Za čast!

Piše: Mihailo Medenica

Možeš li mi reći koji si, a da ne kažeš od kojih si?

Ja tebi, evo, mogu, i znaćeš…

Znaćeš ako ti kažem da sam od seljačkog plemstva.

Od težaka s kamena i nešto suve čemernice teške i za rod i za grob.

Gladan se moj seljak sit zahvaljivao Bogu. Vazda. Na svemu.

I za praznu trpezu, i za pustu štalu, i za suva korita…vazda je Gospodu bio zahvalan za sve.

Seljačko plemstvo, kruna prađedova: derevija boje vitlejemske noći i vazda nezarasle rane tepelka, a navrh svega zlatna ocila.

Padale su glave ali kruna- NE!

Raspinjali su mi đedove da se odreknu Boga i to zemlje što je više uzimala no davala, ali zaludu- mrtvi su pevali!

Mrtav je mrtvome nazdravljao u dobrodošlicu…

Može kruna i bez glave, no ne može bez časti, a čast je u nas- sve!

Zbog nje su tvoji prezilari moje. Tvoji veliki- moje male.

Prezirali su mi đedove što nisu stizali ni volove da raspregnu a već bi sa njiva bili u jurišu.

Prvi!

Otuda svukud zemlje moje- doneli je na opancima.

I gde bi tvoji prećutali da su moji postradali- iz krvave zemlje smo nicali.

Čitava polja, svukud, nepregled…proklijali opanci…

Mali, a najveći!

Gorele su nam kuće, čitava sela, sve nam je gorelo da se na daleko vidi.

Da vide moji u jurišu kako im svezano o stožinu gori i jauče sve, pa da ako zastane, ali…

Zaplako bi u trku, prekrstio se onim što mu je od desnice ostalo i- juriš!

Prezirali su tvoji neuprljani što moji krvavi i uplakani jurišaju u zoru tih plamenova.

Nigde dana a svukud videla od mojih sela…

Nije za glavu no za krunu jurišao.

Može kruna bez glave, ali bez časti…

I, časno bi se vratio satrtome i spaljenome, zatrvaljenom i zakorovljenom, bezglasnom i bezgrobnom…ćutke.

Prekrsti se onim što je od ruke ostalo, uspravi krunu više čela i opet kamen po kamen; brazdu po brazdu kolko šakama može da uzore; otkos po otkos slomljenom, tupom kosom; hrast po hrast kolko mu je ostalo od Badnjaka što ga je majka zakitila…

Doveka kamen po kamen. Kuće su moje temelj vr temelja, sve do u drob mučene zemlje.

Za čast!

Mali, a najveći!

Moje su krstače krajputaši vaših sloboda.

Vaše su žetve seme mojih opanaka.

Vaši su marševi opela mojih!

Vaša su videla ognji mojih sela.

Vi veliki, mi mali.

Mali, a najveći!

Lako nas je izbrojati, ali nemoguće pobrojati…

Dužni ste nam dan, godine neka vam…

I, znaš li sad od kojih sam?

Koja to kruna nezacelno krvari?

O čija ocila se zvezde ugnezde?

Ko je Bogu jatakovao dok si Boga prokazivao?

Ko je mrtav pred tobom jurišao…

Srbin, zapamti zanavek!

Seljačko plemstvo, lakirana gospodo!

Naših ste se palih glava nanosili!

I opet vam džaba krune, nemaju na čemu stajati.

Tvoji se jutrom tek poznaju- mojima se jutro poznaje!

Srbin, zapamti zanavek!

Mali a najveći! Pobrojati nas ne možeš…