Vreme licemerja: Misao je materica greha

Piše: Mišo Vujović

Star sam da navike menjam, umoran da se prilagođavam novim pravilima vremena u kome je sve, osim ćara,sitnog, krupnog i enormnog deplasirano. Navikli smo se na “doboše” – licitacije za oduzimanje pokretne i nepokretne imovine. Za sitan dug mnogi su zahvaljujući još jednoj novoj službi takozvanih izvršitelja ostali bez ozbiljnog imetka. Gde je ta čuvena srpska solidarnost? Da li skrušena sedi u strahu ili privilegijama.

Trgovačka i investiciona prijateljstva su intenzivna – samo deklarativno simuliraju obostranu intimu, kao alkoholni losion posle brijanja koji brzo zamiriše i još brže ispari.

Tako isparavaju ljudi. Nestaju u vrtlogu manjeg ili većeg izazova.

Tehnologija podvlačenja pod kožu počinje ljubaznom servilnošću sa intervalima snishođenja ili poniznosti.

To ih preporuče sujeti plena. Razgoropađena taština gustom maglom prekrije objektivno rasuđivanje uma.

Dimom opijen razum brzo zamagli čula, tako da često promaknu ozbiljne pukotine u karakteru karijerista i klepto – karijerista. Možda je ovu kategoriju ljudi, najbolje opisao Meše Selimović:

“Ulizice – to su za mene najgori ljudi na svijetu, najštetniji, najpokvareniji.

Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi.

Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost.”

Sve je u duhu vremena, reći će relativista, vreme je uvek bilo naklonjeno pregaocima, dobacuje optimista, ovo je do sada najgore, zamišljeno će pesimista!

“Loše je a može biti i gore”,opominje narod!

Svet je u padu ili raspadu, a kod nas se svako zlo lako kalemi! Kao vakcine! Ali još nisu proizveli vakcinu za moralni meningitis ili zaraženi karakter. Mada sam ubeđen da takva vakcina ovde ne bi imala prođu.

Većina je zaljubljena u svoju amoralnu pragmatičnost, postavljenu na pijedestal sopstvene genijalnosti.

Očito da je obnažena tranzicija brzo otključala vrata stidljivosti i obzira.

Čast, data reč, istinska vera, istina …postaju prevaziđene kategorije. Osećam se kao dinarosaurus, pomalo zatečen sopstvenom neukošću. Mislio sam da sam nešto naučio a tek sada shvatam da je moje opismenjavanje i opamećivanje u pionirskom uzrastu.

U vojničkom kartonu sam pročitao dijagnozu kapetana Mileta Malog Mrava, mog komandira čete, da sam itnelegentna ali emotivno nezrela ličnost.

Nažalost, nisam više nezreo a još manje inteligentan.

A kakav bi trebao da bude mladić sa jedne temperamentno – transparentne kaldrme? To ulično iskustvo,dragoceno u mladosti, sa aspekta aktuelnih trendova ili pravila totalno je neprimenljivo. Moja ulica je imala kodeks jači od današnjeg pravosuđa.

Veći integritet od bilo koje savremene ustanove. Crkvu ne računam, mada kada bi se svi iskreno ispovedili mnoga zvona ne bi prestala da zvone.

Negde pročitah odgovor vremešnog profesora bivšem učeniku, na pitanje kako živi:
Kao uličar! Gledam da preživim dan za dan!

Plašim se da polako ulazimo u te profesorove ulične godine. A prognoze su kao život na kanalizacionom kolektoru koji svakodnevno preliva.

“Džak soli sa nekim treba da pojedeš da bi ga upoznao”, govorili su u vreme mog detinjstva šesdesetogodišnjaci. Danas vagon ne pomaže. Samo težina iskušenja niveliše nivo razočaranja. Nekada se i pokajemo zbog ishitrenosti ili nemoći da sebe suočimo sa ogledalom tuđeg iskušenja ali još više sami sa sobom zbog loše procene. Postavlja se pitanje da li je taj viši nivo prijateljstva sagrađen obostranim uvažavanjem zbog bliskih normi i afiniteta ili zbog pojedinačnog odnosno obostranog ekonomskog ili drugog materijalnog motiva. Egzistencijalistički duh vremena sa dominantom slabog i isprepadanog građanina uzima danak.

Kada se razmaknu zastori prijateljstva kreće retrospektiva znakova pored puta, simptoma, putokaza, signala, blicanja, ali sve dok se to sklopi ne retko se sklope oči.

U tom sklapanju oslobađa se naša duša koja jedina nije predmet ostavinske rasprave.

Njena snaga je samo u odnosu ili borbi sa nečastivim u nama i oko nas. Koliko puta nas je obuzdala toliko je i očeličila. Duša ne sme biti mekana. Materica greha je misao.

“ Svet je u glav”, kaže sveta knjiga.

Glava bez duše je kao šuplja bačva.

Mada danas je sve manje etičkog ili ideološkog nesporazuma već mnogo više interesno egoistčkog ili egomaničnog “mimoilaženja”.

Množe se kritičari opšte prakse, delatnici bez dela, negatori i kontraši koji sve vide loše oko sebe a sebe ne primećuju osim u ogledalu somozaljubljenosti. Oni sa pažnjom slušaju jedino sebe. Velike reči su obično uvertira za još veću obmanu. Servilnost i uštirkanost je crvena staza manipulacije.

Sve demostracije građana su opravdane, ali je paravan uvek isti. Masa je paravan kako da šačica individua preuzme plen. Ili državu!

Koliko je generacija stradalo da bi se inferiorna manjina brčkala u izobilju!?

Koliko je samo krvi proliveno, bombi bačeno, beba umoreno, otrova kancerogenog prosuto od koga kao snoplje pod oštricom sečiva, danas padamo!?

Gledam kako šišnjari u lakovanim crpelama pazare braću da bi šićarili.

Evidentno je da sam već star – razumom obnevideo da bih jasnije skotnao smisao ovog grabeža, ovog nezasitog gutanja govana i davljenja u njima.

Kukamo da se deca otuđuju. Ne kupuje se ljubav moćnim četvorotočkašima i prestižnim krpicama. Deca troše nemilice prezirući svoje roditelje. Ako neko izda državu taj će i porodici. Ko nema dušu nema ni otadžbinu. Bog daje Bog uzima. Oni koji iskreno ljube Boga ne klanjaju se čoveku već njegovom delu kao Božjem blagoslovu. Ko ima delo taj se ogrnuo Božjim blagoslovom.

Idolopoklonstvo je gore od prostitucije, kao što je džeparenje sitniš za klasične krađe. Mada se džeparoši, bez obzira što im je zanat prezren, smatraju umetnicima lopovluka. Mi smo jedna od retkih država jugoistočne Evrope u koju džeparoši iz Bugarske “tezgare” tokom cele godine.

Verovatno je deficit džeparoša u Beogradu posledica avanzovanja domaćih džeparoša u orbitu moći. Sitan lopov i krupan izazov.

Ideal je orobiti državu, prodati maglu, opelješiti budžet…

Kako da očekujemo od Bošnjaka ili Albanaca da našu otadžbinu doživljavaju kao svoju kada je mi smatramo tuđom. Mi živimo u takvom apsurdu da i profesionalni patriote i deklarativni lobisti stranih interesa, nekad su ih zvali izdajnici, s skladno koegzistiraju u podeli plena.

Da ne govorim o kreaturama zvanim borci za ljudska prava i muškobanjastim feministkinjama i dušebrižnim nvo čimbenicima kojima ni veštačka trepavica nije zaigrala zbog stradanja srpske ili danas palestinske dece.

Elem, nagutao sam se suzavca devedesetih, ali i dvehiljaditih, gledam scene sa beogradskih ulica na telefonu, osaćam taj zadah represije, omamljenost mase nespremne da se fizički suprotstavi kordonima policije. Čini mi se da je devedesetih bilo više kuraži i pojedinačne i građanske. Ostalo je gotovo sve identično sa istim epilogom kao ranije.

“Ne po glavi druže plavi”!