Za Sarajevo je stradanje Srba iz Podrinja kulturno- umetnički program

Piše: Mihailo Medenica 

Bez šale, upravo je tim rečima reporter sarajevske bedne propagandne mašinerije izvestio iz Bratunca: „Očekuje se da za nekoliko minuta počne taj kulturno- umetnički program…“, misleći na pomen i parastos stradalom Srblju, i teško da je reč o lapsusu, ili kakvom smetenluku, pre će biti da je samo na glas rekao ono što o Srbima zaista misle: kultura je istrebiti Srblje, a umetnost je to učiniti tako da je i mrtav Srbin suviše živ za duševni mir stradalnog bošnjaštva…

Bliže se dani nekrofilskog „Diznilenda“ u Srebrenici, valja biti pripravan za naplaćeni plač i kupljenu bol, jauke za kamere, suze za poneti i kosti za doneti, jer nema sumnje da će i ove godine biti sahranjeno još nešto žrtava „genocida“ postradalih mučeničkom smrću- onom prirodnom.

Nema veze, „genocidu“ se u zube ne gleda, jer i ti koji su umrli prirodnom smrću, negde daaaaleko od Srebrenice, „stradali“ su od srpske ruke, druge smrti nema, nije isplativa, slabo se zaradi na njoj, ko kineska roba maltene…

Da, pun sam jeda, možda kao novinar nemam prava na to, no Srbin sam pa imam sva prava da bolujem rane roda svog koje su za Sarajevo, za zveri koje su satrle srpska sela u Podrinju, kulturno- umetnički program!

Zakorovljena zgarišta su verovatno „daske koje život znače“, Srpkinje u crnini nad grobovima dece – glavni glumci, a preklani sinovi i kćeri- statisti..?

Znače li ti šta imena Slobodana Stojanovića, Mirjane Dragićević, Petra i Pavla Grbovića, još stotine srpske dece ubijane i posle smrti, „stradalno“ Sarajevo?!

Jesu li po tvojim „kulturno- umetničkim“ merilima članovi dečijeg hora „Preklani vratovi“..?

Znaš li koliko je i smrt molima zveri da je puste po te anđele ali su zveri i smrt svezali žicom, da gleda, da čeka, da ne žuri…

Umirali su kao da je u njima po sto godina, a nek tek desetak, i manje…

Svaku su im godinu zveri po deset puta ubili…

No, to se ne broji, Srpkinja rađa da ožali a ne da se raduje, jel da?!

Nad Srebrenicom ni jednog srpskog sela, a bilo ih je ihaaaaaj, ali sve se to lako sabere u nekoliko minuta „kulturno- umetničkog“ programa, baš kao što je Sarajevo sve srpsko sabralo u jame i podrume, pa za Sarajevom svaki grad, selo, zaselak…svak se takmičio ko je „kulturniji“ i ko će više dati za „umetnost“!

Nije se žalilo srpskih glava, sve za „kulturu“, eno onoliko postavki na otvorenom i jošte više na „zatvorenom“…

Pod zemljom, smećem, balegom…da se nikad ne dozna, da koji mrtvi Srbin ne učini duševnu bol živoj zveri…

No, bliže se dani srebreničkog nekrofilskog višeboja, valja tempirati snagu laži da je izvršen „genocid“ nad narodom kojeg ima više nego što ga je ikada bilo od strane naroda kojeg ima samo o zadušnicama…

Kultura i umetnost, nema šta- kulturno pobijeno Srblje pa umetnički predstavljeno da je Srbin najbolji kao stalna postavka- u grobu!

No, malo ste se zabrojali, gospodo, „istina i pomirenje“ ne mogu vazda biti ćurpije preko reka srpske krvi (pisah to već i ponavljaću), a mira u nemiru ne možete naći, nit spokoja na zemlji koja kosti rađa!

Kad se saberete u Srebrenici pogledajte više nje, ako smete, videćete srpska sela…

Nema ih, ali videćete ih, dozvaće vas, dozivaće doveka, a nema tog urlika kojim ćete nadglasati opela što ih vetar raznosi, doveka, ko polen, ko glas što je molio za smrt ali smrt ste svezali da gleda, da sačeka…