Vreme nemoći

Piše: Mišo Vujović

Malo ću vas onespokojiti, zabrinuti i nadasve zamisliti ovim svojim zapažanjima, a za dve nedelje borbe sa ovom podmuklom pošasti od male temperature i čistih pluća u petak do velike upale pluća u utorak, borbe naših prijatelja sa nabavljanjem ruske terapije, infuzija, turbulencija, rata sa podsvešću…saveta i nege dragih nam Đokovića, velikog srca i sestrinskih suza Lucijinih, prve linije kuma Lala, brige naših odanih prijatelja i nadasve molitava Oca Nikodima, jednog od najvećih podvižnika živih.

Duša okrepljuje um i duh, a oni telo. Telo smo jedino, kažu sveti oci, dobili na korišćenje. Na revers od Boga i roditelja.

Hvala svima dragi prijatelji na brizi i ljubavi i snazi koju smo dobili vašom energijom. I na kraju čovek shvati ono što zna ali ne prihvata, naročito mi iz odelenja za tečnu periodiku i usmenu književnost da je žena najbliži rod. I ako nije, srodiš se brzo.

Mada neki propali profesori za srce upozoravaju da ljubam u vreme korone može biti fatalna. Ne u onolikoj meri koliko su, on i oni poput njega, fatalni za srpsku medicinu. Naročito za ine kojima je transplatirao srce.

Svi koji kažu da virus ne postoji neka oko podneva obiđu jednu od Kovid bolnica. U to vreme obično otpuštaju – otpisane. Došli su ma nogama – liferuju ih podzemnim hodnicima u crnim plastičnim kesama.
Kćerka u dva plastična zamotuljka jecajući iznosi očeve lične stvari. Fatalan kraj, jedne od mnogih životnih drama evidentiranih kroz surovu i neumoljivu statistiku. Rastuću, kažu. Kriju , dobacuju. Malo li je svakodnevno na desetine mrtvih. Uz umorne i posustaju će zdravstvene radnike, sveprisutna je neodgovornost i konfuzija. Sistem još nije kolaborirao, mada bi i to neki želeli.

“ Ušao je na nogama radostan što je dobio mesto u Dragiša Mišović”, kroz plač zamuckuje mlada žene.
“Gde se preuzimaju pokojnici”, pita sredovečni gospodin kome donose dve kese i fasciklu sa potvrdom o smrti.
“ Gde mogu da vidim majku”?, kroz suze pita devojka.
“ Već su je prebacili jutros u mrtvačnicu”, ljubazno će sestra okovana skafanderom.

Istovremeno mladi par donosi paket sa hranom i gardarobom i ostavlja na maloj klupici na ulasku u Hitnu pomoć. Odatle osoblje raznosi po odelenjima.

Ne znam kakakv je virus? Veštački ili prirodni od letećih majmuna ili ćoravih miševa, crnih skakavaca ili belih mamba, samo od njega ljudi masivno mru. Ko ne veruje neka proveri. Odlazi svet raznih generacija, mladi i stari. Putuju i zdravi i bolesni.

Zadah smrti je oko nas. Oseća se. Sve je više poznatih. Narod je nesvestan država nemoćna. Moćna je samo bolest koja prolazi i kroz najsitniji rupu. Ona uzima danak poput španske groznice ili tifusa. Neko pravi biznis.Koka kola je posustala Pfajzer maršira. Jahači apokalipse Bil Gejts i Đerđ Šoroš prete. I moćni kauboj Donald Tramp je na nogama. Ima vojsku i službe koje oni plaćaju još pre Kenedija. Li Harvi Osvald je bio miran jer nije pucao u jedinog istinskog demokratskog predsednika. Ali ko je pucao!? Da se nikada ne sazna pobrinuo se Džejms Rubi i ubio Osvalda.

Da li su Kinezi, duboka država, neki zaneseni fanatici pustili ovu pošast verovatno nikada nećemo saznati. Glavni naučnici iz Vuhana su mertvi, a mrtva usta ne govore. Sve je u domenu nagađanja. I tok i uzroci i lečenje. Jedino je lelek bližnjih stvaran. Čak se ni ova smrt ne proverava. Ona se samo saopštava.

“ Od čega je umro deda?”, pitaju malog Cigu.
“ Od smrtu?”, odgovara samouvereno.

Uvek su nas učili da razlikujemo razloge i uzroke čak i u vremenu smrti. Plašim se samo vremena nemoći.