Vrlo dobar-odličan 4+, ili dva loša ubiše Miloša

Piše: Simonida Kordić

Okršaj oko pokušaja smene lokalne vlasti u Budvi, sjajan I timski nastup nosilaca koalicije, kao reflektorom je osvetlio nemoć vladajuće partije. Čak i u nepovoljnim okolnostima u kojima je kod njih, kao i uvek, i nož i pogača, pokazalo se šta malo promišljanja, odlučnosti i sloge može da učini.

Možda će kroz dalje, od režima kontrolisane procese biti izdat formalni ferman o legitimnosti “skupštine u Slovenskoj plaži”, o valjanosti izbora kalifa umesto kalifa, ali to ama baš ništa neće promeniti. Pred velike izbore na jesen, u Budvi je trasiran put ka promeni režima.

Već godinama aktuelna vlast visi o jednom ili dva poslanika, o jednom kupljenom odborniku (Nikšić, Budva…).

Iako kontroliše medije, tokove novca, mehanizme zapošljavanja, duh i telo svojih podanika, izbori su iz godine u godinu za režim sve neizvesniji. Očigledno je, i sve glasnije i vidljivije (litije) opšte nezadovoljstvo stanjem u državi.

To nezadovoljstvo nadilazi nacionalne, socijalne , religijske i svake druge razlike. U Crnoj Gori, ako i o čemu postoji visok stepen saglasnosti, postoji oko stava: ovako više ne može. Zašto onda opozicija već jednom ne dobije većinu na izborim, većinu koja se ni jednim farsičnim državnim udarom, ni jednom krađom i nameštanjem ne može umanjiti? Šta će to režim pokušati da na jesen spreči da mu se desi “budvanski scenario”?

Kada izuzmemo sve one standardne metode: plaćeni glasovi, avionske karte, otkupljene lične karte, pritisci poslodavaca…, kojima je do sada, na dan izbora eliminisan deo podrške smeni režima , postoji nekoliko efikasnih injekcija, kojima je narod uredno pelcovan pred svake izbore. Slične parole spremaju se i sad.

A za koga da glasamo, i kada bi smenili ove, ko može ovu zemlju da podigne? Ovaj, nazovi argument, pada na plodno tle našeg mentaliteta koji nema mnogo iskustva sa delanjem ali ima sa pripovedanjem. U našim glavama nema potrebe da se čovek pomeri s mesta ako ne može odmah da preskoči kilometar. Pošto to nije moguće, onda on radije sedi u mestu, ne čineći ništa i uzgred grdeći one entuzijaste koji oru, makar pomalo.

U trećem satu ispijanja prvog espresa, plaćenog od očeve penzije, na osunčanoj kafanskoj terasi, on odlučno tvrdi da mu “ne pada na pamet da radi za trista evra” ( što je, istini za volju plata ispod svakog nivoa I jedan od razloga za smenu vlasti koja je uvela 300 evra kao standard, ali I to je kud i kamo bolje, nego biti izdržavano lice, živeti o roditeljskom trošku u 45-oj).

Drugi argument je: opozicija je nikakva, treba neko novi. “Ja ne glasam i ne želim nigde da se angažujem, jer svi su oni (opozicija) nekako, u najboljem slučaju dobre trojke , a ja čekam da vidim neku peticu. Nekoga ko bi imao harizmu, sposobnost da ovaj narod povede i izvede iz ovog užasa”, objašnjava mi jedan ozbiljan čovek, pisac, kritičar režima, koji neretko piše o politici i to sa pristojnim poznavanjem materije.

I tako čekajući peticu, u paru s onim sredovečnim ispijačem kafe na račun roditelja, ne primećuje da sve vreme vlada i život mu kvari jedna debela jedinica.

Tu su naravno i oni dobronamerni koji objašnjavaju da je dosta više tridesetogodišnje borbe (što jes, jes, vreme je za pobedu) i da “treba neko novi”. I to: da je mlad, a da je iskusan, da je pošten, a da je prepreden, da je obrazovan, a da je blizak narodu, da je bogat, a da razume potrebe sirotinje, da dobro zna politiku, ali da je nov na sceni … Ma mani politiku, gde je taj da se odmah udam?! Poznat je metod da kad nešto ne želite da uradite, postavite tako visoke ciljeve da ih je nemoguće ostvariti, a sve manje od toga je neprihvatljivo, pa eto…

Šaptačka mašinerija usmerena ka smanjenju broja opozicionih birača, u zgodnom trenutku podseti i na čuvenu frazu “politika je prljav posao” (da ne navodim onu drugu, eksplicitniju) I “svi su oni isti”. Pa pošto je to prljav posao, a I svi su isti, čemu glasati za iste? To je na nivou ideje “sve su žene iste” ili “svi su muškarci isti”.

