Владимир Мајаковски: Сергеју Јесењину

Отишли сте, што се каже, на свет други.
Пустош…Летине, постајућ звезданост.
Нема више ни пива, ни друга.
Трезност. Не Јесењине, то није иронија
Вама.
У грлу је грудва бола, а не смех.
Видим-пререзаним рукама, дижете
Властитих костију мех.
Престаните! Доста! Зашто бунцате?
Хоћете да лице скрије смртни вео?!
Ви тако претеривати знате
Како нико на свету не би умео.
И зашто? По чему? Недоумица пада.
Муцају критичари: разлог тога
Је ово, је оно….а, у ствари нема склада,
У билансу – пива и вина многа.
Веле – да Вам боемију замене класом,
Класа би утицала на Вас и споразум.
А зар она жеђ гаси квасом?
И када пије класа чува разум.
Веле – да су Вам неког напастовца дали,
Постали би сте садржај обдарени.
На дан би сте по сто стихова писали,
Заморно и дуго к’о Дороњин.
А ја мислим да се то осети,
На себе би сте још пре дигли руке.
Боље је од водке умрети,
Него од досаде пуке!
Узрок губитка неће речи-ни нож,
Ни омча с вратила.
Можда вене не би требало сећи,
Да је у “Англетеру” било мастила.
Подрзаваоци радосни: на бис!
Скоро цела чета против својих жила!
Зашто повећавати број самоубистава?
Боље повећај производњу мастила!
А сада у грлу- заувек ни словца.
Тешко је и глупо бити мистерија.
За нацију, језикотворца,
Умро је звонки мајстор, бекрија.
Са прошлих сахрана, чак и блатне,
Задушних стихова носе траље.
Риме о хумку к’о ћускије млате-
Зар је то песнику поштовање?
Ни споменик вам нису свели-
Где је он, гранита ил’ бронзе лук?
А к решеткама сећања већ су понели
Светачких успомена буђ.
Ваше се име марамицом слинави,
И ваше речи Собинов балави,
И бунца сто је бреза усахла-
“Ни речи, о дру-уг мој, ни узда-а-а-ха”.
Ех, треба показати причу,
Том Леониду Леонгриничу!
Треба устати као скандалист:
Нећу да се мој стих жваће и блати!
Заглушити их уз тропост свист,
И у Бога и у матер их послати!
Нек се растури та неталентована поган,
Ширећи капутна једра мрка,
Нека у лудом бекству Кохан
Избоде људе шиљцима брка.
Гадови се морају проредити.
Послови- да се стати не сме!
Живот треба изнова преуредити,
Па тек онда писати песме!
За перо то време- лако није,
Али реците, Ви, богаљи, сакати,
Где је, када и који то геније
Бирао пут утабан и лаки?
Реч је – вођа људске силе.
Напред! Да би се време језгром
Отишло, и везе да би слабе
Биле за прошлошћу свислом.
Мало је весеља на насој планети.
Нека нас будућност са радошћу веже.
У овом зивоту није тешко мрети.
Изградити живот – далеко је теже.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: