Вршњачко насиље све већи проблем: Кад дјецу васпитавају друштвене мреже, а не родитељи

Проблему вршњачког насиља које је, нарочито, у последње вријеме узео маха у Црној Гори се, на друштвеном и институционалном нивоу важност придаје само када се у јавности објави информација да је до њега дошло.

Школе су, према анализама стручњака, окружење у којем се оно најчешће може очекивати, због чега је њена улога кључна у откривању и процесуирању свих оваквих појава. Само у последњих неколико мјесеци догодило се неколико инцидената, чији су виновници малољетници, које нас као „посматраче“ остављају без текста, а систем и даље без адекватног одговора. Свакако, у последње вријеме, најупечатљиви је био случај злостављања дјевојчице у Беранама за шта су осумњичена четворица малољетника. Постаје очигледно да је ријеч о „појави“ која је захваљујући доступности информација у медијима добила на видљивости али не и на проналажењу рјешења.

Зашто је то тако и гдје смо као друштво заказали одговоре смо покушали да добијемо од оних који би овом појавом морали много озбиљније да се позабаве.

Према последњим подацима Завода за школство, у основним и средњим школама у Црној Гори забиљежено је 305 случајева вршњачког насиља за двије године, а сумња се да их је много више, који нијесу пријављени надлежним органима.

Медији су постали трећа родитељска фигура

Дарија Петовић Бамбур, психолог koja је ангажована у НВО Родитељи каже за ИН4С да од регулативе до праксе, наилазе на проблеме у сваком сегменту.

„Бојим се да ће требати времена да се на институционалном нивоу ствари доведу у ред. Али оно што се у свему томе појављује као проблем јесте и да некада процедуре које су осмишљене да заштите жртве насиља раде на штету, тј. повријеђују/трауматизују учеснике који нису ни жртве и починиоци у правом смислу, што је посебно проблематично када су дјеца у питању. Ту долазимо до парадокса да заштита права једне групе често води повреди права неке друге. Много је компликованије него што се на први поглед чини“, истиче Петовић Бамбур и наводи да рјешавање проблема на нивоу институција у смислу прописа и процедура није довољна.

Она вјерује да је у рјешавању проблема вршњачког насиља треба заузети другачији приступ, а то је нуђење алтернатива и другачијих животних вриједности од оних који су дјеци најчешће доступне.

Петовић Бамбур оцјењује да је узимајући у обзир чињеницу да се последњих година све више говори о феномену вршњачког насиља и дјелује у смјеру оснаживања жртава да пријаве насиље, упитно да ли се ради о порасту степена насиља, или о томе да смо га сада свјеснији, јер се о њему више говори. Она наводи да се свакодневно у пракси показује да скоро ни један сегмент система који је повезан са проблематиком вршачког насиља не функционише како треба.

„Један од разлога зашто оно добија замах је засигурно и све масовнија употреба интернета и друштвених мрежа. Оно што је раније постојало “само” „offline“, сада поприма неслућене размјере, јер путем друштвених мрежа укључен је све већи број учесника, информације се брже шире, паметни телефони дјеци омогућавају да чинове насиља снимају и на тај начин им и временски продуже утицај“, казала је Петовић Бамбур.

Према њеним ријечима, истраживања су показала да без обзира на генетске предиспозиције које дијете има, утицај непосредне околине, у првом реду родитеља ипак пресудно утиче на то на који ће се начин дијете развити.

„Други је проблем то што су због начина савременог живота медији постали трећа родитељска фигура, па многе фигуре са интернета и других медија врше много већи утицај на развој дјеце него што би требало. Али опет, и то је у првом реду одговорност родитеља“, истакла је она и додала да  савремени начин живота иде у прилог отуђивању и урушавању породице и њених основних вриједности.

На питање да ли су “нови” родитељски стилови одгајања дјеце можда проблематични и један од узрочника девијантног понашања Петовић Бамбур каже да попустљивост у васпитању, која је као васпитни стил последњих деценија у порасту, иде руку под руку са свим осталим факторима који негативно утичу на формирање личности.

„Са друге стране, свјесни смо и да је насиље у породици често узрочник насилног понашања дјеце. Закључак је да начин одгајања сигурно јесте један од најважнијих узрока, којем год екстрему припадао“, истиче саговорница нашег портала.

Милица Лекић, потпаролка Министарства просвјете Црне Горе за ИН4С је казала да, морамо имати повјерења у образовање ако очекујемо да систем покуша да ријеши настали проблем, у сарадњи са другим институцијама и установама.

„ Наше Министарство неће имати ни најмање разумијевање за одлагања и недосљедну примјену прописа од стране школе која јесте у сазнању да се унутар установе евентуално дешава насиље“, категорична је Лекић.

Она додаје да се често насиље не дешава у самој школи,  или није ријеч о физичком већ емоционалном насиљу, или спорадичном вербалном, што га чини много тежим за детектовање од стране установе.

„Зато је заједничка обавеза праћење школе и родитеља понашања дјетета, те комуникација са самом школом, а никако самостално преношење комуникације на терен родитељ-родитељ, родитељ – дијете које врши насиље“, истакла је она.

Према њеним ријечима просвјета је само једна „карика“ у ланцу.

„ Вршњачког насиља, према статистикама, нема више него у већини других земаља, што никога не амнестира од дјеловања у сваком појединачном случају. Додатно, о случајевима вршњачког насиља се мора говорити, али не угрожавајући идентитет малољетне дјеце, већ са искреним циљем превентиве“, поручила је Лекић.

Дио цивилног сектора, са удружењем Родитељи и Јувентасом на челу спровео је са Министартсвом просвјете истраживање у вези са вршњачким насиљем и подаци су показали да се убједљиво највећи дио дјеце осјећа сигурно у школи, док су подаци о дјеци која су била изложена некој врсти конфликта или притиска од вршњака знантно бољи у односу на слично истраживање из 2006. године.

Ипак, Лекић наводи да ово питање захтијева значајну пажњу, јер, ако је и једно дијете изложено насиљу, не можемо никако бити задовољни.

„Министарство je предузело додатне мјере за сузбијање вршњачког насиља формирајући, са Управом полиције и неколико других ресора, комисију која се бави овим питањем, а убрзо ћемо саопштити налазе. Такође, планирана је опсежна комуникација са школама, јер очекујемо да свака установа користи механизме превенције у највећој могућој мјери, а они јесу на располагању, али и интервенише прописно одмах по сазнању да се насиље догодило“, навела је Лекић.

Законске одредбе за малољетне преступнике су добре

Велибор Марковић, адвокат одговарајући на питање да би требало обавити измјене Кривичног закона који се односи на малољетнике каже да су одредбе Закона о поступању према малољетницима у кривичном поступку добре, али се увијек поставља питање њихове практичне примјене имајући у виду да држава није створила довољно услова за генералну и специјалну превенцију, а посебно социјалну реинтеграцију након издржане казне.

„Не ради се најчешће о пропусту судова и тужилаштава, већ установа чије је законска улога и функција да се стара о тој још увијек недовољно, а тиме и рањивој категорији становништва“, објаснио је за ИН4С Марковић.

Он наводи да су кривични поступак према малољетницима и кривичне санкције које се изричу према малољетницима, као и под одређеним условима према пунољетним лицима за кривична дјела која су извршила као малољетници, били прописани Закоником о кривичном поступку и Кривичним закоником све до краја 2011. године када је донесен посебан закон о поступању према  малољетницима у кривичном поступку.

„Ступање на снагу тог закона престале су да важе одредбе Законика о кривичном поступку и Кривичног законика у дијелу које су се примјењивале на малољетнике. Тако да је до дан данас у примјени тај закон. До измјештања одредби о малољетницима у посебан закон дошло је вођењем рачуна о најбољим интересима окривљених малољетних лица, те њиховој зрелости, степену  развоја, способностима и личним својствима у циљу њихове  рехабилитације и социјалне реинтеграције. Формално не постоји разлика између кривичних дјела која могу бити извршена од стране малољетника у односу на пунољетна лица, али наравно да постоји суштинска разлика будући да нека кривична дјела могу бити извршена само од стране пунољетних лица имајући у виду њихова лична и професионална својства као и одређени службени или други положај у неком правном лицу“, објаснио је Марковић.

Према његовим ријечима, када је у питању кривична санкција која се може изрећи малољетнику или пунољетном лицу за кривично дјело које је извршило као малољетник, најдужа затворска казна може бити у трајању до 10 година.

Да ли казна изречена за преступ малољетнику прописује и неку мјеру и за родитеље односно старатеље, Марковић одговара да наведени то закон не прописује.

„Прописане мјере се једино односе на појачани надзор над малољетником од стране законског заступника или појачан надзор у другој породици, што би када је ово последње у питању могло имати за последицу ограничење или лишење родитељског права због запостављања дјетета, што је ствар другог односно ванпараничног поступка који је овлашћен да покрене и орган старатељства.

Он је казао да не зна да ли мимо ових мјера одузимања дјетета од родитеља и смјештаја у другу породицу или установу, постоје и  конкретне кривичноправне мјере и у другим земљама.

„Наведени закон прописује више врста кривичних санкција предвиђених за малољетнике у зависности од тежине кривичног дјела и одређених других околности. Тако се примјера ради за кривична дјела за које је прописана новчана казна или казна затвора до три године малољетнику може изрећи опомена, а за кривична дјела до 10 година више врста васпитних налога, међу којима су између осталог обавеза редовног похађања школе, укључивање у одређене спортске активности, похађање одређених  курсева или припрема за полагање испита или уздржавање од  посјећивања одређеног мјеста или контакта са одређеним лицима. Ове мјере у суштини и не представљају кривичне санкције већ алтернативу санкцијама“, нагласио је Марковић и додао да су кривичне санкције васпитне мјере, малољетнчки закон и мјере безбједности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: