„За читање на плажи“, нова књига Николе Маловића

Као 21. књига у едицији „Бокељологија“ с логом херцегновске Књижаре Со, појавила се нова збирка прича Николе Маловића – „За читање на плажи“. Збирка доноси 16 махом љубавних прича објављених у женским магазинима „Тина“, „Она“, у књижевној периодици али, куриозитетно, и у политичком седмичнику „Недељник“.

Два су новитета која доноси нова Маловићева проза: први пут имамо жанровску одредницу у наслову и уметничке фотографије које прате свих 16 прича. Разговарамо с човеком који је препознат по трима пословним идентитетима: награђивани је српски писац, књижар је и издавач наслова са морском, поморском и бококоторском тематиком.

На петој страници ваше нове књиге пише: Туристима, у захвалност. Зашто сте баш туристима посветили ново дело?

Неко коначно мора да се захвали туристима који сваке године спасавају Приморје. Све што је економски ваљало, растргле су транзиционе хијене у спрези са политичарима који по дефолту паразитирају на тијелу народа вјерујућег у демократију. С друге стране, турист је феномен који ће се на пјени од мора појавити и земљотресне 1979, и ратне 1999, и 2020. – године од короне. Континентална жеђ за морем је за свако поштовање. И ја тој жеђи кад и вјерности скидам капу.

Херцегновска Књижара Со добила је минулих дана туристички путоказ у центру града као вероватно једина класична књижара у Србији и Црној Гори којој је град поставио двојезични натпис. Како објашњавате ову атипичност?

Књижара Со по дозволи насљедника Јова Секуловића (1879-1950) баштини традицију старог херцегновског књижарства. Дошло је вријеме да се из центра града види којим правцем до Књижаре Со. Није то без разлога, јер никад у историји није на обали постојала књижара са већим бројем књига о мору, поморству или Боки Которској.

Као уредник едиције „Бокељологија“ ви, дакако, нисте могли да будете уредник сам себи у књизи „За читање на плажи“. Како сте решили проблем уредника?

Позвао сам харизматичну Браниславу Мићић, некадашњу уредницу бројних женских чаосписа укључујући и оне у којима су објављиване моје приче, да ми буде уредница. Хвала јој, иземђу осталог, и на ових пет реченица из рецензије: „Све сторије су вруће као да их Маловић пише лети у подне. Пенушају се и прскају преко ивице књиге од бокешке страсти и хумора. Прстохват трагедије, којим писац каткад зачини своје сторије, пада ми као со на рану. Али и то је живот. Туристи би требало да знају да туга не станује само на копну а срећа само на мору.“

У необичном Садржају видимо да испод сваке од 16 сторија стоји тумачење микро-жанра? Зашто је уредница посегла за овим решењем?

Мислим да је добро рјешење да читалац види која је то прича са срећним крајем, која је то прича са тужним крајем, а која је пак шаљива. Ово су сторије пуне Медитерана, савршене за читање с погледом на море.

Откуд мотив сликара Воја Станића на насловној страни?

Ништа није било логичније него да с дозволом великог сликара у основи насловне стране буде мотив са платна „Плажа“ из 1975.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: