Vladimir Kostić: Naš najveći neprijatelj je polupismenost

Predsednik SANU Vladimir Kostić dao je saveti brucošima banjalučkog univerziteta.

Na ovim prostorima se isuviše dugo živi u paralelnim, podeljenim i suprotstavljenim svetovima, koji se često i ne dodiruju, ne poznaju i, što je najgore, ne komuniciraju.

Akademik Duško Kovačević napisao je knjigu o 20 naših podela, ne insistirajući zlokobno da je spisak iscrpljen. U post scriptumu-u svakog od 20 poglavlja uporno ponavlja: „Podele će nam, verovatno, doći glave i (ovo malo) preostale zemlje. Kad bi, recimo, ova podela bila ‘tolerantnija’ – bez mržnje, gorčine, predinfarktnog besa, život bismo ‘trošili’ na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo se i, do bola, nerviramo.“ Međusobno se neumorno i do istrage potkazujemo i „ćeramo“, optužujemo za izdaje i manjak pravovernosti, izgubljeni na obroncima četvrte industrijske revolucije u svojim diluvijalnim i ideološkim surovostima i primitivizmu, iako smo usput zaboravili zbog čega smo zapravo krenuli jedni na druge i koje to vođe behu…

Na ovim prostorima, generacija za generacijom teži normalnosti, a čini mi se da bismo i normalnost mogli da definišemo kao „potragu za vrednostima“. I tu nema polovičnih rešenja: na primer, potrebno nam je dobro obrazovanje i dobra nauka. Jer, danas naš najveći neprijatelj nije nepismenost, već polupismenost, maligniji i zloćudniji izraštaj primitivizma i nekompetentnosti, koji, bojim se, često gajim. Polupismenost sliči lenjom planinaru koji se nikad nije popeo ni blizu vrha, ali svestan svoje nedorečenosti uporno nastoji da ubedi i sebe i druge da je sa vrha zbog oblaka i magle pogled ružniji ili bar neizvesniji…

U opisu narušenog vrednosnog sistema i vremena koje ne razume, moja generacija podlo upire prstom na mlađe, ne priznajući da su najžešći rascepi upravo u njoj samoj. To je svojevrsno zavaravanje koje je u osnovi circulus vitiosus-a u transgeneracijskom prenošenju mrzovolje i tranzicijskih veština snalaženja, zasnovanih na skorojevićkim „vrednostima samoodržanja, sa redukcijom i sužavanjem opšteg sistema vrednosti. Budućnost vam već namenjuje ulogu onog ko će, poput Gordijevog čvora, morati da taj circulus vitiosus preseče. I onima koji Vam uporno traže da se držite tradicije, ali samo onog oblika koji oni vide i razumeju, pa bi hteli i da Vam ga ukratko izdiktiraju, presecajući taj čvor objasnite da Vi tradiciju usput i stvarate.

Jedan naš izuzetno mudri novinar navodi četiri jahača Apokalipse koji u mojoj generaciji, danas, stvaraju pustoš: nekompetentnost, korupcija, hipokrizija i paranoja. Nadam se ipak da se nećete naljutiti ako vam, na marginama ovog obraćanja pretenciozno ponudim jedan broj nesređenih i nesistematizovanih saveta, od kojih možete odabrati poneke, ili, odbaciti sve, u nameri da vi delovanje vaših jahača Apokalipse (jer svaka generacija ih ima) učinite efemernim.

Klonite se predrasuda i aktivno ih otkrivajte u prostoru svoje ličnosti. Neobično volim reči Čehova: „Sačuvaj me Bože generalizacija!“

Učite i od različitih! Gotovo sve predrasude Homo sapiens-a proističu iz Frojdovskog narcizma malih razlika: kada vam se nameće princip različitosti, probajte da izgradite kontrapunkt – princip sličnosti. Nije iznenađujuće koliko smo različiti, šokantno je koliko smo slični!

Budite otvoreni za svaku vrstu izazova – posebno za kulturne izazove. Ponosni na svoj identitet (jer nemate čega da se stidite), gledajte oko sebe, upoznajte druge stavove i kulture, učite strane jezike – to će samo obogaćivati vaš identitet.

Budite i lokalni i globalni. Podjednako kao što sam vaspitavao svoju decu da nisu a priori bolji ni od koga u našem sokaku, ali i ni od koga gori na svetu. Put samoostvarenja je put kojim se prolazi sam.

Štitite svoj, ali i tuđi integritet. Marko Miljanov kaže da je „junaštvo štititi sebe od zla u drugima, ali da je čojstvo štititi druge od zla u sebi“. Razumejte ljudske slabosti, čak i kada ste prisiljeni da im se suprotstavite.

Ne zaboravite da se stidite – stid je osnova superiornosti homo sapiens-a! Ali se stidite samo onda kada to sami uvidite i odlučite – razlozi koji vam drugi nude nisu dovoljni.

Uporedo gajite i samosvest i skromnost, pod senkom neophodne pristojnosti. Pristojnost, ta iskorenjena navika, nije slabost! Za pristojnost je potrebno mnogo više energije i intelektualnog napora od onog koji traži rasprostranjeni zapenušeni, psovački habitus.

U vremenu logoreje, naučite da slušate druge – radi se o sasvim retkoj sposobnosti. Simpatična mi je konstatacija da je i za pojam slobode, ne samo dijaloga, potreban onaj drugi. Sami ne možemo postići slobodu.

Ne uzimajte sebe suviše ozbiljno, ili bar ne ozbiljnije od drugih. Svoj integritet čuvajte, ali ga i testirajte u kontekstu grupe koja vas okružuje. Kako Alevi kaže: „Previše je pameti, premalo karaktera!“

 „Učite, učite i samo učite“ (mislim da sam ovo već čuo od nekoga), do kraja života!

Čitajte klasike!

Nigde kao u obrazovanju i nauci ne važi pravilo „U laži su kratke noge“. Držite se stoga u svojoj profesiji čvrsto biblijskih pravila: Ne laži i ne kradi (ima ih još, podrazumevaju se, ali za ovu namenu i ove dve dovoljne)…

Da završim, ne bojte se: fakultete ćete završiti. Ako smo to mogli mi koji danas stojimo pred vama, nema dileme da ćete to i vi moći. Do tada, ali i potom, ne razbijajte glave, nego činite onoliko koliko ste kadri! Kada neki od vas u budućnosti budu kucali na vrata SANU ili neke druge akademije, svejedno, nemojte me tražiti, ja nažalost više neću biti tamo: štafetu ćete barem u tom delu trke morati da nosite sami. A ovde i sada, ja vam ne mogu ništa pametnije reći do pozdrava koji izgovaraju rudari pre silaska u jamu: srećno!.

NAUČITE I DA SLUŠATE

VI, kao studenti, danas ulazite u svet posebnog, složenog međuodnosa sa nama, vašim profesorima. Upravo na ovakvim proslavama možemo da sagledamo svu nadmoć, neophodnost i trajnost naizgled banalne dijalektike akademije ilustrovane u stalnoj međuigri profesora i studenata. Jer, da biste jednom dobro govorili, morate najpre da naučite da dobro slušate.