Вук Стефановић Караџић – Реформатор српског језика

Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић /1787-1864/, једна од најзнаменитијих личности српске културе, преминуо је 7. фебруара 1864. године.

Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

Послије пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и „Писменицу“ /граматику/, а 1818. „Рјечник“.

Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах „Даницу“ и настојао да Европу упозна о српском народном благом и прошлошћу.

Гигантским радом /његово дјело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић је стекао многе присталице, али и огорчене противнике.

Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.

Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се „Вуковим језиком“ могу писати и умјетничка дјела, а Ђура Даничић је дјелом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.

Цијела епоха развијеног српског романтизма била је под Вуковим утицајем.

Послије 33 године у туђини, његови посмртни остаци су 1897. године пренесени из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.

О Вуковом значају, који превазилази српске просторе, говори и чињеница да је Заступништво града Загреба 1861. године додијелико Вуку Караџићу Повељу почасног грађанина, којом су му дата „сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају“.

Колики је био Вуков утицај на хрватски језик најбоље је објаснио Иван Броз, чувени књижевни историчар и лингвиста из друге половине 19. вијека.

Хрвати су одлуком Сабора преузели Вуков модел књижевног језика са свим елементима, укључујући и акценатски систем.

Неки лингвисти добили су задужење да ураде „инструменте“ тог језика и уџбенике.

Године 1892. Иван Броз издаје и штампа „Хрватски правопис“ у чијем предговору наводи да би се „све то могло назвати и српским правописом“.

Хрватски лексикограф Томо Маретић 1899. године издаје „Граматику и стилистику хрватског или српског језика“.

„Оно што је Цицерон за Латине, то је Вук за нас“, записао је Маретић.

Вук је у Загребу имао улицу више од једног вијека, али је 1992. године преименована, пошто је у том периоду Хрватска раскидала све историјске везе са Србијом и Србима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: