Vladislav Petković Dis 1880-1917-2010. Pesnik i prorok novog veka

Od svih naših pesnika možda je Vladislav Petković Dis jedini bio pogođen iskonskim i istinskim prokletstvom koje srpski narod nosi do dana današnjeg. Pisci toga naroda i jezika – naročito.

A kakav je bio njegov život, na kaljavom putu od Zablaća preko beogradske kaldrme, pariskog sjaja pa sve do plave morske vode? Do utopljenih duša? Mršav i jadan. Kako to mora biti strašan jad kad je naselio i onako mršavo isposničko telo, a to je nosilo duh i dušu i išlo ponosno, hrabro, srpski i epski.
Jad jadu ga je dodavao do kraja njegovog kratkog veka, jer pre rođenja beše mu određena tamnica. Svi pokušaji – od pisanja pesama, molitava, molbi, do pokušaja bekstva, do poniženja, sve težnje da se oslobodi tamnice ostaše za „korakom propadanja“.
Užasi koji čine mračnom poeziju Disovu proizvod su njegove duše i metafizički ispunjenog jadom njegovog srca. Njegovo telo, sam izgled, sukobi su „raspusnosti duševne“ i tako čim je iskazao prvi stih prekinuo je vezu sa nasrtljivom stvarnošću (ako ju je uopšte i bilo) i preuzimaju ga talasi mašte kao što će ga preuzeti talasi mora. Potopiti dušu.
Dis se podnivio i podigao među dečjim grobovima braće i sestara i nije čudo što je svuda video groblje i što mu je grob jedini putokaz u životu. Pevajući o tom svom večnom grobištu, on ispeva pesme i grobovima dvadesetog veka. Video je grob i u snu i na javi, ako je jave uopšte i imao. On je bio deo jedne nasrtljive i crne stvarnosti koju je još crnje posmatrao kroz debela stakla teških naočara…
On je otvorio vidike groblja za ceo dvadeseti vek.
Njegova duša još davno beše utopljena u poetske vizije koje su mu i bile jedina njegova stvarnost. Njome je odagnao i pomerao sumornu i nepodnošljivu stvarnost svoju i ondašnje Srbije. Gledajući ga kako se kreće kroz samo njemu prohodne vizije nije ni čudno što su ga drugovi i prijatelji videli kao mesečara i sanjara. Hodio je nečujno kao bez težine.
U tim pesničkim vizijama izgleda da su ga jedino pohodili mrtvi i da je gledajući njih iz vekova starih jasno video, pevao i prorokovao Nova groblja.
Pogled smrti iz dubine vekova nije mu dao mira: padao je svuda na sadašnjost, na njegovo telo i snove, na budućnost taj beskraj daleki, i svuda su se izdizali krstovi, ispred njegovog unutrašnjeg pogleda i viđenja. Videti to sve mogu jedino Pesnik i Prorok. I to jedino ako su pali u tamnicu, ili gaze stazom vizije mrtvi Petković, Ujević, Crnjanski ili Bećković… još živ.
Za tamu nema gore tamnice od pisanja poezije. „Pesnik je uvek u Tamnici“, reče mi devedesetih godina negde u Poljskoj Josif Brodski. Zemaljske Tamnice su božije blago prema metafizičkim i to je Dis odlično shvatao i opevavao. Setimo se samo iz kakvih se Tamnica javljaju Po i Bodler, Gogolj i Dostojevski, iz „Paviljona br. 6“ Čehov, a još iz kakve naš pesnik Luče Mikrokozma.
To je Onaj život a ne neki drugi u kojem je pesnik čim se rodio pao. Samo rođenje je tragičan pad i iz tog ponora pesnik jeca i peva.
Sa svojim pesničkim vizijama nije mogao dobrovoljno i normalno da uđe u život. Za svoga kratkoga veka pokušavao je da preskoči zidove koji ga odvajahu od života. Bili su suviše visoki. A u njemu malena snaga. Stvarnost iza njih nemilosrdna i gorko sklopljenih ruku.
Dis je stazama i puteljcima zaobilazio sumorno vreme buđenja veka i stezalo ga je sve, nevidljivim okovima sa kojima beše rođen, a on se uputi ukletim putem koji je rezervisan samo za pesnika. Umesto krvi u njemu je tekla ukletost koju ni savremene transfuzije svežom krvlju ne bi mogle da ublaže. Zato je i bio prepoznatljiv, ne samo po spoljašnjem ukletom izgledu, na čelu mu je bio urezak grb JADA. Ni danas nije jasno ko određuje pesničke puteve: Bog ili Đavo.
Zato On ne mogaše da se uklopi u ondašnju stvarnost. Imao je svoju, koja beše u dubokoj zavadi sa ovozemaljskom. Dozvola za ulazak u nju nije se mogla dobiti i zato je sevnula pesma, zagrmeo je unutrašnji Bog, i to mu beše prava ulaznica.
Disove prave staze i puteljci behu stihovi i on je hodajući po njima zaobilazio đavolsku stvarnost života i suprostavljajući joj se odgonetajući san rečima. Pisaše pesme da bi se odupro bolnoj stvarnosti, tom mlinskom točku tela i duše i uperi novo pesničko svetlo na tek započeti vek.
Sinulo je prejako svetlo ništavila iz „Utopljenih duša“ i na časak zaslepilo jedan veliki kritičarski duh, koji je na „korak moćnog propadanja“ odgovorio svom silinom moćnog pera. Kada je sutradan protrljao oči, video je sve i sve mu je bilo jasnije, i primi svetlo, ali bi prekasno.
Ne treba kriviti Kritičara zašto što je zagrmeo kako je zagrmeo. Prestrašio se Disovog groblja jer i bez njega prepun je srpski san (dan) tog jedinstvenog Grba svoje beskonačne istorije. Grob je srpska sudbina, ali „Vaskrsenja ne biva bez smrti“.

6. i 7. mart 2010. Slobodan Milić