Vukmirović o 21. aprilu 1941. i prvom ubistvu okupatorskog vojnika posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije

Proteklo je 8 decenija od okupacije teritorije Kraljevine Jugoslavije koju su izvršile snage nacističke Nemačke i njenih saveznika: Italije, Bugarske i Mađarske u II svetskom ratu. Nekoliko dana nakon bezuslovne kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije 17. aprila 1941. godine, narod jadarskog kraja nije prihvatio okupaciju, te su 21. aprila u ataru sela Donji Dobrić kod Loznice četnici-komite, pružajući otpor, ubili nemačkog oficira, a dvojicu teško ranili. Bila je to prva okupatorska žrtva na prostorima Jugoslavije, kaže za portal IN4S Đorđe Vukmirović, autor knjige „Od slobode do stratišta – ustanak i nemački zločini u Jadru 1941. godine“.

Slobodarski narod Loznice i Jadra nije prihvatio okupaciju i odmah se odazvao pozivu za pružanje otpora. Pod vođstvom potpukovnika vojske Kraljevine Jugoslavije, Veselina Misite, starešine manastira Tronoša Georgija Bojića – Džidže i popa Vlade Zečevića, narod ovog kraja se pripremao za ustanak.

Međutim, ovaj datum, niko posle rata nije smeo da pomene, kao ni potonje akcije i oslobođenje Loznice 31. avgusta 1941. godine. Za Dan ustanka uzima se Ivanjdan, 7. jul, kada je u mestu Bela Crkva, gde su komunisti nameravali da održe zbor koji su ometali žandarmi upotrebljeno vatreno oružje. Tog datuma je, navodno, opaljena „prva ustanička puška“, iako se zna da su na tom vašaru stradali Srbi od ruke Srbina – Žikice Jovanovića Španca.

Komite su otišle prema Lešnici i kod Krnića kolibe, iznad mosta na Dubokom potoku zaposeli su pogodan položaj i čekali da dođu Nemci. Iznad njih, iza druma nalazila se gusta šuma, povezana sa glavnim obroncima planine Vidojevice. Tog dana je jedan manji odred nemačke pešadije pošao u Donji Dobrić da pokupi oružje i pretrese deo terena. Dva potporučnika i jedan narednik pošli su malo brže od ostatka odreda. Komite su po njima osule paljbu kada su se ovi spuštali na most i pobegle u planinu. O tom događaju je izvestila i 60. namačka pešadijska divizija, ali tek 17. maja 1941. godine:

„…Poverljivo! Izveštaj o prilikama na smeštajnoj prostoriji Loznica-Valjevo-Čačak-Sjenica-Prijepolje-Višegrad … Po selima stanovništvo je još povremeno uznemiravano od naoružanih bandi, koje, upotrebljavajući oružje prisiljavaju narod da daje namirnice pa u slučaju protivljenja ne prezaju ni od ubijanja. … Pre dolaska divizije dana 21. IV, pri pretresanju mesta Dobrić (3 km južno od Lješnice) dat je otpor, pritom je jedan potporučnik poginuo, jedan potporučnik i jedan narednik su ranjeni. Odmazda za ovo bilo je spaljivanje sela Dobrića. Tada još nije postojala naredba da se za jednog ubijenog Nemca strelja 100 Srba…“

Bila je ovo prva nemačka žrtva na prostorima okupirane Jugoslavije. Ovaj događaj je uznemirio stanovnike Donjeg Dobrića. Neki su, iz straha sa svoj život, napustili selo i otišli u susedno, ali je većina ostala kod kuće, verujući da će tako okupatorskim vlastima dokazati svoju nevinost i na taj način zaštititi sebe i svoje porodice.

Uskoro su stigle nemačke trupe i vojnici su se u većim grupama rasporedili po selu, pohapsili su odrasle muškarce i žene koje su tu zatekli, samo decu nisu dirali. Prema jednom izveštaju Nemci su tog dana deportovali 74 odrasla čoveka u Lešnicu. Sledećeg dana predveče selo su preplavili nemački vojnici koji su pretraživali svaki zaseok. Išli su od kuće do kuće i palili sve na šta su naišli. Gorele su kuće i nameštaj u njima, posteljina, hrana, rublje, ambari sa žitom, štale sa stokom i stočnom hranom. Sve što su Dobrićani mukotrpno godinama stvarali tog dana se pretvorilo u pepeo. Nemci su jedinicu koja je palila selo obezbeđivali iz Lipničkog luga, kraj Jadra, odakle je jedna baterija tukla ogranke planine Vidojevice. „Niko nije smeo da gasi podmetnute požare.“

Ostaviviši selo u plamenu, namačka vojska se povukla ka Velikoj Lešnici. Tada su nepohapšene žene i deca počele da spašavaju šta se moglo spasiti, i uspeli su da spasu poneku kuću koju su Nemci poslednju zapalili. Pohapšen narod držan je nekoliko dana u Lešnici, pa su pušteni „kućama“ (zapaljenim, mada već delimično obnovljenim).

Komandant mesta u Loznici oberlajtnant Tin je 23. aprila 1941. godine izdao Proglas stanovništvu Loznice u kome je poručio:

„Dana 21. aprila 1941. godine, dakle tri dana posle primirja pucano je iz sela kukavički na nekoliko Nemačkih vojnika i to između Lešnice i D. Dobrića.

Pri tom je ubijen jedan oficir a dva podoficira teško su ranjena.

Kao odmazdu za ovo kukavičko delo juče je selo Donji Dobrić pretvoreno u prah i pepeo. Osim toga je Nemačka artiljerija otvorila vatru od jednoga časa na planinu Cer.

Pored toga zarobljeno je sedamdeset taoca muških lica među stanovništvom Lešnice i D. Dobrića, koji će biti odmah ubijeni ako se ovakvi slučajevi još ponove.

Povodom ovoga slučaja dajem za reon moga zapovedništva u Loznici stanovništvu do znanja sledeće:

Ako se ispali ma jedan metak na jednog Nemačkog vojnika ili se samo pokuša da to učini, odmah ću pedeset muških lica na trgu ubiti; i

Ceo grad ću pretvoriti u pepeo.

Slično ću postupiti ako se ustanovi da stanovnici Loznice vrše sabotažu ili oštećivanje postrojenja Nemačke vojske kao na primer: saobraćajna srestva, telefonske ili telegrafske žice ili slične vojne objekte.

Stanovništvu Loznice kod koga se posle 26-IV-1941. god. u 8 sati u veče nađe oružje (i lovačko) biće proglašen za buntovnika i odmah streljan.
Svi stanovnici Loznice (sa iznimkom onih koji vrše funkciju organa postavljenih od Komande mesta, koji moraju imati psebne dozvole) moraju napustiti ulicu već u 9 sati u veče, po novom vremenu.“

KOMANDANT MESTA, Oberlajtnant, T I N, s. r.

Nacisti su uhapšene muškarce i žene zadržali zatvorene nekoliko dana u Lešnici. Izuzev šestorice svi su pušteni kućama u manjim ili većim grupama. Šest seljaka je sprovedeno u Užice, ali su pušteni posle višednevnih maltretiranja i mučenja. Iz sela, srećom, niko nije bio streljan zato što tada još nije doneta naredba da se za jednog ubijenog Nemca strelja 100, a za ranjenog 50 Srba.