Za srpske štandove kao da je vreme stalo

Otvoriti knjigu ili ući u avion suštinski je isto, kaže Nenad Šaponja, autor putopisnog dnevnika „A Brisel se da prehodati lako“ (izdavač „Sajnos“), u kome na vešt način, pripovedajući o svojim putovanjima, daje i sliku naše kulture.

Na putovanja koja opisuje (Budimpešta, Buenos Ajres, Istanbul, Geteborg, Frankfurt, Šardža, Brisel, Jerusalim, Koči, Visoki Dečani, Peking) išao je kao izdavač, ali to je samo spoljašnji okvir, kaže Šaponja, objašnjavajući da „svi mi kada putujemo bilo gde, putujemo sa svojom unutrašnjošću, sa onim što jesmo, i spram toga gradimo vlastitu percepciju puta“.

Za nekoga su putovanja samo razglednice tog spoljašnjeg okvira stvari, a za pisca, pogotovo pesnika, svako putovanje je „sudar svetova, sudar percepcija vlastitih i tuđih“, dodaje pesnik, esejista i kritičar, kao i glavni urednik izdavačke kuće „Agora“.

Govorite o uspešnim književnim agentima u Istanbulu, o susretima izdavača diljem planete kao o mestima gde se sklapa posao. Koliko smo objektivno mi daleko od svega toga? Imamo li ovde uopšte književne agente?

Čini mi se da u našoj zemlji ne postoji jasna ideja proizvodnje smisla i proizvodnje vrednosti, naročito kada je reč o kulturi. Zato imate paradoksalnu situaciju da pisci, umetnici uopšte, koji stvaraju vredna dela, nemaju uvek dobro, ili još češće nikakvo, predstavljanje u drugim kulturama, na drugim jezicima. Za vidljivost moraju sami da se bore, a to nije suštinski posao pisca, već književnog agenta. Kod nas, nažalost, nema tog zanimanja. U drugim zemljama, i malim i velikim, ne samo da postoje književni agenti i da rade dobro, već često iza njih stoji i država, koja u stvari, kada se podvuče crta, profitira i duhovno i materijalno od ovog posla. Znam, recimo, književnog agenta iz Istanbula koja je za deset godina prodala 1.600 knjiga iz svoje književnosti.

„Samo retkim muvama možda nije dosadno“, kažete opisujući naš štand na prošlogodišnjem sajmu knjiga u Pekingu na kome, po vašim rečima, „kao da je vreme stalo pre mnogo godina“. A do nas su stizale vesti da se Srbija uspešno predstavila u Pekingu?

Meni svi naši štandovi po književnim sajmovima izgledaju tako „kao da je vreme stalo pre mnogo godina“, pa i taj. Jednostavno se okrenete oko sebe i vidite kako druge zemlje predstavljaju svoje pisce i knjige, kako žele da se izbore za kulturnu i svaku drugu dominaciju. Ponudiće vam sve – i knjige, i kataloge, i projekte za ono što smatraju svojom neospornom vrednošću ili komercijalnom mogućnošću. Svi gledaju da uđu u sferu vidljivog i da vas nečim zavedu. Za razliku od nas. Godinama gledam u Frankfurtu, na jednom od najvažnijih sajmova knjiga, kako se naša zemlja trudi da bude što nevidljivija. Natpis Srbija, slobodan i lep, odvojen od drugih imenica, prideva i institucija, ne možete nigde videti. Dok šetate sajmom, primetićete i Brazil i Tursku, i Rusiju i Poljsku, ali Srbiju nećete. Videćete i ogroman natpis Island, iznad geografski male zemlje, čiji će vam službenici zdušno pokušati da objasne da je njihova književnost zbog nečeg važna. Kod nas teško da iko išta ikome objašnjava.

Uopšte, kad je reč o našoj kulturi, iz te perspektive kažete da se ponašamo kao da smo još uvek pod sankcijama koje smo ovaj put sami sebi nametnuli?

To je neverovatno, te sankcije koje su nam drugi bahato nametnuli, a koje smo mi nastavili da sprovodimo. Pre svega je to vidljivo u kulturi i kulturnoj prezentaciji u svetu, naravno, kada na to gledate iz sveta, a ne odavde. Svi su drugi slobodniji. Možda za to i nismo sami do kraja odgovorni, poput onih logoraša koji, i kada su bili oslobođeni, nisu uspevali da ostatak života u potpunosti provedu kao slobodni ljudi. Taj poznati fenomen kao i da je nas zakačio, a najvidljiviji je tamo gde je svako društvo najosetljivije – u kulturi. Moramo to što pre prevazići, jer svet ubrzano ide napred, a kod nas vreme stoji.

U Pekingu vam se dopalo i to što u knjižarama nema mesta za literarno smeće, dok su kod nas, kako kažete, u prvim redovima i u izlozima knjige koje su to samo po obliku?

Peking ima divne knjižare. Boravio sam u nekolicini, koje su sve proporcionalne veličini te zemlje i tog grada. A posebno mi se dopalo što Kinezi pažljivo biraju koje će knjige da prevode. Po onome što sam video, ključni kriterijum jeste vrednost, a ne moda. Najlepše od svega je da u prvim redovima, u metrima i metrima prvih redova vidim sve one knjige koje čine moje čitalačko iskustvo, za koje bih stavio ruku u vatru da vrede i da ih treba pročitati. No, ne mora se ići čak do Pekinga, dovoljno je otići i do neke od knjižara u Temišvaru, pa videti da vredne i važne knjige mogu da stoje ispred komercijalnog privida.

Uz opise iz sveta, čitamo i o vašoj poseti Kosovu gde konstatujete da je danas, u 21. veku, privilegija stići u manastir Visoki Dečani, na putu sa protivtenkovskim zaprekama, vojnim transporterima i kontrolom dokumenata ispred same kapije koju vrši strana vojska?

Gotovo da vašem pitanju nemam šta da dodam. Putovao sam prošle godine u samo središte naše kulture, u najviši i najspektakularniji srpski manastir, sasvim kao u stranu zemlju. Kako bih mogao da ne primetim i ne opišem tu činjenicu?

Pomenuli ste u ovim putopisima da se celog života bavite promocijom srpske kulture, a da se retko događa da dobijete poruku da zanimate sopstvenu zemlju. Zašto je to tako?

A šta bi pisac drugo radio do promovisao svoj jezik i kulturu, a samim tim i zemlju. Država je ta koja mora da prepozna značenje kulture jednako kao i značenje drugih svojih funkcija. Ako to ne čini suštinski, nego samo formalno, što i jeste najveći problem, na dobrom putu je da nestane. Da odumre, kao što su joj i namenili svojevremeno tvorci samoupravnog socijalizma.