Vučićev intervju za Sputnjik: Ni NATO, ni Crnogorci, niti bilo ko neće napadati Srbe

Ubrzo nam u Srbiju stižu ruski „migovi“, a pre njih dobijamo ruske tenkove i izviđačka vozila. Na stolu je i predlog da „Turski tok“ prolazi kroz Bugarsku do Srbije, što je najveća razvojna šansa naše zemlje. Dijalog sa Prištinom prelazi na predsednički nivo, a pokrećemo razgovore o izmeni Ustava. Jedan od najvećih strateških ciljeva Srbije i Vlade koja nije ni proamerička ni proruska već srpska je — povećanje nataliteta u zemlji.

Sve ove novosti otkrio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u ekskluzivnom intervjuu za Sputnjik, prvom nakon svečane inauguracije u Palati „Srbija“.

Na Andrićev venac smo stigli u nedelju ujutru. To je, kažu u predsedništvu, radni dan.

Za početak, otkrijte nam — udarnu vest — hoće li do Srbije doći neki gasovod sa istoka? Kakve su nam sada šanse pošto se zbog EU izjalovio „Južni tok“?

— Za nas je od ključnog značaja novi dogovor, ono o čemu smo razgovarali i sa Aleksejom Milerom. O tome sam pričao i sa Bojkom Borisovom. Dakle, Rusi rade „Turski tok“ i oni prelome cevovod blizu tursko-bugarske granice i on ide ka Istanbulu i najvećim turskim gradovima. Ranije je bila ideja da se dalje ide kroz Tursku, Grčku, Makedoniju i Srbiju. Danas postoji još realnija ideja pošto Bugari prave Evropski centar za primanje gasa sa različitih strana. A najvećim delom je to ruski gas. Našli su Bugari veoma mudro rešenje i mislim da imaju podršku i Nemačke. Kada naprave taj centar, negde između Bugarske i Varne, dotle će da dođe gas, ide do Sofije i ulazi u Srbiju.

Kakve su onda naše dalje šanse?

— Na granici sa Bugarskom mi preuzimamo i moramo da sagradimo gasovod, sami, ili, na primer, uz pomoć Rusije, što bi bilo lakše. Dakle, na granici primimo 9,8 milijardi kubnih metara gasa. Mi smo tranzitna zemlja, ali od nas idu krakovi ka RS, BiH, Prištini, Hrvatskoj i dobijamo tranzitne takse. Svaki gasovod koji prolazi kroz Srbiju nama odgovara, ali ovo je najbolja varijanta. Ovo je velika razvojna šansa za našu državu, ekonomiju, industriju. Kompletnu gasnu mrežu bismo izgradili.

A šta ako maligni uticaj Zapada to zaustavi?

— Mi smo spremni da primimo najjeftiniji i najbolji gas od koga bilo. Pet godina su nam govorili o jeftinijem gasu preko Krka, preko ovoga ili onoga, ali to bi bilo dvostruko skuplje. Da li iz Aleksandropulusa da povučemo, a da bude jeftinije ili iz Litvanije, pa ne možemo. I posle pet godina smo se vratili na početak. Nećemo da kupujemo duplo skuplji gas. Sa novim projektom, sa malo sreće, zarađivali bismo od 100 do 150 miliona evra godišnje.

Šta je novo na Andrićevom vencu

Pa dobro, šta se u vašem životu promenilo od kada ste predsednik Srbije?

— Evo, nedelja je, a mi radimo. U ponedeljak putujem u Brisel na neformalne razgovore sa albanskom stranom i danas se za njih pripremam. Taj dijalog nikada nije lak, pa kroz sve teme i sve finese moramo da prođemo unapred. Takav pristup je neophodan da bismo uvek mogli da znamo šta su želje Prištine i kako da branimo svoje ciljeve.

Tako je bilo i kad ste bili premijer, ali šta je novo?

— Imam mnogo manje dnevnih problema i sastanaka koji ste tiču štrajkova, raznoraznih zahteva. Ova pozicija omogućava da se bavim strateškim i suštinskim pitanjima za budućnost države Srbije. Nažalost, i dalje, zbog različitih zahteva i činjenice da sam predsednik najveće stranke, ljudi svakodnevno dolaze, pa neke možete da odbijete, a neke ne.

Znači li to da ćete biti manje u javnosti?

— Ne mislim da se rivalima dodvoravam pričama da ću manje da radim, praktično, da ću biti lenj da bi oni bili srećni. Radiću marljivo, biću vredan, obavljaću teške poslove, donosiću odgovorne odluke i moraće na drugačiji način da me pobede. Ne mogu se uzdati u moju lenjost ili neaktivnost.

Niko vas ne kritikuje što ste vredni?

— Setite se koliko smo samo kritikovani za Briselski sporazum, a danas mi tražimo da bude sproveden, a ne sprovodi ga albanska strana. Bio sam najžešće kritikovan zbog Zakona o radu i mera fiskalne konsolidacije, a to nas je dovelo do najvećih uspeha u prošloj i ovoj godini. Samo četiri zemlje EU imaju bolji odnos prihoda i rashoda u budžetu nego što je u Srbiji. Javne finansije su pod kontrolom, ali su bile neophodne teške mere i teške odluke.

Ko je veći Haradinaj od Haradinaja

Vratimo se na nove pregovore u Briselu. O čemu ćete razgovarati sa Tačijem kad Priština odbija da formira ZSO?

— Kad pomislim na te razgovore, nikad mi nije lako, ali ne žalim se. Verujem da ni Tačiju nije prijatno da sreće mene. Ovoga puta nećemo imati precizno utvrđene teme, pričaćemo o tome kako vidimo Kosovo i Metohiju za godinu, pet, deset, petnaest godina. Važno je da se dijalog nastavi jer se tako smanjuju tenzije. Sever Kosova ne može da bude ugrožen, ali razgovor je neophodan pre svega zbog našeg naroda na centralnom Kosovu, njegove egzistencije, sigurnosti i bezbednosti. Oni su u velikoj meri prepušteni sebi jer nemamo ni policijsku ni vojnu niti bilo kakvu drugu zaštitu za njih.

Ali čemu da se nadamo od tih razgovora kad Priština ne ispunjava dogovoreno?

— Mi, kao i uvek, nastupamo jasno, otvoreno i iskreno, u skladu sa našim ograničenjima koja se odnose na državne interese. Albanci su u prethodnom periodu promenili ponašanje. Sve su počeli da tretiraju kao svoje unutrašnje pitanje i da nameću tezu da nemaju potrebe ni da pregovaraju sa Beogradom. Ponavljaju: „To je pitanje Kosova, a mi smo nezavisna država“. Mi smo odgovorili: „Dobro, ako je tako, nemojte ni da pregovarate“, pa da vidimo kako će to da im funkcioniše. A onda su shvatili da to tako ne može da funkcioniše.

Hoće li se pregovori Beograda i Prištine i zvanično podići na predsednički nivo kako se najavljuje?

— Mislim da će se to dogoditi. Jer ako Srbi sa KiM moraju da sarađuju i razgovaraju sa svima, pa i sa Haradinajem, teško da neko može da natera Beograd da bude srećan i da sedne za sto sa nekim koga gonimo po poternicama za najteže moguće zločine.

Šta ako Haradinaj bude premijer Kosova*? Hoće li ga Zapad prihvatiti?

— Od zapadnjaka sam više puta čuo da bi to za njih bila neprijatna situacija, ali da bi radili sa svakim koga izaberu Albanci. Srbi će sa tom činjenicom morati da žive, a Beograd ne može da bude oduševljen ni Haradinajem ni Kurtijem. Između njih ne vidim razliku, osim što se jedan dokazao u borbi protiv Srba, a drugi još nije, pa bi možda da bude veći Haradinaj i od Haradinaja. U svakom slučaju, to je komplikovan proces, ali bolje da se razgovara nego da nema dijaloga.

Imate li utisak da su Srbi sa Kosova taoci — da bismo ih zaštitili, prihvatamo i ono što ne bismo želeli, a još gore bi bilo da to ne prihvatimo?

— Šta god da kažete, u pravu ste. Istina je, lako je manipulisati tim činjenicama. Šta god da napravite, pojavi se neko iz centra Beograda i kaže da to nije pametno. A kad ga pitate, hoćeš li ti da odeš u Donju Guštericu, Ugljare, Veliku Hoču, ne bi otišao ni na sedam minuta. Ne znaju ni gde su ta mesta, ali znaju da nam drže pridike svaki dan.

