Vojna doktrina SAD: Svi stanovnici Zemlje žive na prostoru životnih interesa Amerike

Piše: Miloš Ćurčin

Strategija nacionalne bezbednosti SAD podrazumeva jednostranu upotrebu vojne sile kako bi se zaštitili sopstveni interesi od životnog značaja i osigurala liderska pozicija u svetu. Kada se pogleda mapa sveta, postaje jasno da svi stanovnici Zemlje žive na prostoru životnih interesa SAD.

Za razliku od prethodnog kolonijalnog sistema, američki način podrazumeva eskalaciju konflikta od relativno niskog intenziteta, za kojim sledi otvorena demonstracija sile, sve do direktne pretnje, i završava se neposrednom upotrebom oružanih snaga za izvršenje agresije, tvrdi Fjodor Lebedev, autor knjige „Vojnodoktrinarna osnova spoljne politike SAD“, čija je promocija održana u Beogradu.

Kako bi sprovodio tu vojnu strategiju, objašnjava on, Pentagon ima unapred pripremljen plan kako bi vodio borbena dejstva kako god da Bela kuća to poželi — aktuelnim zvaničnicima neće uopšte biti potrebno da razmišljaju o taktici ili da planiraju ratove.

Štaviše, budući da je odbrana „životno važnih interesa“ najvažniji zadatak američkih vlasti, kako kaže, da bi se to postiglo, SAD su celu Zemlju podelile na „regione odgovornosti zonskih komandi oružanih snaga SAD“, kojih je ukupno šest — komanda Severne Amerike, Centralne i Južne Amerike, Afrike, Evrope, Pacifika, a postoji i komanda za Srednji i Bliski istok. Za svaku zonu je određen vojni kontingent.

Prema rečima Lebedeva, za ovu doktrinu SAD krive su zemlje poput Rusije, Kine i drugih članica UN, jer su omogućile Americi da se tako ponaša, a s obzirom na to da ceo svet živi u takvim uslovima, kako kaže, neophodno je tu realnost i prihvatiti.

„Strategija nacionalne bezbednosti SAD u poslednjem izdanju od 2015. godine potvrđuje čvrstinu agresivne, po svojoj suštini hegemonističke spoljne politike, sa ciljem da se zaštite nacionalni interesi SAD i stabilna liderska pozicija u svetu. Kako bi to ostvario, Vašington koristi neprevaziđenu vojnu moć“, navodi autor u svojoj knjizi.

On dodaje da se ne treba zavaravati da bi se eventualnom promenom predsednika vojna doktrina promenila.

„Nebitno je ko će sedeti u Beloj kući, a dokaz tome je da se od Drugog svetskog rata ništa nije menjalo, štaviše, situacija se pogoršavala. Cilj ove knjige je da pokaže da postoji protivnik, a može se reći i neprijatelj, dok je Rusija trenutno jedina zemlja koja može da parira SAD“, rekao je Lebedev.

Promociji knjige prisustvovalo je mnoštvo istaknutih lica iz srpske vojne sfere, a svoje mišljenje o knjizi izneli su Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative, diplomata Vladislav Jovanović, general-pukovnik Branko Krga, bivši šef diplomatije SRJ Živadin Jovanović i general Radovan Radinović.

Proroković kaže da velike sile, ne samo SAD već i Indija, Pakistan i Iran, sagledavaju međunarodne odnose sa realističkog stanovišta i teže ka uvećavanju svojih vojnih potencijala moći, a ovom knjigom ne samo da je opovrgnuta teza ruskih idealista da Rusija treba da brani svoje interese svim sredstvima sem vojnih, već je najavljen povratak Rusije realističnom stanovištu.

„Bez Rusije, čija spoljna politika počiva na realizmu, neće biti multipolarnog sveta, jer druge sile, mnogoljudne zemlje poput Indije i Kine, mogu da prave ravnotežu u međunarodnim odnosima zahvaljujući vojnim potencijalima, ali sem Rusije ne postoji velika sila koja može da pravi ravnotežu snaga“, ističe Proroković.

Sa druge strane, Jovanović kaže da Rusija mora da vodi tvrdu politiku prema SAD, a kako se ne bi ponovo vratila u stanje u kojem je bila tokom devedesetih godina prošlog veka, mora da se vojno osposobi, a potom i da sarađuje sa SAD u političkim pitanjima, doduše ne iz podređenog položaja već kao jednak partner.

„To je nešto što je Ameriku počelo da nervira još od 2004. kada je ruski predsednik Vladimir Putin prvi put izrazio negodovanje zbog američke pretenzije da ima izuzetnu ulogu u svetu koja druge zemlje stavlja u podređen položaj. Od tada je počelo američko razmišljanje kako da se zaustavi rast Rusije, da ona ne bi postala jednak partner Americi, i ujedno i njen suparnik“, dodaje Jovanović.

Krgu, međutim, zabrinjava zaključak autora da SAD i Anglosaksonci nikada Rusiju neće prihvatati kao partnera, već kao protivnika. Iako postoje različiti primeri koji potvrđuju tu tezu, on smatra da ipak ne bilo dobro da se to tumači kao da je američka praksa nepromenjiva i da će sukobi Rusije sa Amerikom uvek obeležavati njihove odnose.