Za herojem plakala cela Srbija

Piše: Advokat Predrag Savić

Sahrana jednog srpskog heroja 1912. godine rasplakala je ceo Beograd i Srbiju. Sve tadašnje dnevne novine pisale su kako je Ljubomir Kovačević, veliki srpski istoričar, akademik, učitelj Vladimira Ćorovića i tast Milana Rakića, nakon Kumanovske bitke sam, u posebnom vagonu, dopratio u prestonicu telo svog sina jedinca. Vladeta Kovačević je 21. oktobra 1912. herojski položio svoj mladi život za oslobođenje Stare i Južne Srbije u Prvom balkanskom ratu.

Nad otvorenim grobom, dok su svi u nesagledivoj masi sveta plakali, suzu nije pustio samo otac junakov. Održao je kratku besmrtnu besedu kojom je dodirnuo samu srž srpskog etosa i etnosa, posvetivši žrtvu i svoga sina i njegovih saboraca u svim vekovima.

U eksluzivnom istraživanju „Azbučnika identiteta“ istoričar Čedomir Antić rekonstruisao je životni put Ljubomira Kovačevića uz poseban osvrt na njegovo naučno delo. Ljubomir je kao akademik, u dva navrata bo ministar prosvete i crkvenih dela Kraljevine Srbije. Bio je i član Državnog saveta, ali učesnik u ratova za oslobođenje Srbije protiv Turske.

-Ljubomir Kovačević nije bio samo utemiljivač kritičke istorijografije u Kneževini i kasnije Kraljevini Srbiji – napominje Čedomir Antić – već i uspešan političar, ministar, veliki reformator srpke prosvete.

Zahvaljujući Kovačevićevom delovanju saznali smo da Vuk Branković nije izdao na Kosovu. Pored svega toga, ovaj poznati istoričar bio je i ratnik u oslobodičkim ratovima protiv Turske. Imao je pet ćerki i jednog sina. Kovačević je kao član Državnog saveta poslao svog jedinog sina Vladetu u Prvi balkanski rat jer je, smatrao da je to obaveza i privilegija političara…

Prema istraživanjima Jovana Pejčića, Stanoje Stanojević, čuveni istoričar, prvi srpski enciklopedista, član Srpske kraljevske akademije i redovni profesor Beogradskog univerziteta, bio je poslednji od prijatelja koji se video s Vladetom Kovačevićem, pre njegove junačke smrti kod Kumanova. Vladeta je rođen 1882. godine, kao sin jedinac među pet sestara. Bio je pravnik koji je 1906. diplomirao na „Sorboni“ .

U istorijskoj hronici Srpsko-turski rat 1912. Stanojević je zapisao:

„Devetog oktobra (21. po novom kalendaru) moja je divizija izbila u dolinu Pčinje. Ja sam taj dan ujutru stajao pred divizijskim štabom i gledao kako prolazi vojska. Nailazilo je mitraljesko odeljenje VIII puka. Pred odeljenjem je jahao na razigranom zelenku mlad, lep, plav mladić. To je bio sin Ljubomira Kovačevića. Pozdravili smo se veselo. Ja ga ponudih kafom. On je popi i veselo odjuri za svojim odeljenjem.

Sutradan u to doba napadoše nas iznenada Turci. Razvi se neočekivano velika i krvava bitka. Mi besmo iznenađeni i zbunjeni. To je bila prava borba, bili smo napadnuti iznenada i sa snagom koja je našu daleko premašala, te besmo zbunjeni i mnogo zabrinuti.

Iz prednjih linija počeše stizati crni glasovi, jedan gori od drugoga, a jedan od prvih beše da je, izlazeći na položaj sa svojim mitraljeskim odeljenjem, poginuo Vladeta Kovačević.“

Po okončanju Kumanovske bitke, Ljubomir Kovačević odmah je sinovljevo telo preneo u Beograd da bi ga u porodičnoj grobnici sahranio. Putovao je Ljubomir sa telom mrtvoga jedinca u vagonu, premeštajući iz ruke u ruku njegovu fotokameru – od koje se Vladeta poslednjih godina nije odvajao, ni u bitkama koje je bio oslobađajući s Prvom armijom porobljene Staru i Južnu Srbiju. Ta kamera mu je bila mu je o vratu kad ga je turski ili arnautski rafal presekao preko grudi. Ostala je netaknuta, samo joj je fotosočivo ispalo. Opisujući te trenutke u jednom od novinskih tekstova Jovan Pejčić istiiče:

„ Mora da se u tim satima, na putu za Beograd, tu u vozu, prisetio otac sinovljevog polaska u rat.“

Novosadska „Zastava“ od 19. oktobra (2. novembra) 1912. godine ovako je opisala razgovor pred sami rat Ljubomira i Vladete:

„Brižni otac hteo je da ga zaštiti od ratne opasnosti – to mu je bio jedini sin, ali pokojni Vladeta rekao mu je: Ne brinite vi za mene, ja sam čovek. A ni vojna dužnost nije mi tako opasna!“

Nije otac, tada, mogao da se ne seti molbe Vladetine upućene srpskom Ministarstvu inostranih dela iz Lezena (Švajcarska) 2. (15). juna 1907, u kojoj je on izneo šta bi i gde bi voleo da radi:

„Kako sam rad da što bolje poznam prilike našeg naroda u Turskoj, neka mi gospodin ministar dopusti da izjavim, da bih zbog toga želeo da me gospodin ministar, ako je moguće, postavi tamo za činovnika; a ja sam ubeđen da ću svojim radom opravdati poverenje gospodina ministra.“

Ministarstvo nije izašlo u susret moliocu. Ukazom od 16 (29). avgusta 1907. godine, Nikola Pašić postavio je mladog Kovačevića za pisara II klase Prvostepenog suda grada Beograda.

I mora da su ocu kroz misli prolazili svi Vladetini odlasci u Staru Srbiju: da se vidi sa sestrom Milicom, koja je tamo, sa mužem Milanom Rakićem, prvo sekretarom pa šefom Srpskog konzulata u Prištini, živela od 1905. godine. Te posete ne bejahu samo rodbinske, imale su one i svoje državne svrhe.

U srpskom Ministarstvu inostranih dela naročito je isticano putovanje Vladetino sa zetom Rakićem, konzulom, i prijateljem iz detinjstva Vojislavom Garašaninom u Peć i Visoke Dečane. Bilo je to 1909. godine.

Sahrana Vladete Kovačevića izazvala je veliku pažnju u celoj Srbiji. Nad otvorenim grobom sina jedinca 18. (po starom), 1. novembra 1912. godine (po novom kalendaru), otac – u čijem je domu, kako pišu „Politika“ i „Zastava“, sa smrću sina utrnula svečarska sveća – ovim se rečima, svršenog pravnika na „Sorboni“, diplomate i divizijskog oficira Srpske vojske, narednika mitraljeskog odeljenja, oprostio od mrtvog čeda:

Sine,

Pet stotina godina srpski narod je čekao trenutak da se oslobodi Kosovo, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za tu svetu stvar i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sâm živeo.

Sine moj,

Idi i reci caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno. Odnesi im glas naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo!

Iza Ljubomira Kovačevića stajali su svi najmiliji Vladetini, previjeni od bola: majka, sestre Stanka, Milica, Jelena, Vidosava i Olivera, kum Stojan Novaković, šurak Milan Rakić, prijatelji Jovan Vučković, Boža Marković, Kosta Kumanudi, Vojislav Marinković, Ljubomir Bojović, saborci…

Stanoje Stanojević, koji je takođe prisustvovao sahrani, zabeležio je o Kovačeviću, svome profesoru na Velikoj školi: „Kako je bio veliki u tom trenutku, kao građanin i kao patriota, čovek koji je mogao ovako da se oprosti sa svojim jedincem sinom…“

Izvor: portal Tamo daleko