Na šta ste mislili kad ste najavili unutrašnji dijalog o Kosovu? Premijerka Brnabić je pomenula za Sputnjik i dijalog o NATO-u…

— Za NATO su stvari jasne, Srbija ostaje vojno neutralna. Sa druge strane, smatram da je važan unutrašnji dijalog za sva strateška pitanja, a među njima je svakako i Kosovo. Na konsultacijama za izbor Vlade pitali su me i DSS i radikali sa jedne, i Čanak i Čedomir Jovanović sa druge strane, šta sam mislio pod tim dijalogom. Rekao sam im da je važno za društvo da ne stavljamo stvari pod tepih i da nemamo unapred pripremljene odgovore nego da znamo šta nam je činiti. Da znamo težinu položaja na KiM, da znamo koliko je Srba, da znamo šta za njih možemo da uradimo i da vidimo šta je to što je realno. To što će neko na svaku moju reč da mi odgovori da je ona protiv nebeske ili višnje Srbije, bolje da mi ne govori. Jer je u manastire i crkve na KiM Srbija više uložila nego što su ostali u prethodnih 30 ili 40 godina. To znaju i u Srpskoj crkvi.

Kad kažete „realnost na Kosovu“ mnogi pomisle da želite da prihvatite faktičko stanje da Kosovo nije u Srbiji?

— O tome uopšte nisam govorio. Ja sam kao predsednik republike položio zakletvu držeći desnu ruku na Ustavu Srbije i izgovarajući reči o Kosovu i Metohiji. To ne znači da nisam spreman da čujem šta se zaista dešava na Kosovu. Pitam sve političke heroje koji mi zameraju — zašto nisu 2008. godine intervenisali kada je Kosovo protivpravno proglasilo nezavisnost. Zašto tad nisu rešili problem na svoj način kad su toliko hrabri. Zašto su pokvareni? Zašto to sada traže.

Opozicija postoji da bi vlast bila bolja…

— Da, bilo bi dobro kada bi oni zaista činili da vlast bude bolja i da Srbija bude bolja. Plašim se da se neki ne raduju uspesima države već se raduju da bude gore, kako bi oni dobili priliku. Ne razumem iracionalne stavove kada se bavite politikom. Hoće li deca da nam žive u zemlji koja ima rast od tri, četiri, pet odsto, ili ćemo da se lažemo da u Štimlju svi pevaju pesme Bore Čorbe i idu u srpsku crkvu, a u Štimlju i nema Srba.

Šta će biti sa Preambulom

Najavili ste i razgovore o promeni Ustava, a novi ministar Branko Ružić pomenuo je i mogućnost promene Preambule… Hoće li se menjati deo Preambule koji se odnosi na Kosovo i Metohiju?

— Kada sam pričao o dijalogu za promenu Ustava, nisam ni razmišljao o Preambuli. Sada vam kažem, teško ćemo doći do konsenzusa za promenu Ustava, ali ja želim da otvorimo diskusiju. Imamo mi dve trećine u parlamentu, nije to problem, ali ja ne želim kao predsednik da menjamo Ustav bez širokog dogovora. Ustav se ne donosi na silu, pa da traje godinu, dve ili pet. To je dokument koji treba da bude na snazi sledećih pedeset ili sto godina. Užasno je važno da tako svi pristupimo tome. Dakle, ponudio sam dijalog u Srbiji, a onda sam video da malo ko želi stvarni razgovor. Neki misle da će preko noći da dođu na vlast tako što ne razmišljaju o Srbiju nego će da viču „Vučiću, diktatoru“, što će svi da objavljuju.

Koliko sam vas razumela, dijaloga o ulasku u NATO nema?

— Tu su stvari jasne. Srbija ostaje vojno neutralna. Imamo korektan odnos i sa NATO-om i sa ODKB-om, tako će i da ostane i niko nam neće birati od koga ćemo da kupujemo oružje. To sam javno rekao pred svima.

Zašto vam među susedima nije prošla ideja o stvaranju regionalne ekonomske unije?

— Rekao sam i u Dubrovniku — nećete, ni ne morate. Ali Srbija ima oko dve milijarde stranih direktnih investicija. Niko u regionu nema više od 400 miliona, ni Crna Gora, Makedonija, Albanija. Ako se udružimo, ujednačimo poreske stope, ukinemo carine, približimo subvencije, to je tržište od 20 miliona ljudi.

Nešto kao Jugoslavija?

— Da, ali nije politički savez kao Jugoslavija. Svako ima svoju nezavisnost i suverenitet.

Kao zajednica nezavisnih država.

— Odjednom bismo postali neuporedivo atraktivniji i za investitore. Lakše bismo izvozili proizvode, bićemo tretirani kao snažniji i jači.

I šta im se onda ne sviđa?

— Nisam čuo nijedan argument protiv toga, a ideja se dopala i EU. Shvatio sam onda da je neko sa strane protiv, pa su onda i pripadnici susednih zemalja izašli protiv. Zato sam rekao, zaboravite sve, kao da ništa nisam predložio. Ako je argument da ćemo svi zajedno da uđemo te tri-četiri godine u EU i da nam nije potrebna zamena za to, teško ćemo ući za to vreme. I EU traži više vremena zbog svojih unutrašnjih problema, a mi moramo da živimo i u sledećih, pet, šest, deset godina dok ne pristupimo EU.

Dakle, nisu ekonomski argumenti po sredi. Lepo je to što se vi u Dubrovniku ispričate, ali posle toga Sarajevo ne rešava ko je hteo da vas ubije u Srebrenici, a Crna Gora poručuje da može da ratuje i protiv Srbije. Diplomatski je možda pametno što ste to prećutali, ali to su strašne poruke…

— Tačno je da nisam na to odgovorio uvredama, ali sam rekao nešto što je važnije od svega. To ću da ponovim. Ni NATO, ni Crnogorci, niti bilo ko neće napadati Srbe ni na Kosovu i Metohiji niti bilo gde drugo. Izjava je jasna i fer. Mislim da je crnogorski zvaničnik Bošković pozvao Vulina da mu kaže da je ta izjava izvučena iz konteksta ili tako nešto. Svakako, to što se Srbima dogodilo devedesetih neće se ponoviti i to sam rekao i u Jasenovcu i svuda. To sada govorim i kao vrhovni komadant. Nikoga da napadamo nećemo, ali nećemo dozvoliti ni proterivanje i ubijanje našeg naroda.

Sa čim stiže Šojgu

Rogozin nam je rekao da ćete vi da nam saopštite kad stižu „migovi“ iz Rusije?

— Mislim, veoma brzo. I mislim da će Srbija biti značajno sigurnija posle dana i nedelja koje su pred nama. Ako pogledate i namensku industriju, zaostajali smo u razvoju 20-30 godina i za Zapadom i za ruskom mehanikom i elektronikom. Pokušavamo tu razliku da premostimo i fabrika koju sam u subotu u Uzićima otvorio je prva visokotehnološkog nivoa. Još nismo u stanju da napravimo vozilo za vojsku sa nezavisnim vešanjem sa pogonom na četiri točka. To je važno za pokretljivost za vojna vozila. To su kao „kamaz“ vozila. Kada bi oni hteli da naprave fabriku ovde, mi bismo sve što treba dali i platili.

Pokušavate li da ih dovedete?

— Pokušavamo. To sam činio više puta.

Da li je u planu i fabrika za remont helikoptera?

— Jeste, radimo na tome.

Sergej Šojgu će, kako se najavljuje, uskoro posetiti Beograd…

— Očekujem skori dolazak ministra Šojgua, kao i dolazak tenkova i izviđačkih vozila. To je za nas značajno. Iako su neke neznalice govorile „šta će nam“. Potrebni su nam, to je ogromna zaštita. To u značajnoj meri menja stvari za našu zemlju. Naše sposobnosti odbrambene dramatično rastu u jednom danu.

Nisu nam slučajno gađali taj odbrambeni sistem 1999…

— Tako je. Danas imamo tri ili četiri lovca 29, a u bliskoj borbi nema boljeg aviona. Kada kompletiramo sve sa radarskim sistemima i protivvazdušnim dejstvom, građani će sigurno da se osećaju. Što se tiče namenske industrije, nažalost, svuda se ratuje i mi možemo u narednih 20 godina da prodamo sve što napravimo.

Kako ocenjujete turbulentne odnose u svetu i gde je tu Srbija?

— Sada imamo multipolarni svet. Četiri su velike sile: SAD, Kina, Rusija i EU sa Nemačkom na prvom mestu. Gledamo da obezbedimo različite interese u različitim delovima sveta. Na delu je sučeljavanje sila politički, vojno i ekonomski, a indirektni sukobi su svakog dana. Moramo u tim okvirima da vodimo mudru politiku i da se čuvamo. I trava strada kad slonovi idu.

Hoćemo li uspeti da se sačuvamo, kao što je Tito zauzeo poziciju nesvrstanih?

— Čuvaćemo vojnu neutralnost i nezavisnost. Nije lako. Borba traje na dnevnom nivou. Ali Vlade pre nas slale su dnevni red u ambasade na odobravanje, pa su ga telefonski usvajali. Danas u Srbiji ne vladaju ambasadori.

Hoćete li vi kao predsednik uvek znati šta Vlada usvaja?

— Ne na dnevnom nivou, ali strateški sigurno. Pa zar bi neko da ukine demokratiju u Srbiji. Ja sam predsednik najveće stranke u Skupštini, koju je izabrala Vlada. Ne misli valjda neko da može da nam ukine pravo da kao stranka koja je pobedila na izborima donosimo važne odluke za zemlju.

Razlika između Skota i Čepurina

Jedni zameraju da je zbog premijerke Vlada proamerička, a drugi kažu da je zbog pojedinih ministara proruska. Čija je?

— Mi imamo srpsku Vladu. Građani imaju predsednika koji je Srbin, što nije najvažnije, i koji radi u interesu Srbije. U prvom trenutku su se pobunili jedni zbog kadrova u Vladi, a potom su i drugi skočili iz lonca zbog nekih drugih ministara. To je dokaz da imamo srpsku Vladu koja će raditi u interesu Srbije.

Osećate li direktne pritiske spolja, kao što ambasador Skot kaže, da u Srbiji postoji „maligni uticaj Rusije“? Kaže li to on i vama ili je to samo „predstava za javnost“? Je li vam neko iz Rusije, na primer, rekao, „mora Dačić da bude premijer“?

— Nisam imao priliku da to iko od mene traži. Nije to ni Skot radio. A i njemu smo javno rekli da ne vidimo nikakav maligni uticaj Rusije. Svima kažemo da radimo korektno sa ruskim, američkim i evropskim partnerima. Ali šta god bih rekao, kakvih sve pritisaka imam, morao bih da odem u penziju, a ja još nisam za penziju. Ali imam beleške od briselskih pregovora pa nadalje i možda ih jednom i objavim. To bi bilo čitano štivo. Ljudi ne bi verovali kakvi su sve bili razgovori o Kosovu, Srebrenici i raznim drugim temama.

Kaže li vam ambasador Rusije Čepurin da je uticaj Amerike strašan ovde?

— Nije mi to rekao Čepurin.

Jako mi je drago zbog toga. Prešla bih na temu Rusije. Za početak, nedavno je bila kampanja protiv NIS-a u jednim dnevnim novinama. Oni su dokazivali preko anonimnih sagovornika da je rudna renta niska i svašta još, a vi kao Vlada niste reagovali.

— Štampa u Srbiji je slobodna i ne bih da komentarišem pisanje dnevnih novina. Partneri smo sa „Gaspromom“ i važan je novi dogovor o skladištu. Rudna renta je niska, ali smo to ranije potpisali i nemamo kome da se žalimo.

A jesmo li potpisali da se ubrzano eksploatišu naftna polja, što nam, navodno, nanosi štetu?

— Dobar deo nafte je izvučen i to je bio razlog profita u prvim godina. Ali, sad imamo preorijentacije NIS-a i „Gasproma“, što je dobro. Sad se predviđa duboka prerada, što je dobro.

Stvara se utisak da je NIS opustošio naša polja…

— Kao da mi to ne bismo učinili… Nije sve bilo apsolutno idealno ali danas ide nabolje. Razgovarao sam sa Kirilom Tjurdenjevom, svestan šta je razvoj NIS-a. Reč je o odličnom profesionalcu i rezultati će biti još bolji. NIS je jedan od najvećih punilaca našeg budžeta. „Gasprom“ nam je od velikog značaja, kao i da dođemo do skladišta 750 miliona kubnih metara, a ubrzo kreće izgradnja. Mi ćemo tada pola godine moći da izdržimo bez gasa.

Sličnost Tramp-Vučić

Kako će se rešiti problem sa statusom Humanitarnog centra u Nišu? Odužila se ta priča, premijerka je za Sputnjik najavila da je to jedan od prioriteta…

— Nismo u lakoj situaciji.

Šta to znači?

— Nije jednostavno da govorim u svemu. Ali svi znaju da nismo u lakoj situaciji. Vlada će doneti odluku o tom pitanju.

Je l’ vam to stvarno toliko opterećenje?

— Stvarno me to pitate?!

Da. Ja znam, ali hoću da i ljudi čuju.

— Jeste, veliko. Šta god da uradi Vlada ili neće biti fer i pošteno, ili ćemo imati drugu vrstu posledica.

Kako ocenjujete istraživanja da su mladi u Srbiji protiv EU?

— To je jasan trend i to me ne iznenađuje. Srbija želi u EU kao što nećemo da uvodimo sankcije Rusiji i da im zabadamo nož u leđa. Moj sin Danilo mi kaže: „Ajde ti i tvoja EU“. Ja mu kažem da sačeka petnaest godina, pa će razumeti ovu politiku kao što razume i odnos prema Rusiji. Ulazak u EU više ne zavisi samo od nas. Samo jedan manji deo. Nama su tražili da imamo zaštitnika građana, a mnogi u EU ga nemaju, iako su znali da je na toj funkciji u Srbiji politička ličnost. Mnoge članice EU ne priznaju nacionalne manjine, a nama zameraju odnos prema manjinama… Zameraju na medijskoj situaciji. Pa u kojoj zemlji ima da svakog dana mediji vode kampanju protiv predsednika!

U Americi?

— To je tačno, Tramp i ja smo u sličnoj poziciji. Po ceo dan se mediji bave nama dvojicom. Ono što njemu rade „Njujork tajms“ i Si-En-En, i meni rade.

Isto Njujork tajms i Si-En-En?

— Ne, ali po istom principu.

Šta su vam ukratko, strateški ciljevi?

— Politički, neophodna je stabilnost i sigurnost regiona. Ekonomski, dalje jačanje privrede i rasta. I treće, smanjićemo negativan prirodni priraštaj, što je neophodno za budućnost. U prvom tromesečju ove godine imamo više rođene dece nego 2016, i to za oko hiljadu i po dece. Tokom 2011. i 2012. gubili smo svake godine oko 47 hiljada stanovnika. Sad se držimo na oko 31 hiljadu na godišnjem nivou i želimo da spustimo na od 18 do 20 hiljada manje ljudi godišnje.

Planirate li neke finansijske podsticaje?

— To nam sad nije problem, ali nije populaciona politika samo finansijske prirode. U sredinama gde žive siromašniji građani, veći nam je natalitet. Čak i u Beogradu su najstarije opštine ujedno i najbogatije — Stari grad, Vračar i Savski venac i one imaju najmanju stopu nataliteta. Dakle, moramo strateški da uradimo i neke druge stvari. Uzećemo stručnjake iz raznih zemalja da primenimo mere koje su oni primenili i to ne za jednokratne pomake, već za dugoročan pozitivan trend. Najlakše je ako je do novca, ali bojim se da pobeđuje i faktor sebičnosti, pa se manje razmišlja o budućnosti, a više o samom sebi.

To je svetski trend, ali važno je i da roditelji osećaju sigurnost da će im deca ostati ovde, a ne otići negde u beli svet…

— Svakako. Mislim da nam se negativan priraštaj i smanjuje jer se ta sigurnost povećava.

Kako vam je beba, sin Vukan?

— Vukan je dobro. Napreduje, ima grčeve i ja obično kažem da se on smiri kad ga uzmem u ruke, ali to nedovoljno često radim. Ponosan sam na svoju decu, i Milicu i Danila. Milica ide u rusku školu. Na nju sam naročito ponosan, ne dobija četvorke. Biće nešto posebno. U svemu je uspešnija od mene.

(Intervju vodila: Ljubinka Milinčić, glavna i odgovorna urednica srpske redakcije Sputnjika.)