Vojislav Ilić: Razgovor male srbadije s otadžbinom

Otadžbino, majko moja,
I dedova mojih slavni’,
Dokle stižu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokaži mi međe svoje,
Tvoje gore, reke tvoje.

“Od Budima, do Soluna,
I gde Timok zlatni stiže,
I gde šumi bistra Una,
I Lovćen se nebu diže –
To su moje kršne gore,
Kuda Srbi srpski zbore”.

Otadžbino, majko moja,
Što je tužno lice tvoje?
Zašto hrabra deca tvoja
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muči grudi,
I duboki uzdah budi?

“Moja deca suze liju,
Jer ih dušman muči stari,
Dušmanski im krvcu piju:
Turci, Nemci, i Madžari.
Što slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije”.

Otadžbino, majko tužna,
Ima l’ koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?

“Prihvatite luč slobode
Usred ove ropske tame;
A stariji nek vas vode
Gde ginuti valja za me:
Knjiga, to je luča tvoja,
Srbadijo, nado moja!”