Врхунац патриотизма је кадa државу браните од власти

Пише: Адв. Владан С. Бојић

Држави Црној Гори је неопходна велика помоћ, јер се она мора одбранити од власти. Њој је власт затегла омчу око врата. Не, баш нико то није урадио други. Само је питање времена ко ће одгурнути столицу под њеним ногама, док се струна – фатално не затегне.

Шеф државе брине да ће државу Црну Гору неко преобразити у нечију понајвише српску провинцију, регију, руску губернију и притом здушно пени, објашњавајући све оне, не и оне познате, сценарије из ближе и даље прошлости. За сво то време, све се више ближи, и примиче оној расклиматаној крхкој столици вулгарне трагике сопственог противречја. 

Држави Црној Гори вреба једина повесно општепозната опасност од сопствене власти која је дави, гуши, на трен је оживи и тако 8. деценију, не смера је – престати бранити.

Држава се кобно везала за мрца, мрц је државу везао себи и вапије свим бићем за њом, видећи само у њој свој једини сопствен спас. Где се у међувремену изгубила крхотина ненадоместиве равнотеже моћи (balance of power)? У похлепи? Лажном знању? Не би погрешио велики Бернард Шо тегобно резимирајући: Beware of false knowledge: it is more dangerous than ignorance, односно, чувајте се лажног знања, оно је опасније од незнања.

Или је све то овде превише збркано смешано са неизлечивом похлепом, и инстинктима пуког дарвинизма, алијенацијим, аномијом, отуђењем, слепилом, тешко ухватљивим психозама, делом опијата, па се изгубио сваки појам, не зна се, ко коси, а ко воду носи. 

Свакако сада, више него икада, власт је постала највећа опасност за опстанак државе. Шеф власти након целог живота проведеног на разним нивоима власти, али само власти, морао је стећи срасло готово рођењем умешаност/хибридовање власти с њом, државом. Ова држава је несмислива без њега и он погубљен без ње. То мишљење не дели само та његова свест, већ и прирођен синдром – синдром лажних сијамаца. То је оно стање када властодржац, моћ и политичко вођство не прихвата демократски од избора па до избора, већ као нешто божанско, судбинско, животно питање, где је пораз далеко већи, смртнији од смрти саме. Реално то и јесте. Ту је Владалац Црне Горе направио најгоре – ГРЕШКУ.

Једном када је Наполеон киднаповао из Швајцарске принца Бурбон-Кондеа и невиног га стрељао два метра преко границе на француској територији, његов велики министар унутрашњих послова славни Фуше је изговорио заувек чув/е/ану реченицу: “То Вам није глупост Величанство, него нешто далеко горе од тога, од глупости, то Вам је – грешка”.

Такав грешник никад није у стању да исправи грешку, па зато са својом пропашћу вуче на дно све своје, одвлачи цео свој народ. Он тад беспоштедно гази све пред собом, мрзи све. Ништа му није одвраћајуће, губи све светоназоре, а увиђавности попадају без реда.

Ако народ буде погажен и понижен, све што је прецима било свето биће исто погажено, а размеру понижење неће бити уопште у стању да сагледа. Е то не би била она глупост, већ нешто много горе, била би то она непоправљива и катаклизмична фатална – грешка.

Код нас је стање кудикамо горе, немамо право да се више заносимо, јер код нас влада лажна владавина права (Fake rule of law), јер да је она истинска, знали би боље живети.

Свака, па и ова сила, нашег Владаоца, сем што је сила, има неотклоњиву потребу да у јавности не буде препознавана таквом, она жели да буде и вољена и битно легитимна. Због те жеље феномен постојања силе одбацује и бежи од њеног огољења структурних репења да би се она (сила) забашурила, избрушили њени оштри ножеви, а она бар мало релативизовала. Том грму релативизације апсолутног је зец и – сваки зец том грму гежи.

Зато је шеф држaве у преужареној неконтролисаној великој грозници прекршио све оно  битно, основно правило – не отварај врата која не можеш затворити. Он, видно уморан, сабијен, утучен, сопстевним лажним гримасама развучен, изложен ризицима опасности којима је лично кумовао у времену светла заноса та врата више –не може отворити сам. Треба му помоћи. Да ли види да му помоћ треба? Не. Он интезивно живи време падања.

У правилу, ниједан високи званичник власти, ма којег ранга он био, никад није могао објектизовати актуелне политичке факторе. Он „до последњег даха“ верује да одражава пуну политику а не види да много мање утиче на њу. То је у сваком добу најнеизбежније и најуочљивије. Таквој реалности се и не може супротставити ни ваљана аргументација.

Не случајно су највећи мислиоци света били противници демократије, јер су уочили њене слабости које доводе да се изроди у супротно. Већина, ако се апсолутизује у демократији, рађа диктатуру већине. Историја говори да су често мањина или појединац били у праву, а наше вође с убедљивијом већином водиле су нас у дубљу пропаст. Већина није гарант умности и правих одлука. Демократију покори демагогија. Довољно је да се јави спретан, речит манипулатор што лако води масу. Аристотел је о демократији говорио пејоративно тврдећи да је то владавина руље с којо је лако манипулисати. Демократије упросечује, јер даје једнака права образованим и необразованим, умним и глупим. Демократија даје једнаке шансе присталицама демократије и њеним противницима. Драстични примеру су почетне деомкратије Немачке нациста, оне демократије комуниста, где је демократија дала шансу противницима демократије. Чим су дошли на власт, они су је угасили. Ми већ 8. деценију егзистирамо креације живота противника демократије и, време је да оду.

Дуговечна, презрела до труљења политичка елито Црне Горе допуштено вам је да одете.

У томе захвату, помогните сами себи вашом базичном – интересном добровољношћу.

Једино што тамо сигурно опстаје јесте Берков закон политике по коме, кад они из такве елите и сваку помисао на достојанство жртвују амбицији без етичке сврхе, па се ниским средствима послуже за ниске циљеве, онда цели поредак постаје подлим и униженим.

Мудри народи чим су схватили зло што излази из неограничене власти моћних кренули су у њихово ограничавање и изградили институције. Ми институције реално и немамо. Ми имамо велики проблем јер институције правне државе код нас нису ни изграђене.

Без институција система правне државе је могуће живети јер их ниси свестан као што ниси свестан кад умрeш. Не пада ти тешко јер да си умро наравно ти не знаш. Исти случај је и када си глуп. Ти не знаш да друге упропашћаваш и да други пате због тебе. Исто је и кад уз власт помислиш да си постао држава. Не патиш. Али веома је – тешко другима.

Вратимо се самом почетку, и подсетимо на сентенцу, да је врхунац државе када државу браните од власти? Наиме ту семтенцу је мудро сковао Џим Гарисон, амерички државни тужилац у покушају суђења за Kенедијево убиство. Није је одбранио или је још брани?

Да препустимо одговор зубу времена, јер смо за наших кратких живота сазнали мрвице.

Ништа није почело, ништа се није завршило с нама, ма колко извикивали: Да је вјечна. Вечан је Бог у душама вјерника, можда и тежња ка добром у умовима мислилаца и крај.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: