Владмир Ђукановић: Добри наш Ђедо сео је до Господа и све велике српске светитеље

Пише: Владимир Ђукановић

Нико се до самих небеса није толико обрадовао доласку у Царство небеско блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Баш се некако погодило, заправо сам Господ је тако уредио, да дан пред обележавање Светог Петра Цетињског баш ка њему на пут крене онај ко му је био достојни наследник на Његовом трону.

Отуда, свима нама у овоземаљском животу та бескрајна туга што нас је физички напустио наш вољени ђедо требало би да се претвори у бескрајну радост. Сузе које саме теку да буду сузе радоснице. Добри наш ђедо сео је до Господа и све велике српске светитеље, патријархе и владике и тиме своју молитву за спас наших душа и спас српског народа само додатно ојачао. Нама остаје да му на овом физичком растанку пожелимо срећан пут ка Царству небеском и да у име свих нас пољуби руку Светом Сави, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Светом Николају Жичком, Светом Ави Јустину Ћелијском и свим осталим српским великим светитељима којима се молимо.

Велики Владика Раде у „Горском вијенцу“ написао је: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“. Некако, та брдовита Црна Гора увек је имала великане на трону Светог Петра Цетињског. Сви су довијека живи и Богу хвала имали су се рашта и родити. Велико је бреме седети на трону са кога су духовно српски народ у Црној Гори водили Петар други Петровић Његош, ловћенски тајновидац, Митрофан Бан, Гаврило Дожић, Јоаникије Липовац. Сви су поред велике духовне улоге имали и улоге да сачувају српски народ у Црној Гори у тешким политичким превирањима. Сваки од њих у тим политичким превирањима са пута Господњег никада скренуо није. Никада се ниједан крста одрекао није. Многи од њих пострадаше због чврсте вере у Господа, али зато је сваки од њих данас остао упамћен и о њему се говори. Сви су оставили огроман траг у овоземаљском животу и на поколења пренели да само чврста вера и стална борба за крст часни оставља све нас у вечном животу.

Наш добри ђедо, наш Митрополит, дошао је на трон Светог Петра Цетињског да буде егзарх Пећког трона у моментима када је комунизам као антидуховна идеологија био на самрти. Из питоме банатске равнице где је био владика, послат је да столује међу оне које је као њихов земљак најбоље познавао. Свестан последица пустоши која остаје иза комунизма која се најпре огледала у недостатку свештенства и монаштва, као и запуштених, срушених, празних и похараних храмова, дао се на обнову духовног живота. Подизао је Цркве и манастире, подигао је на највиши ниво Цетињску Богословију и од Митрополије Црногорско-Приморске направио је Богу хвала најутицајнију институцију у сваком погледу. Њена снага од Господа дата највише се показала када је верујући народ на Литијама одбранио своје храмове и своју веру. Многи кажу да није било Митрополита као личности питање је да ли би се народ заиста окупио тако сложно.

Он је био та веза да помири посвађане и да уједини разједињене око истог циља. Митрополит је своју снагу додатно показао када је први пут на изборе изашао. Први и последњи пут, али сасвим довољно да оне који су помислили да су од Бога јачи пошаље на сметлиште историје. Нека то буде за наук свим политичарима, а и онима који пледирају да буду политичари – од Бога нико јачи није, на Цркву никада не ударајте.

Немојте сметнути са ума да су сва овоземаљска царства и власти долазиле и пролазиле. Колика год да им је сила била, оне су се пре или касније завршавале. Црква је опстајала и увек снажнија из свега излазила. Охоле владаре по злу памтимо, а црквене великодостојнике који су нас у свим тешким временима предводили и окупљали данас славимо. Верујем да ћемо једног данас у нашим црквеним календарима имати и Патријарха Павла и Митрополита Амфилохија.

Добри наш ђедо, срећан ти пут ка Царству небеском. 

Извор: Ало

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: