Vuk Stefanović Karadžić po drugi put među Srbima

Piše: Dušan Dojčinović

Otvaraju se vrata autobusa u Beogradu na liniji Voždovac.

– De… de, de, pomozi dedici, da se popne!?

Devojčica sa crvenom kapuljačom na glavi: -Zašto su ti tako zaleđeni brkovi Vuče Karadžiću!?

– Od mraza, dete moje, da ih bolje, zasučem. Ja, ja, ja.

– A, zašto su ti tako velike oči!?

– Da bolje vidim, ne znam gde da platim kočijašu za tovar iz Beča?

Odjednom mu dobacuje devojka u bus-u: ,,Matori, šlogiraj mi pantljičaru! (Žargonski, poništi mi kartu).

– Vuče Karadžiću, pa ti nemaš autobusku kartu!?

– Kakvu kartu? Ne poznajem osim geografsku kartu Austro-Ugarske. Misliš na globus, šćeri?

– Hm… Ništa dekice. Neće valjda kontrola? Gde silazite, Vuče?

– Ovde, vala, Voždovac! Stigao sam! ?Vrata autobusa se otvaraju i za par sekundi zatvaraju.

-,,speed food!? – Imate li janjetine ćeri?

– Giros Vam je deset metara naniže! – brecnu mu se balavica. – Sledeći!

Brka se po džepovima, nešto sitnine austrijskog novca od apanaže. Staje taksista. Prepoznaje ga.

-Vuče, častim Vas, ja sam apsolvirao na epskoj književnosti na Filološkom. Vozim Vas za dž.

– Za dž?

– Za džabe.

– Eto šta nam je od Turaka ostalo!? Za džabe!?

– Dokle ćeš Vuče? Je l’ tu do Konja?

– A kakvog konja osim konja Crnog Đorđija.

– Knez Mihajla. Tako žargonski kažemo!?

– Kod Konja! Do konja! Do konja? Uh jbt. Bez psovki ne možemo pa to ti je.

– Uh, – uzdahnu i Vuk Karadžić. – Srpska posla, jašta srpska posla, ja, ja, ja! Malo da protegnem noge kroz tu Knez Mihajlovu.

Osvrće se Vuk Karadžić, stavlja one cvikere okrugle, poput dvogleda. Sve latinica, nigde nema ni ć od ćirilice!?

– Ja, ja, ja, kaurin je veći dušman od Srbina!? Ili je Srbin veći dušman sebi no meni!? La..! Mo…! C, c, c, sve latinica do latinice, Latini vas dabogda!? Vuci!? Da, nisam kovao azbuku i čuvao je u njedrima kao Sveto Pismo od jeresi… I tako u čudu, pokida sve sa sebe, i košulju, pade na pločnik. Dok pritrčaše i pozvaše hitnu pomoć, on iščeze! Osta mu samo štula, fes, nekakva torbica od kože, artija sa perom, i mastilo. Nekakva bilježnica i one naočare za vid, koje je turao do pola nosa, kad se čudom čudio, šta, Srbi učiniše od ćirilice.