Владика

ПИШЕ: Драгутин – Дашо Дурутовић, адвокат

Ту ријеч сам почео да памтим и слушам чим сам добио прве обрисе свијести, рано у мом Никшићу, који је чак и за вријеме кад сам рођен (период комунистичког безумља) имао обрисе позитивне хришћанске свијести, макар у оквиру неких породица и полутајно. Гдје су се год гусле чуле та породица није могла пропасти. Прво што сам упамтио јесте осјећај мириса тамјана на плочи старог шпорета на дрва, сваког дана , без изузетка сам то имао. Баба би ме принијела да се прекстим и окадим.

Са првим обрисима свијести чуо сам ту ријеч -владика, стално се понављала , али сам сазнао шта то значи прво са старих фотографија, гдје сам видио старца са сјајном одором и митром на глави. Мајка и баба су живјеле по јеванђељу, нису мариле за комунизам, мама је говорила са страхопоштовањем да се владика пита и да се њему све у Црној Гори повјерава и да је он глава Црне Горе. Прво ме је повела у манастир Острог, гдје сам поново осјетио тамјан и видио уживо православно монаштво и калуђера који ме је касније крстио кад сам примио Печат Дара Духа Светога и постао Хришћанин.Ту сам видио игумана Серафима Кашића са дугом жутом косом и брадом, па сам помислио овако изгледа Бог.

Нешто касније мајка ме је повела на Цетиње код рођака, а у ствари то је био параван, ишли смо у манастир код владике. Тај догађај сам упамтио добро. Кад смо му пришли мајка се савила, направила метанију целивала рук , а ја сам је опонашао. Тако сам наставио и касније кад сам год прилазио монаху или свештенику. Ту ријеч владика је мајка изговарала са страхопоштовањем, указивала да се он пита и да се њему све повјерава, да је то глава Црне Горе и да су владике одржале Црно Гору кроз вјекове. Она се чак њему и жалила на недаће са нама ако смо били погани. Био је то диван човјек већ одавно блаженопочивши Митрополит Црногорски Данило. Но нису се сви Црногорци тако односили према владикама, не само у вријеме комунизма него и раније. Свети Петар Цетињски је имао много проблема са Црногорцима, посебно. Нису га много слушали за вријеме његовог земаљског живота. Било је ту увреда, непослушавања, крађе , насртаја физичке природе, онда када је покушао да их одвраћа од крађа, неслоге, свађа, крвне освете.

У Цуцама су му били украли магаре на којем је дојахао. Свети Петар је био и пријек, и клео је и то жестоко, а имао је и разлога.У својим посланицама у свом тестаменту свуда је проклињао оне који би се одрекли учења мајке Цркве или јединородне и једновјерне Русије. За живота нико није светац, није ни он није био светац, прославио се тек кад је умро, јер тада за Хришћанина почиње живот. Како он тако и Свети Василије за живота је имао недаћа од људи, који су га клеватели прогонили и тјерали да се склања у оне хладне греде у монашку ћелију да се Богу моли и подвизава. Тако је и било, куповао је земљу за манастир и проклињао свакога ко удари на црквено и манастирско. Били су пријеки, оштри какав и треба да буде владика у оваквим племенима. Кажем прославили су се тек када су се упокојили када су се над њиховим ћивотима дешавала и дешавају чуда, тек их сада народ поштује и слави, за живота то није био случај.

Како тада, тако и данас Бог је изабрао једног дјечака из Мораче да постане владика, сам Бог га је послао и вратио из бијелог свијета у Црну Гору. Нашао је остарјелог митрополита, пар монаха у Острогу и Цетињу и лише неколико јереја по већим градовима, била је пустош коју је затекао. Путире је налазио по буњиштима у манастирима који су били запуштени и порушени а у храмовима се спраћала стока. Владика је засукао рукаве почео да ради, подигао православну револуцију, служила се литургија прво на ливадама око разрушених манастира, а онда су се почели подизати из рушевина, од Стањевића, преко Космача, Кома, Старчева, Бешке, Морачника ко зна колико још вратио је звона и кандила која су била бачена у трње. Почео је да крштава, да вјенчава, да монаши, оживјела је духовно Црна Гора, али је исто тако наишао на исте препреке које су имали његови славни претходници. Исто оно о чему сам напријед написао.

Демони су се подигли и видјели да се нарушава њихово царство и почели су прогон њега и Цркве. Исти принцип као раније. Владика се није дао, сада имамо још три владике на простору данашње Црне Горе, сабрао је вјерни народ који је кроз литије и ходове који се вјековима не памте одбрани своју вјеру и светиње. Не идеализујем никога до Господа нашега Исуса Христа, али наш Митрополит Амфилохије је у улози Светога Петра и Светога Василија нашег доба. Тек ће добити димезију када се пресели код Бога, али још нам треба на овом свијету, има још посла, Ловћенски Тајновидац га зове, моли да га врати на Ловћен, то ће бити круна његовог дјелања , да рашћера облаке изнад Црне Горе, да помири браћу, да помири Црну Гору.

Ових дана стари Митрополит је у болници, надамо се брзом оздрављењу његовом и сваког болног човјека у Црној Гори и свуда по свијету, са молитвама за све болесне од свих болести посебно од Ковида, да се подигну из постеље и врате животу, још једном ћу рећи на многа љета Владико, Црна Гора те чека!

Извор: Барски портал

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: