Vojska, moral i duhovnost; Slavoljub Marković, Marinko Lugonja i Miajlo Backović u „Srpskom sv(ij)etu“

„Kako je bilo organizovati odbranu? Dosta teško. Mnogi su se pravili da to nije ništa strašno, i da je nekako normalno. Mi smo godinu dana pre toga išli na posao sa oružjem, brinuli o bezbednosti porodica, bilo je i incidenata. Narod je došao u kasarnu u Petrinju, kad se osetio ugroženim. Tražili su da uđu u rezervni sastav, da zaduže oružje, da brane svoja ognjišta, grad, svoje selo. Uviđali su opasnost. Mnogi i nisu, kao što rekoh. Mi oficiri smo bili usresređeni na odbranu kasarne, bezbednost jedinice, na kontrolu i bezbednost objetkata, a i na demonstraciju sile tamo gde su se formirale neke stranačke vojske i grupe koje su na terenu radile. Vojska je to znala. Oni koji su bili zadojeni tim antisrpstvom, oni su brzo otišli, da se priključe svom jatu, ali su mnogi i ostali s nama i do kraja (do kraja 1992. kada se JNA povukla iz Hrvatske) delili dobro i zlo: Hrvati, Slovenci, Makedonci, Bosanci… Verni svojoj zakletvi, verni vojsci, osećali su se sigurni. Izvor morala je bio oslonac jednih na druge. Bili smo oslonac jedni drugima, da se međusobno štitimo. Izvorište morala niste mogli da tražite u nekoj tradiciji. To je još uvek bila JNA“, u emisiji „Srpski sv(ij)et“ govori Slavoljub Marković, pukovnik vojne jedinice JNA u Petrinji u penziji.

On dalje govori o odnosu JNA koja je bila dobro obučena prema dešavanjima u kojima nijesu mogli da se snađu:

„Vojska nije bila spremna na takav rat. Mi nismo mogli da formulišemo ko je neprijatelj. Vojnik mora da zna da mu je neprijatelj neko, da bi se borio protiv njega. Vojnici su tražili da znaju neprijatelja, zbunjeno govorili da ne  može da im bude neprijatelj neko samo dok su u kasarni, a kad skinu uniformu i odu kući da im više nije neprijatelj. Sa istorijske distance možemo reći da oni koji su donosili odluke, nisu se dobro snašli, a oni na nižim položajima su reagovali srcem. Pripadnici vojske su časno radili svoj posao, a političari nisu“.

Gost u studiju, pored pukovnika, bio je i Marinko Lugonja, takođe bivši oficir iz Zadra, danas se bavi producentskim poslom kroz koji njeguje ratna sjećanja, ali i ukupnu istoriju srpskog naroda, posebno iz valjevskog kraja:

„Ceo moral i plemenitost počiva na čoveku, a ne na sistemu, sistem nije imao snage da zadrži ideologiju i zajednički cilj. Bili smo obučeni za svaku akciju, ali je postojala ta moralna dilema. Niko nije davao odgovor na novopostavljene teme. Odgovori su lebdeli u vazduhu“.

On podsjeća na multietičnost srpske vojske i društva pred Prvi svetski rat kroz imena: Mustafa Golubović, Pavle Jurišić Šturm, Đorđe Vajfert i tu želju mnogih Čeha, Slovaka, Poljaka i drugih da budu sa Srbijom, koja je bila simbol slobode. To je kasnije baštinila i Jugoslavija, kako kaže Marko Lugonja:

„Ono što je podmetnuto Srbima je da je preduslov novog sveta nesreća naroda do nas, a mi smo bili isti narod. Činjenica da jedna republika želi da se otcepi je sve dovela u pitanje. Kad vidite da ima dilemu oficir, vi više nemate komandanta. Nepoverenje je već pad morala, i zajedničkog cilja. Prvi snajperisti koji su bili u našem okruženju (u Zadru) su bili Srbi. Oni su po zadatku radili svoj posao. U tom periodu su i ljudi i vojska bili pogubljeni. Vrlo apsurdne situacije. Oni koji su bili zaduženi za moral su zatajili. Sve se svelo na tradiciju, kulturu, duhovno nasleđe i lični doživljaj šta treba da uradi jedan vojnik“.

Kako kaže, bilo je mnogo apsurdnih situacjija gdje je vojska još uvijek multinacionalna, a paravojne jedinice nacionalne. Gosti voditelja Velje Čupića su pomenuli primjer majora Tepića kao taj primjer individualnog čina jednog vojnika.

Slavoljub Marković, penzionisani potpukovnik, koji je bio i novinar svojevremeno je u programu uživo na Nacionalnoj IN4S televiziji govorio o preokretima u ličnom i životu vojske na duhovnom planu:

„Vi u to vreme niste mogli naći literaturu o duhovnosti. To je kasnije došlo.  Te vrednosti koje sam ja otkrivao, to je bilo nešto sasvim novo. Mi smo se busali u grudi kao heroji, ali duhovnost nismo poznavali. Niko nije išao u crkvu, nismo živeli te vrednosti, ali se to polako budilo. Sveštenstvo je jako lepo učestvovalo kasnije u odbrani, i bili su tu za duhovne potrebe vojnika. Kao što ima potrebu za vojnim potrebama, on ima i duhovne potrebe. Posle 1999. je došlo do intezivnijeg  buđenja duhovnog života, tako da danas Vojska Srbije ima vojne sveštenike u svojim redovima i molitvene porostore u okviru kasarni. Bio je taj put trnovit i težak, a duhovnost je uvek bila za srpskog vojnika temelj morala. Ako je temeljen njegov moral na tome, on je uvek znao za šta se bori i znao je da podnese žrtvu. Vladika Nikolaj je vredeo koliko i Treća srpska armija“.

Miajlo Backović

Uključenjem preko videa u studiju se pojavio i sveštenik iz Crne Gore, Miajlo Backović, bivši vojnik 63. padobranske: „Bogoslovija me pripremila nekako za vojsku na najbolji način. Mi smo ovdje u CG porasli na guslama i slavi koju sam upoznao još u Južnoj Africi, dje sam rođen. Slušao sam o popu Milu Jovoviću.

„Policajci i mediji  su se pitali kako to može biti sveštenik u vojničkom duhu. Rekao sam im da su naši sveštenici vojnici Hristovi i vođe narodne, to su bili kroz istpriju, ne postoji sveštenik koji se nije borio za pravdu, istinu i moral. Potpuno je bilo normalno biti sveštenik i vojnik. Ako ništa, nadam se da će vojska CG po NATO standardima uvesti vojno sveštenstvo koje je značajno i za samu instituciju vojske. Crkva je uvijek protiv rata, i osuđuje svaki zločin. Crkva je za odbranu istine, svetinje i morala, u tom slučaju nećemo bježati od oružja.

Okreću nas same protiv sebe, žele da bude crkva nešto iz prošlih vremena, produkt neke mrtve civilizacije, pa su neki koristili termin „posthrišćanstvo“. Ali mi znamo šta nam je činiti, mi moramo da branimo obraz Božiji. Danas je vojnik jedan prost službenik bez dostojanstva. Svi znamo da su u vojsku dolazili nespremni ljudi za ono što ih čeka, a služenje je donijelo iskustvo u kom je naučio da brine sam o sebi, id a je onaj ko je pored tebe onaj drug za koji daješ i život. Uglavnom se servira da je vojska gubljenje vremena.“

U drugom dijelu emisije zanimljive istorijske priče o moralu, časti  koja se ogledala i u odnosu ne smao prema zakletvi, već i kroz odnos prema zarobljeniku, zarobljeniku, djetetu i ženama u ratu. I zaključak da Srbi imaju utemeljenje u univerzalnim vrednostima.

Na kraju je Slavoljub Marković entuzijastično izjavio da je njegovanje sjećanja sve bolje i najavio da će crkva dodijeliti Orden Sv. Save herojskoj brigadi  63. padobranske na Lazarevu subotu ove godine.

Tekst pripremila Milijana Eraković