Војвода Паја и надвојвода Катнић

Пише: Игор Дамјановић

Историја света, посебно Балкана, добро је запамтила надвојводу Франца Фердинанда. Своју намеру да понизи босанско-херцеговачке Србе на Видовдан 1914. године, несуђени наследник аустроугарског престола платио је главом. Тако барем пише у историји којa се учила у три Југославије. Убиство бечког надвојводе била је искра која је запалила пламен Првог светског рата. Његова домовина је непуних месец касније објавила рат Србији, који у наредних 7 дана прераста у сукоб светских размера.

А можда тај несрећни Франц Фердинанд и није био толико рђав човек, како га је наша победничка историографија касније представљала. Интересантно је да су Аустријанци на 100-ту годишњицу почетка Великог рата снимили интересантан играни филм, базиран на књизи «Истрага о Сарајевском атентату», делу Леа Пфефера, истражног судије Фердинандовог убиства. Пфефер у својој књизи наводи да је током истраге дошао до одређених индиција које главног логистичара атентата Данила Илића, станодавца Гаврила Принципа и човека који је наводно из Србије набавио бомбе и пиштоље за припаднике Младе Босне, доводе у везу са немачком војном обавештајном службом.

Највише спорно у целој причи о атентату на Фердинанда је да је након првог неуспелог покушаја, када је Недељко Чабриновић на поворку бацио бомбу и ранио неколико људи из надвојводине пратње, маршута није измењена, нити подигнуте мере обезбеђења. Пре фаталног сусрета са Гаврилом Принципом, Франц Фердинад обилази повређене у сарајевској болници и наставља по раније утврђеном плану обилазак града. Да ли је претварање Франца Фердинада у глиненог голуба дело невероватних пропуста у његовом обезбеђењу и сплета околности, или део неке шире завере са циљем да се изазове Први светски рат, вероватно никада нећемо сазнати.

Индикативно је да Аустороугарска није ни помишљала на рат са Италијом и наметање понижавајућих услова као Србији у лето 1914, неких 15-ак година раније, када је царицу Елизабету Баварску (супругу Фрање Јосифа) приликом шетње Женевским језером искасапио је италијански анархиста Луиђи Лукени.

Идеја о превентивном нападу на Србију рођена је много пре Фердинандовог убиства. У свом излагању на конференцији у Руском институту стратешких студија одржаној у октобру 2013, данас нажалост покојни академик Душан Батаковић, навео да је управо несрећни Франц Фердинанд био глас разума на бечком двору, који се отворено противио плановима о нападу на Србију, о којима је годинама пре Сарајевског атентата сањао аустроугарски начелник генералштаба Франц Конрад фон Хетцендорф.

Кованица «надвојвода» требала би да значи онај који командује војводама. Више од једног века након трагичне смрти Франца Фердинанда један нови надвојвода поново избија у први план. Његово име је Миливоје Катнић. Своју надвојводску титулу, овај бивши официр и ратни управник градића Цавтата, није стекао на бојном пољу, већ на месту главног специјалног тужиоца Црне Горе. Катнићев надвојводски сјај не умањује ни то што његов непосредно потчињени војвода Мирко Велимировић, звани Паја, нема појма шта сам војводски чин представља.

Једна од највећих рупа у Катнићевој карикатури од оптужнице за наводни покушај рушења уставно правног поретка Црне Горе у октобру 2016, био је управо статус Мирка Велимировића. Пајин статус сарадника-иследника апсолутно је неодржив, јер лице са овим статусом не сме да самоиницијативно извршава и подстиче на кривично дело, може само да присуствује извршењу са циљем откривања свих чланова једне криминалне групе. Велимировић је у више наврата изашао из законом предвиђених овлашћења сарадника-иследника. Ко је гледао култни филм Дони Браско лако ће схватити појам сарадника-иследника.

Али пред судским већем Сузане Мугоше није тако. Тамо је дозвољено све, па и да специјални државни тужилац надвојвода Катнић покреће иницијативу и издаје наређење свом несуђеном Дони Браску да изврши кривично дело нелегалне трговине оружјем. Војвода Паја је у свом сведочењу ескплицитно навео да су из тужилаштва тражили да купи оружје и баци га у неку јаму, или језеро. Војвода Паја одабрао је ипак језеро и наређење надвојводе Катнића извршио у потпуности. Извесном Шиптару Фадиљу за 50-ак калашњинокова на руке је предао 20.000 евра. На страну то што је подстрек на кривично дело од стране тужилаштва незапамћен скандал, нико разуман не може објаснити зашто је оружје на територији друге државе илегално купљено са циљем да би било уништено. Колико се само гладних уста могло нахранити од 20.000 евра да су предате некој народној кухињи, уместо имагинарном шиптарском криминалцу Фадиљу?

Такође, индикативно је зашто полицијски органи лажне државе Косово, коју надвојвода Катнић и власти Монтенегра признају и сматрају братском, односно полиције ЕУЛЕКС-а нису обавештене о илегалној трговини оружјем на њиховој територији. Необјашњиво је такође зашто је Катнић пре потапања у језеро наредио Велимировићу да оружје расклопи, што захтева одређено време и тако посредно довео у опасност да целу компромитује косовска полиција. Такође није објашњено да ли је надвојвода Катнић војводи Паји наредио да калашњикове расклопи, верујући да ће расклопљени лакше потонути?

Имајући у виду горе наведено, намеће се питање да ли је реално очекивати да ће косовски органи покренути истрагу против надвојводе Миливоја Катнића и затражити његово изручење због активног учешћа у илегалној трговини оружјем на њиховој територији? Искрено сумњам да ће се то догодити, као што сумњам да ће Хрватска реаговати и тражити изручење осуђеног убице Саше Синђелића. Примери Катнића и Синђелића са једне стране показују да је неко много битнији од локалних играча вуче конце у фарси о наводном државним ударом у октобру прошле године, а са друге стране упућује да су Хрватска, Монтенегро и лажна држава Косово НАТО обичне банана републике, без трунке суштинског суверенитета.

Дан пред почетак Велимировићевог сведочења, у емисији Жива истина, омиљеног Миловог дворског новинара Дарка Шуковића, гостовао је Саша Синђелић. Уместо да буде непосредно питан о темама које је судија Сузана Мугоша забранила да му се поставе у судници, као нпр. од кад познаје надвојводу Катнића, зашто га је у затвору пре више од 10 година посећивао контроверзни инспектор Миле Новаковић, о околностима убиства у Хрватској, две претходне осуде у Србији и тд, интервју код Дарка Шуковића представљао је перфидну монтажу чији је циљ био да се овај осуђени убица представи као породични човек, који се из наивности обрео у нечасне работе. Концепција и ток интервјуа био је такав да је фалило само да на крају интервјуа Синђа каже коју звезду Гранда највише воли да слуша и издиктира рецепт за шкембиће.

Једино вредно што смо сазнали из Шуковићевог интервјуа је чињеница да овај Катнићев Синђелић, вишеструки повратник, убица и лажни сведок нема ништа заједничко са ресавским Синђелићима, потомцима славног војводе Стевана — хероја са Чегра, осим презимена.

(Њуз фронт Србија)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: