Vojislav Ilić: Na grobu Vojvode Dojčina u Solunu

1.
Po svetim poljima otadžbine moje
Mnoge svete humke rasturene stoje,
Gde vitezi vrli u danima slave
Položiše glave.

2.
Od kapija tvrdih Vindobone grada,
Do obala cvetnih gde proleće vlada,
Grob do groba leži i svedoči javno,
Da ginusmo slavno.

3.
Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim,
Jeste nemi svedok o viteškoj sili…
Međe carstva svoga grobnicama svojim
Mi smo beležili.

4.
Ni crni kiparis, ni zelena trava
Tvoju svetu humku ne pokriva sobom,
Dojčine-viteže! Al’ je nikla slava
Nad sravnjenim grobom.

5.
Sin majke Agare i prizreni Juda,
Sa pobožnim strahom obilaze tuda:
Smrt slaveći tvoju, na koju se seća
Toliko stoleća!

6.
A i na što crnog kiparisa grana?
Dan pomena stiže. Toga slavnog dana
Odslužena biće, što okove kida,
Strašna panihida.

7.
O vitezi srpski, pepelišta tavna
Pohodiće tada naši milijuni,
Mesto tužnih zvona horiće se trube
I naši plotuni.