Psiholozi kažu da naravno, uopšte nije tako, nego da mi, zapravo, biramo “iste”. A i kada ne biramo (na izborima), sasvim je sigurno da smo izabrali “iste”, koji su upravo I želeli da barem nebiranjem (apstinencijom) budu izabrani.
Na prethodno se nadovezuje i razvučena tema o “nejedinstvu opozicije” (živa istina). Dakle “ja bih glasao kada bi oni svi stali na jednu listu”, a pošto to ne može da se desi (vidi tačku 2.) onda ja radije ne glasam uopšte (tačka 3.).

Sledi detaljna analiza partijskih programa i nastupa, koja se uglavnom svede na jedan od dva stava: ovi mnogo srbuju, oni drugi su se prodali Evropi… Iako tako ponekad ne izgleda ta dva principa (srpski i evropski) nisu uopšte nepomirljiva.

Podsetimo samo na neke praktične aspekte – Đukanovićevo “srbovanje”, u vreme pre nego što je doživeo metamorfozu, nije sprečilo predstavnike nekih EU zemalja da mu daju podršku, verujući da će on uspeti da realizuje “evropske vrednosti u maloj Crnoj Gori” (slični primeri su vidljivi I u regionu). U svom poslednjem izveštaju o Crnoj Gori IFIMES ukazuje na to da je aktuelni režim postao balast svojim donedavnim saveznicima iz EU I SAD, te postavlja pitanje “ da li EU , „State Department“, „Freedom House“, Međunarodni institut IFIMES i međunarodni zvaničnici kao što su Matthew Palmer, Johannes Hahn, Pierre Mirel, ugledni američki ekspert Francis Fukuyama i drugi, koji oštro kritikuju režim Mila Đukanovića, u stvari, podržavaju „Veliku Srbiju”?” .

Postavljajući tako stvari, podsetimo da francuski ambasador u Sjevernoj Makedoniji Christian Thimonier, ukazuje na to koje su Evropske vrednosti nestale sa ovih prostora, a nemaju nikakve veze sa nacionalnim programima: “bogatstvo u Crnoj Gori koncentrisano je kod 10 ili 12 porodica, i takva akumulacija bogatstva ne pokazuje evropske vrijednosti, te dodaje da je Crna Gora primer zašto treba preispitati kriterijume za proširenje EU.”

Svestan da je izgubio međunarodnu podršku, a to znači i da više nema ni finansijskih injekcija kojima je osiguravana, makar i tesna izborna pobeda, za očekivati je da će režim u ovoj kampanji revitalizovati formulu za ubijanje volje za promenom pod geslom “narod ima vlast koju zaslužuje”.

Ovim se podseća na nepovoljno istorijsko iskustvo i izaziva osećaj kolektivne krivice za sve bivše nedaće, a bilo ih je dosta. Od turskog ropstva, preko “diktature proletarijata” do poslednjih trideset godina neslobode, stvara se slika da smo ipak svi za to nekako odgovorni.

Ili smo ćutali ili smo mnogo bukali, ili smo se borili ili smo previše sarađivali, ili smo glasali ili nismo glasali, tek – sami smo krivi.

Prigodno se naravno izbegava kontekst – recimo da je Turska u svoje vreme bila velesila čiji se pohod ka Evropi razbio o ovaj mali narod, da je komunizam sa Jalte uvezen na ove prostore kao deo raskusuravanja velikih sila, da je aktuelni režim, sa drugačijim pretekstom od sadašnjeg, isti taj narod sa ulice uveo u vlast… Istina je samo da narod koji traži malo, malo i dobije. Zato “budimo realni – tražimo (ne)moguće”!

U našoj realnosti u kojoj su se razbila sva obećanja o tome da će “Crna Gora biti ko Monako”, da smo na čvrstom evropskom putu, lideri u regionu, svaki pomak i svaka promena je promena na bolje. Da je to moguće, čak i u ovim okolnostima pokazala je opozicija u Budvi. Istovremeno sve je vidljivije da je i zapad spreman za promenu režima , pa makar ga smenile i “slabe trojke”.

(Autor je član Predsjedništva Nove srpske demokratije)