremenom uvela u Crkvu.

“U moje sećanje trajno se urezala slika događaja koji je u krajnjem ishodu doprinio ovom činu. Jednog dana, nakon nevažne svađe sa bratom kojeg sam uvek voleo do obožavanja, slomljen i očajan uzeo sam Jevanđelje koje je stajalo skoro netaknuto od očeve smrti. Otvorio sam ga i počeo čitati. Bio je to odlomak koji govori o odnosu sa bližnjim, bratom, svakim čovekom: „Ako ti sagreši brat tvoj…“ Izašao sam u dnevnu sobu, tamo je brat gledao televiziju. Nisam ni pomenuo prethodnu svađu, samo sam rekao: „Mogu li da ti pročitam nešto!“ Ćutao je, a ja sam počeo da čitam.

Nakon nekoliko minuta primetio sam da plače, a posle nekoliko časova čitanja obojica smo plakali. Ništa nismo govorili, nismo tumačili ili raspravljali.

Te noći sam počeo da se molim. Stajao sam pred ikonom i molio se iskreno. Stalno sam govorio i vapio: „Čuj me, Bože moj!,“ jer sam čuo da se tako moli moja majka. „Usliši glas moj, ne ostavi me, ne odbaci me, primi me…“. Dok se molitva umnožavala i pročišćavala moj zaparloženi sluh, odnosi sa drugima su se produbljivali postajući skladniji.

Mnogo godina kasnije na temelje vere oblikovane još u detinjstvu nekako se prirodno nadogradila teologija. Ona je u moj život ušla nečujno u četvrtom i petom razredu bogoslovije, kada smo počeli učiti dogmatiku. Teologija je postala novi zanos, radost, put i cilj. Učio sam o Bogu Trojici, o Hristu, o Crkvi – sve je to bilo veoma bitno za mene. Teologija je postala novi oblik molitve, novi način traženja odgovora na sudbinska pitanja” – napisao je u predgovoru svoje nove knjige “Biti sa drugim” Episkop diseldorfsko-nemački Grigorije i dodao:

“Poslije završene bogoslovije i Bogoslovskog fakulteta je došao rat i moje zamonašenje. Kao sveštenik u ratu sahranjivao sam mnoge mlade ljude i to su sećanja koja se ne zaboravljaju i koja svaki potonji trenutak života i radosti prate kao smrtna senka. Iz tog vremena pamtim samo dve vrste odnosa: sa Onim kome sam u ruke predao svoju dušu, tj. svoju slobodu, i sa onima koje sam sahranjivao i kojima nisam mogao dati ništa, a koji su postali moji verni saputnici.

I opet je, kao i prilikom očeve smrti, smrt veoma snažno postavila pitanje smisla života. Iako smo često plakali i tugovali za bližnjima i daljnjima, Crkva nam je bila sve i davala nam je istinsku Svetlost.

U tom periodu Vladika Grigorije došao je do važnog zaključka:

Crkva ne bi trebalo samo da nam pruža odgovore na krajnja pitanja već da bude uvek tu, u svakom trenutku naših života. Uveren sam da ona treba ne samo da nam razjasni zašto se neko rađa i umire, već i da nam otkrije zašto postojimo i zašto jesmo.

Vladika Grigorije u predgovoru svoje nove knjige “Biti sa drugim” piše da su mu iskustva koja je stekao u detinjstvu i ranoj mladosti bila od velike koristi kada je postao sveštenik i starešina manastira:

“Taj put i život bili su jedino mogući u živom odnosu sa Bogom i sa drugim ocima i narodom. Držao sam se čvrsto za Gospoda i Crkvu, propovedao sam, deci, omladini, ljudima! Najveća uteha je bila u krštavanju ljudi na rekama, na kojima smo sedeli i plakali, bežeći od faraona ovoga sveta.

Tada sam doživio Crkvu, krštenje i liturgiju kao nikada pre: snažnu i svetu, svetlu.

Susret svetova zbivao se među nama. Nesveti je činio svako zlo, ali mi smo bili nekako udaljeni od zloga” – napisao je Vladika Grigorije i još dodaje:

“U često nepojamnom redosledu životnih događaja postoji neka unutrašnja zakonomernost kojom nas Božija ruka usmerava u određenom pravcu i s određenom svrhom i ciljem. Tako je sve ono što u ovom delu zaokuplja moju naučnu pažnju utemeljeno mnogo ranije, u detinjstvu i mladosti. Tragajući za odgovorima na mnoga pitanja (svestan sam: nekada manje a nekada više uspešno), utirao sam put razumevanju teme koja je predmet ove knjige. Teme o kojima sam tada počeo da razmišljam tek će u dobu životne zrelosti dostići svoj zenit. Zbog njih sam, na kraju, počeo da tragam za odgovorom i na pitanje ontologije međuličnosnih odnosa, za postojanjem u istinskom odnosu. Ova knjiga je plod tog traganja i jedan od pokušaja odgovora na pomenute dileme.

Pisao sam je sa svešću o svojim nemoćima i nedostacima za koje sam uvek verovao da će ih On blagodaću dopuniti.

“To je i razlog zbog koga se usuđujem da vam je predam na čitanje, veerujući da će se, uprkos raznolikosti ljudskih sudbina, svako moći prepoznati u pomenutim pitanjima. Različite su okolnosti koje nas na ova pitanja podstiču, ali je vrlo teško zamisliti da tajna sopstvenog identiteta, koji gradimo u odnosu sa drugima, te problem života i smrti – i to ne kao apstraktnih fenomena već upravo u kontekstu ljubavi, tj. odnosa sa onima koje volimo i bez kojih nećemo i ne možemo da zamislimo svoje postojanje – može nekom zvučati nezanimljivo i irelevantno” – napisao je Vladika.

Vladika Grigorije je naročitu blagodarnost u posveti svoje nove knjige “Biti sa drugim” uputio svojoj majci Savki i duhovnom ocu vladici Atanasiju, “čija su mu ljubav, pažnja i briga bile uvek u životu, pa i pri pisanju ove knjige, veliki podstrek i neiscrpna pokretačka snaga”.

Izvor: moodiranje.rs